Srbija danas

Nulti datum dremeža

Srbija u dvehiljaditu ulazi ne samo u jadnom stanju nego s možda najcrnjim prognozama na planeti, a pri tom je veći deo stanovništva nekako isključen i ostavljen po strani, ne znajući šta da misli i radi, pošto je unutrašnji problem zemlje postao spoljašnji i pošto su Milošević i Šešelj sad nekako u nadležnosti svetskih sila a ne građana Srbije

Pošto će ove nedelje najveća vest bez sumnje biti ona od pre dve hiljade godina, to jest prosta činjenica da ulazimo u tako retko okruglu godinu, nema druge nego da se uključimo u šareno društvo tumača značenja ove beznačajne pojave. Niti je ovo brojanje vremena počelo baš od stvarnog Hristovog rođenja, niti je ovo stvarni kraj drugog i početak trećeg milenijuma, a i da jeste, zar bi se o tome zbilja imalo šta kazati?

Svejedno, svi smo nekako spremni da se izložimo uticaju "magije broja", svako ima neko mišljenje o milenijumu, a ko nema nikakvo mora to da obrazlaže. Najteže je onima koji se spremaju da se provedu dve hiljade puta bolje nego za običnu Novu godinu, pa se boje da se ne zateknu na pogrešnom mestu i da sutradan ne shvate kako dvehiljadita nije došla tu nego negde drugde.

Najspokojniji je onaj ko se do sada posebno provodio, pošto nema mnogo čemu da se nada i šta da čeka. Tih nestrpljivih našlo se mnogo među Srbima, te su se nekako bili složili da u nekoliko godina prožive sledeći vek, što im je po svemu sudeći i uspelo, pa narodu sad valjda predstoji samo neka vrsta istorijskog dremeža. Hrvati su u tom pogledu prošli nešto bolje pošto im se božjom voljom ukazala makar mala neizvesnost i otvorila mogućnost promene. Ali, šta ako je to samo prividno?

Ako je Beograd sad znatiželjan da vidi šta će se desiti u Zagrebu ne bi li iz toga očitao i vlastitu budućnost, rekao bih da je to jalova nada. Prvo što se tamo možda neće desiti ništa dovoljno krupno, a drugo, još važnije, šta god da se desi to sa Srbijom više nema nikakve veze. Tuđmanovim odlaskom pukla je poslednja i najperverznija srpsko-hrvatska spona, te će od sada svaka sličnost u sudbinama ovih naroda biti slučajna, a svaka razlika hotimična.

Dakle, što se Srbije tiče ovaj nulti datum nije se podudario ni sa kakvom unutrašnjom promenom i zato ovim povodom nema mnogo razloga za zamišljanje bilo čega budućeg, nego više za još jedan pogled unazad. Ove godine Srbija se razišla s Kosovom, što je bio samo poslednji u seriji teritorijalno-nacionalnih razvoda okončanih uglavnom ili isključivo na srpsku štetu. Ostalo je još da se raziđe i s Crnom Gorom, što je donedavno izgledalo nezamislivo a sad gotovo neminovno.

U poslednjih deset godina Srbija je prosto tražila kavgu sa svakim, dok nije ostala sasvim sama. Mada nikad neću oprostiti NATO-u što se poveo za Miloševićem, taj rat je Srbija svakako mogla izbeći. Ali, zašto bi? Što bi propustila takvu priliku da bude bijena, kad nije propustila nijednu prethodnu, ni mnogo manju. Ne, ipak jeste jednu: Makedonci su se nekako izvukli od obaveze da na kraju ovog veka i oni malo ispraše Srbe.

Mogu se navesti mnogi unutrašnji i lokalni razlozi za to što su Srbi u rekordnom roku sakupili tolike poraze i poniženja, ali sve se svodi na jasno, većinski donetu odluku da se u globalnom raspletu nikako ne bude na pobedničkoj strani. Nikad nisam našao potpuno zadovoljavajuće objašnjenje za to, ali činjenica je da je u Beogradu upravo kad je počinjao raspad svetskog komunizma i kad je najavljeno ujedinjavanje Evrope nekako zauzet stav da se nipošto ne prizna taj epohalni trijumf Zapada, demokratije, Amerike ili prosto kapitalizma, pod lepšim imenom tržišne ekonomije.

Srbi su još nekako i mogli da vode svoje parnice s Albancima, Hrvatima, Slovencima pred kakvim neutralnim sudom da Milošević baš tada nije pružio utočište nacionalizmu i komunizmu, pa za njega više na ovom svetu nije bilo neutralnog suda. Ceo dvadeseti vek protekao je u globalnim sporovima, krvavim i skupim, zapadnog, američkog, merkantilnog liberalizma s nacionalizmom i egalitarizmom, i tek što se sve to nekako okončalo, tek što su pale najveće prepreke a trgovci jurnuli da osvoje nove prostore i profite, usamljeni glas Beograda povikao je "stoj, čekaj, ne može, ne damo, ne priznajemo, nije gotovo".

Možda Beograd i nije hteo baš to da kaže, ili barem ne toliko glasno, ali tako su ga razumeli, a svakako je najgore bilo to što je trenutak bio jako pogrešan da se stavlja bilo kakva primedba. Moskva je bila upravo odustala i predala se bez borbe, i niko nije imao nimalo volje da se naknadno ubeđuje još i s Beogradom. U svakom slučaju, svi su se okrenuli i zaprepašćeno zagledali u mesto iz kojeg je dopirao taj usamljeni glasić. I šta je imalo da se čuje? Pa, uglavnom ono isto što su pričale gubitničke strane iz svih svetskih, vrućih i hladnih ratova ovog veka. Prvo, da su demokratije mlitave i nesposobne da se suprotstave nacionalnom fanatizmu, kao što se nekad govorilo u Nemačkoj, i drugo, da će ti kapitalista prodati konopac o koji ćeš ga obesiti, kao što je tvrdio Lenjin.

Valja priznati da oba ova argumenta zvuče zavodljivo i u raznim periodima ovog veka njihovi zagovornici imali su prilično uspeha. Jedno vreme Evropa je bila sasvim podlegla i gotovo da se nije moglo naći ništa treće, ništa osim fašizma i komunizma. Ali, oni su tada ratovali jedan protiv drugog, pa su mlitave demokratije najpre uz pomoć komunista savladale fašizam, a onda se pokazalo da Lenjinovo načelo u stvari više radi protiv komunista nego protiv kapitalista. Naime, mada su ovi drugi zbilja uvek spremni da prodaju pomenuti konopac, ispalo je da su prvi još spremniji da prodaju ne konopac nego sebe same, svoje zemlje i svu onu društvenu imovinu zbog koje su nekad dizali revolucije.

Dakle, nema sumnje da se vek završava velikim trijumfom trgovačkog načela, zakona kupoprodaje, ponude i potražnje, kamatnih stopa, akcija i dividendi, tako da su berzanski maheri prosto s istorijske scene pobrisali sve one herojske karaktere, svete ratnike, nacionalne krstaše, idealiste-ubice, mučenike, mistike, fanatike kadre da podnesu svaku muku. Još do pre tridesetak godina globalni junak bio je Če Gevara, a sad bi to bio, po prilici, Bil Gejts. Svet koji su stvarali revolucionari možda nije bio bolji nego zapravo mnogo gori, suroviji i naporniji od ovog koji, recimo, u Evropskoj uniji stvaraju monetaristi, ali kao ljudi prvi su svakako živopisniji i za društvo zabavniji.

Hoću da kažem da niko ne mora da bude posebno oduševljen ovako neospornom globalnom dominacijom trgovačkog načela, ali isto tako niko, pa ni Srbi, niti vladajuća Familija, ne mogu da se pretvaraju kako druge formule nisu isprobane i kako se ne zna do čega su dovodile. Sve što ovde izgleda kao novo jeste savez levice i desnice, crveno-crna koalicija, ali i to je zapravo već mnogo puta viđeno, još od pakta Molotov-Ribentrop na koji, izgleda, mnogi u Beogradu danas gledaju kao na najveću propuštenu šansu ovog veka.

Ali, stvar je definitivno propala i teško da se tu nešto može popraviti, ma koliko uporno Milošević i Šešelj održavali svoj mali pakt. Jedino što se ovom platformom postiglo jeste da Zapad pristane da Srbiju ozbiljno shvati kao protivnika, pa je tako i tretirana. To znači da svi oni porazi, a na kraju i NATO bombe, potiču pre svega otuda, iz tog rata protiv Zapada. Beogradu nije ni bilo stalo do tih lokalnih sporova i malih, životnih interesa koliko do velike svetske polemike, pa je zato te male ratove i gubio, a veliki i glavni još nije. Sve što se moglo smatrati nacionalnim interesima zanemareno je i propalo, ali režim nije priznao svoj konačni poraz i nije prestao da izaziva i nervira Zapad.

U međuvremenu, naravno, ni taj režim nije odoleo svetskom trendu, pretvorio se u interesnu zajednicu i samo broji pare, ali na način patriotski, srpski i levičarski. Sudeći po tome, moglo bi se pomisliti da su zaboravili oko čega su se ono sporili sa Zapadom, ali ne, ispada da taj sukob postaje samo još žešći što više gubi smisao i razloge. Bilo kako bilo, Srbija u dvehiljaditu ulazi ne samo u jadnom stanju nego s možda najcrnjim prognozama na planeti, a pri tom je veći deo stanovništva nekako isključen i ostavljen po strani, ne znajući šta da misli i radi, pošto je unutrašnji problem zemlje postao spoljašnji i pošto su Milošević i Šešelj sad nekako u nadležnosti svetskih sila a ne građana Srbije.

Priznaću da nemam ništa protiv da se neko buni i osporava sveopšti zapadni monopol, makar samo zato da se trgovci ne bi suviše osilili, ali više bi mi odgovaralo da to radi neko drugi, veći i, naročito, dalji odavde. Prosto, bilo bi lepo tu slavu makar s nekim podeliti, ali niko da se javi, a vek odlazi.