Izbor "Vremena"

Deset ličnosti koje su obeležile politički život 1999.

Izbor ličnosti koje obeležavaju '99. nije napravljen na osnovu uticaja niti sondaže javnog mnjenja, ni po poželjnosti, već po pojavama koje se u njima ogledaju - vlast koja brani glavu, potencijali režima, uloga vojske, opozicione dileme, spontani juriši

Slobodan Milošević

Na početku 1999. godine predsednik SRJ Slobodan Milošević izjavljivao je da Jugoslavija neće dati Kosovo "ni po cenu bombardovanja". Posle propasti pregovora u Rambujeu i Parizu i propasti pregovora s američkim izaslanikom Ričardom Holbrukom ("znam, bombardovaćete nas, vaša misija je završena"), NATO 24. marta počinje rat protiv SR Jugoslavije. Mada je među mnogobrojnim bombama ("za tri Hirošime") koje su u dvomesečnoj kampanji bačene na Srbiju bilo i nekoliko onih koje su 22. aprila pogodile ispražnjenu rezidenciju predsednika SRJ u Užičkoj ulici, zapadnim političarima do sada nije baš uspelo da dokažu kako su vodili rat "protiv Miloševića" a ne protiv Srba. Da bi dodatno nekako poduprla tu ratnu platformu, EU je S. Miloševiću i članovima njegove porodice uskratila vize, a kasnije je ta lista proširena na 582 osobe bliske režimu. Slobodan Milošević i još četvorica najviših funkcionera SRJ i Srbije od 27. maja nalaze se na listi Haškog tribunala kao optuženici za ratne zločine počinjene na Kosovu.

Početkom juna Milošević kao da se zaustavlja iza same ivice ambisa, prihvata mirovni plan koji su u Beograd doneli Černomirdin i Ahtisari (Klinton: "U čemu je trik?"). Nakon što su predstavnici VJ-a i NATO-a u Kumanovu potpisali vojno-tehnički sporazum s generalima NATO-a, a Savet bezbednosti usvojio Rezoluciju 1244, jugoslovenska vojska i policija povlače se sa Kosova, sa vojskom i policijom beže i kosovski Srbi i Crnogorci, a oni koji ostaju preživljavaju stanje haosa koji na Kosovu nadgleda KFOR. Predsednik Milošević objavljuje pobedu, najavljuje obnovu zemlje, a do kraja godine dodeljuje skoro pet hiljada odlikovanja.

Istog dana kada je na Dan VJ-a Milošević unapredio 20 generala i odlikovao 3000 pripadnika VJ-a, Sveti arhijerejski sinod SPC-a zatražio da u interesu naroda i za njegovo spasenje Milošević i savezna vlada podnesu ostavke. Narednih nedelja u više gradova u Srbiji počelo potpisivanje peticije za ostavku predsednika Miloševića, ali on ničim ne pokazuje da čuje te zahteve.

Krajem septembra Milošević je u Pančevu ocenio da je obnova zemlje uspešna i "pobednička", a otvarajući novu železničku stanicu u Leskovcu, optužio je organizatore opozicionih protesta da su "kukavice, ucenjivači i ulizice".

Krajem novembra uhapšena je grupa "Pauk" pod optužbom da je pod patronatom francuske obaveštajne službe planirala atentat na predsednika SRJ, što daje šlagvort da režimska propaganda razradi koncept borbe protiv stranih zavera.

Rat je Slobodanu Miloševiću kao vrhovnom komandantu ojačao autoritet, a sa krajem rata i gubitkom Kosova obnovljena je rasprava o katastrofalnim posledicama njegove desetogodišnje vladavine. Osećanje poraza u zemlji, optužnica za ratne zločine spolja činili su njegov duži opstanak na vlasti teško zamislivim, ali, s druge strane, međunarodna poternica homogenizovala je vrh režima i pojačala motiv za odbranu vlasti, koja je sada postala odbrana života, što je prevremenu smenu Slobodana Miloševića učinilo manje verovatnom. Njegove unutrašnje protivnike možda hendikepira fakat da je politička borba s njim sada svedena na neku vrstu potere za "ucenjenom glavom", a njegove pristalice, obrnuto, pokazuju se motivisanim da političke protivnike prosto satru.

Za februar 2000. najavljuje se održavanje redovnog kongresa SPS-a; partijski izbori pred taj kongres su u toku, a u okviru toga iz više organizacija SPS-a na terenu predloženo je da Slobodan Milošević ponovo bude izabran za predsednika SPS-a.

Milutin Mrkonjić

Prvi preduzimač posleratne obnove zemlje je direktor Saobraćajnog instituta CIP. Početkom decenije bio je zadužen za "brze pruge" Srbije, projekat koji je opozicija koristila kao simbol lažnih obećanja. Kao direktor Direkcije za obnovu zemlje obilazi gradilišta i proverava da li su radovi na mostovima i stanovima solidarnosti "odrađeni pre roka". To radi sa zanosom, elanom i svakako demagoškim umećem ("domaćine, da li ste vi zadovoljni..."). Pokazuje da ima velika ovlašćenja u koje spada i suspenzija izvođača radova, što pokazuje da režim dobro kontroliše tehnomenadžerski sloj. Mrkonjić je verovatno jedan od izbornih aduta SPS-a, markantno vlada TV kadrom, demonstrira sposobnost režimskog aparata da kontroliše situaciju i da izbegne katastrofalno stanje koje su oponenti predskazivali.

General-pukovnik Nebojša Pavković

Uoči početka bombardovanja, 23. februara, Komandant Treće armije Vojske Jugoslavije general-major Nebojša Pavković pozvao je vojnike i oficire Prištinskog korpusa da, ako zatreba, "u rat krenu hrabro i junački", "kako dolikuje potomcima kneza Lazara, besmrtnih Obilića, Sinđelića, Vukotića, Tepića i drugih znanih i neznanih junaka"...

Posle rata izjavljuje: "Treća armija nije izgubila rat na Kosovu" i dodaje "ja ne mogu da prihvatim da neko sada omalovažava rezultate naše odbrane...". "Mi smo najkorektnije i najpoštenije odradili svoj posao..."

U mirnodopskim mesecima ponavlja da je "VJ uz predsednika, uz vrhovnog komandanta u odbrani zemlje". Izraze lojalnosti vrhovnom komandantu dopunjavao je napadima na opoziciju koja je tražila ostavku predsednika države ili, kako general kaže, organizovala "politikantske karnevale". Napadao je i bivšeg načelnika VŠ VJ generala Momčila Perišića, koji je sada u opozicionom Pokretu za demokratsku Srbiju. Perišić je zaštitu potražio na sudu, ali je sudija za prekršaje odbacio njegovu tužbu protiv "Politike" koja je objavila Pavkovićeve reči uvredljive po generala Perišića.

Popularisanje generala Pavkovića personifikuje činjenicu da je vojska posle sukoba s višestruko nadmoćnim neprijateljem možda stekla samopoštovanje, da je možda postala politički značajan faktor u zemlji i do preterivanja pokazuje da je njen vrh mnogo bliži režimu nego opoziciji.

Vojislav Šešelj

SRS je 19. februara pozvala sve "patriote i građane Srbije" da se u slučaju intervencije NATO-a odupru "naletu razularenog američkog totalitarizma i hegemonizma", jer "sloboda, čast i dostojanstvo Srbije nemaju cenu". Šešelj je često (i to naročito u periodima pre i posle ratnog stanja) prednjačio i u upotrebi ratne retorike za difamaciju političkih protivnika i nezavisnih medija. On je jedan od onih koji su 12. januara "otkrili" "tajni dokument CIA-e", jedan tekst svima dostupan na Internetu, na osnovu koga širi optužbe protiv nezavisnih medija, sindikata itd. Posle ratnog stanja (kao i pre njega) Šešelj prednjači u teškim optužbama za izdaju protiv opozicionih stranaka, studentskih organizacija, nezavisnih medija, sindikata i sudija... U tome zasad prevazilazi i profesorku Mirjanu Marković, koja preko Direkcije JUL-a najavljuje "dekontaminaciju" nezavisnih medija. Radikalska i julovska ratna retorika posle rata možda predstavlja sejanje demagogije, a možda i otkriva da paranoičnost vlada u režimskim redovima.

Još u toku rata, 27. aprila, Predsednički kolegijum SRS-a izrazio je uverenje da će se "Srbija i SRJ odbraniti od spoljnih agresora na vojnom planu, ali da će imati snage i da se brzo i efikasno politički obračunaju sa njihovim malobrojnim pomagačima u zemlji". To je izrečeno u trenutku kada je Vuk Drašković tražio brzo okončanje rata, još dok je politički život u Srbiji bio zaustavljen, što zbog ratne cenzure, što zbog prilično raširenog konsenzusa da se ne otvaraju politički sporovi dok je zemlja u ratu.

Kada su 3. juna predsednik SRJ i Skupština Srbije prihvatili mirovni plan Černomirdin-Ahtisari, poslanici SRS-a su glasali protiv, a 14. juna radikalski ministri su izjavili i da izlaze iz Vlade Srbije. Ostavke, naravno, nisu prihvaćene ("to oni misle da su podneli ostavke" - jedan socijalista), štaviše, uredbom predsednika Republike Srbije naloženo im je da i dalje budu ministri. Radikali su ne samo ostali u republičkoj nego su ušli i u saveznu vladu u kojoj su 12. avgusta dobili pet portfelja. Nakon posleratne krize, kada je po anketama javnog mnjenja izgledalo da radikali plaćaju cenu nacionalnog poraza, Šešelj je pojačao antiameričku retoriku, nije više potencirao razočarenje u Rusiju koje je ispoljavao na kraju rata ("srce me boli kad pomislim na Rusiju") i sve žešće je satanizovao političke protivnike.

SRS je krajem jeseni najavio za februar 2000. održavanje Otadžbinskog kongresa. U pretkongresnom periodu desetinama puta je ponovljen predlog da se Šešelj ponovo izabere za predsednika stranke. Ratni poraz i potpisivanje mira ugrozili su rejting radikala. Haos na Kosovu i produžetak sankcija, taj produžetak verbalnog ratnog stanja, radikalima pružaju šansu za oporavak.

Milo Đukanović

Crnogorski predsednik Milo Đukanović najteži je unutrašnji protivnik jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, ali u isto vreme i najugodniji. Najteži utoliko što Slobodan Milošević očigledno nema sredstava da ukloni predsednika Đukanovića, a najugodniji zbog toga što personifikuje konfrontaciju dve federalne jedinice i krizu federalne države, što Slobodanu Miloševiću daje priliku da se ponovo predstavi kao čuvar državnog jedinstva.

Zbog toga što je tokom bombardovanja SRJ razgovarao sa zvaničnicima zemalja koje učestvuju u napadima na SRJ, Vlada SRJ je Đukanovića 28. maja optužila da, narušavajući jedinstvenu spoljnu politiku Jugoslavije, pomaže agresoru i zatražila od državnih organa da preduzmu sve ustavne i zakonske mere, no to je bila samo prazna tirada.

Odnosi Beograda i Podgorice su se u međuvremenu samo pogoršavali. Crnogorska vlada je 30. maja utvrdila "Osnove projekta za novo uređenje državnih odnosa Crne Gore i Srbije". U toku leta najavljeni su razgovori s predstavnicima vladajućih stranaka u Srbiji o novim odnosima u federaciji, ali su, posle upoznavanja s crnogorskim predlogom, beogradski zvaničnici pojačali napade na Đukanovića uz odbacivanje crnogorske platforme kao separatističke i suprotne Ustavu SRJ. U Crnoj Gori je uveden dvovalutni sistem i nemačka marka je postala legalno sredstvo plaćanja. Crnogorska vlast se sve više odvajala od savezne, kriza nedovršene države se nastavlja, ali nije sasvim jasno da li bi mogla eskalirati ili će se nastaviti ta "koegzistencija nepodnošljivosti". U samoj Crnoj Gori javnost je izgleda podeljena na tri dela: jedan je za postojeće stanje, drugi je neutralan, a treći je za jačanje samostalnosti Crne Gore ili za njenu nezavisnost.

Vojislav Koštunica

Predsednik Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislav Koštunica izgradio je sistematičnu ekvidistancu i prema režimu i prema zapadnim zemljama - zagovara saradnju s međunarodnom zajednicom ali govori da u nju treba imati manje poverenja nego što to pokazuju neke opozicione partije. Vojno-tehnički sporazum o Kosovu, potpisan u Kumanovu, među prvima je okarakterisao kao "korak dalje u pravcu gubljenja suvereniteta SRJ nad Kosovom" i kapitulaciju; među prvima je ocenio da se "na Kosovu, mimo rezolucije Saveta bezbednosti UN-a, uspostavlja režim vojne diktature NATO-a, u okviru kojeg ono što se zove KFOR ne odgovara nikome, a svi odgovaraju njemu". Kritikovao je političare koji pozivaju Srbe da ne napuštaju Kosovo: "Ne vredi ostati ako zbog toga izgubite život, a na Kosovo će moći da se vrate samo oni koji sačuvaju glavu."

Koštunica je kritikovao i srpsku vlast i međunarodnu zajednicu jer nisu uspele da zaštite kosovske Srbe od egzodusa, ubistava, zlostavljanja i pljačkanja, te tvrdio da su "obe politike, kada je reč o Kosovu, promašene".

Lako je razumeti šta Koštunica neće (kritikuje režim, Đukanovića, zapadnu birokratiju, Đukanovićev režim, neće izbore bez adekvatnih uslova). Malo teže je razabrati šta ovaj politički i ustavno možda najobrazovaniji opozicionar hoće. Mnogi od opozicionara pomenuće ga sa izvesnom dozom ironije prigovorivši da je on od svih i svega po strani, te da "i iz pozicije ni tamo ni tamo" (Miodrag Vuković) svima drži lekcije. Po onome što govore istraživači javnog mnjenja (S Branković) i socijalni psiholozi (B. Kuzmanović), javno mnjenje u Srbiji većinom ispoljava netrpeljivost prema zapadnim političarima, a istovremeno otkriva težnju ka zapadnim demokratijama. U tom kontekstu Koštunica je obrazovani reprezentant preseka javnog mnjenja - to je razlog što se on, uprkos prilično raširenoj predstavi o ne baš jakoj partijskoj infrastrukturi DSS-a i uprkos utisku da je usamljeni jahač, redovno pojavljuje kao nezanemarljiva stavka u sondažama izbornih opredeljenja.

Vuk Drašković

Uoči Krstovdana (18. januara 1999) ušao u rekonstruisanu saveznu vladu kao potpredsednik "zadužen za odnose sa međunarodnom zajednicom". Na tom mestu ostao je manje od sto dana, da bi 28. aprila, zbog izjava datih u intervjuu Studiju B (tražio da Srbija hitno prihvati ponude ruskog posrednika Černomirdina i izađe iz besperspektivnog rata), bio smenjen sa funkcije potpredsednika. Kasnije će (16. septembra) izjaviti da je u vreme kada je bio potpredsednik u saveznoj vladi lično sprečio da vlada donese odluku o vojnoj okupaciji medija u Crnoj Gori i da je sprečio likvidacije protivnika režima.

Posle rata '99. Drašković odbija da pregovara o ponovnom ulasku u saveznu vladu, traži raspisivanje vanrednih izbora, a na drugoj strani suprotstavlja se prevratničkoj retorici koja je izbijala u govorima lidera SZP-a, pitajući: "Ko će sprovesti taj rumunski metod?"

Posle Preobraženjskog mitinga 19. avgusta, na koji je SPO išao zajedno sa SZP-om, čije su pristalice Draškovića dočekale žestokim zvižducima, lider SPO-a je izjavio da neću više učestvovati ni na jednom mitingu sa drugim predstavnicima opozicije i da na izbore ide sam. Ponavljao je da su prevremeni izbori jedino moguće rešenje, prognozirajući da će u suprotnom izbiti građanski rat. Osim dva mitinga u Kragujevcu i u Nišu u toku leta, SPO je čekao kakav će rezultat dati protesti SZP-a.

Draškovićevo ponašanje tokom rata, učešće u odbrani zemlje i plediranje za blagovremeni završetak rata zaštitili su njegovu političku poziciju od olake režimske satanizacije, no režimski propagandisti su se ipak uhvatili za to što je u Berlinu poljubio ruku Medlin Olbrajt, i to ponavljaju do besvesti.

Drašković je 3. oktobra lakše povređen u teškoj saobraćajnoj nesreći kod Lazarevca, kada su poginuli funkcioner SPO-a Veselin Bošković, brat Danice Drašković, i još tri člana stranke. Taj događaj SPO tretira kao atentat na Vuka i proglašava borbu protiv državnog terorizma, koju stavlja na vrh liste prioriteta. Objavljuje se formiranje Sokolske organizacije i stvaranje "operativnih timova pod nazivom 'Srpski pokret odbrane'".

Početkom decembra Vuk Drašković je u ime SPO-a podneo Okružnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu i zahtev za pokretanje istrage protiv šefova Državne bezbednosti Srbije Radomira Markovića i Službe državne bezbednosti Beograda Milana Radonjića zbog atentata.

Drašković je na zasedanju Glavnog odbora stranke (11. decembra) postavio rok vlastima da se do 15. decembra izjasne o tome da li su za vanredne demokratske izbore, i najavio da će u slučaju negativnog odgovora "lično pozvati lidere svih uticajnih i odgovornih opozicionih stranaka u Srbiji na zajednički dogovor o strategiji delovanja". U međuvremenu funkcioneri SPO-a po tribinama najavljuju da bi SPO mogao pristupiti organizovanju demonstracija koje bi za cilj imale i raspisivanje prevremenih izbora.

Ušavši u vladu Momira Bulatovića Drašković se izložio napadima iz opozicionih partija. Takođe, njegovo odbijanje da odmah posle rata koristi vaninstitucionalna sredstva konfrontiralo ga je s najbližim snagama u opoziciji, naročito onima iz SZP-a. Sada na opozicionoj sceni svi gledaju šta će učiniti Drašković.

Zoran Đinđić

NATO intervencija u proleće 1999. ugroziće funkcionisanje Saveza za promene zbog toga što su državni mediji satanizovali Zorana Đinđića jer u toku rata nije bio sa svojim glasačima već se sretao sa zapadnim političarima koji su vodili rat protiv njegove zemlje.

Od juna do decembra 1999. Đinđić je u okviru Saveza za promene davao pečat demonstracijama u desetak gradova u Srbiji; govorio je da "vlast može da pobedi samo narod, a nikako partije", te da će se "pojaviti glasovi u vojsci i policiji koji će Miloševiću otkazati poslušnost i koji će shvatiti da im je skuplje da ga podržavaju nego da ga se odreknu".

Uoči početka serije mitinga oročio je svoj opstanak na mestu predsednika Demokratske stranke "ako Milošević ne padne do Nove godine". Pošto protesti SZP-a nisu doneli najavljeni rezultat, a ni SZP se nije pokazao kao neka naročito stabilna koalicija, o ovom obećanju se krajem godine dosta govorilo. Na sednici Glavnog odbora DS-a krajem decembra usvojen je izveštaj o radu, što indirektno može značiti i da Đinđić ostaje na čelu DS-a kao važan igrač na srpskoj političkoj sceni.

Bilo bi površno reči da je Đinđić delovao samo na ulici - uticaj Demokratske stranke može se uočiti i u ekspertskim timovima, aktivnim 1999 godine.

Upornošću i u trenucima kada akcija nije obećavala neki opipljiv rezultat Đinđić je uspeo donekle da poništi efekte režimske satanizacije i vlastitih grešaka. Verovatno je ojačao uticaj Demokratske stranke, hendikepirane odsustvom iz parlamenta posle neuspelog bojkota 1988, ali nije uspeo da u Savezu za promene napravi "pobedničku kombinaciju".

Mlađan Dinkić

Koordinator grupe ekonomista G-17 Mlađan Dinkić od sredine juna se zalagao za formiranje prelazne vlade eksperata, i to je leta '99. bio "šlager sezone". Početkom avgusta Dinkić izjavljuje da su se opozicione partije iz bloka Savez za promene, Srpska pravoslavna crkva i G-17 složili oko ključnih pitanja prelazne srpske vlade eksperata predložene "Paktom za stabilnost Srbije". Potom je na sastanku patrijarha srpskog Pavla i lidera opozicije u Srbiji, 9. avgusta u Patrijaršiji, postignuta saglasnost svih učesnika o zahtevu za formiranje prelazne ekspertske vlade Srbije i o učešću na mitingu na Preobraženje 19. avgusta u Beogradu.

I, posle neuspeha tog preobraženjskog mitinga, Dinkić je još izražavao uverenje da će prelazna ekspertska vlada biti formirana. Dinkić je pozivao i poslanike vladajuće koalicije da podrškom Paktu za stabilnost Srbije "potpišu svoja samorazvlašćenja", jer je to "jedini realan način da se mirno i brzo okonča" kriza u zemlji. Režim za tu ideju nije hteo ni da čuje. I pored toga što se formula ekspertske vlade teško prihvatala, Dinkić, Labus i drugi testiraju raspoloženje u zapadnoevropskim prestonicama. U međuvremenu G-17 postaje "G-17 plus" - u tu asocijaciju ulaze ljudi različitih profesija.

Dinkić za promociju koristi razna sredstva, uključujući i vlastiti muzički dar (koncert "Pre roka", krajem decembra). Glavni uzrok neuspeha poduhvata više je u utopizmu ideje - nije bilo realno očekivati da ideja vlade narodnog spasa bude prihvaćena bez izbora ili bez puča. Krajem 1999. godine ideja paralelne ekspertske vlade, narodnog saveta, koordinacije opozicije više se vezuje za ime Dragoslava Avramovića, ali i u tom drugom slučaju javljaju se stari problemi, pošto SPO ni g. Avramovića ne priznaje za opozicionog koordinatora.

Ivan Novković

Tehničar TV u Leskovcu Ivan Novković bio je nekoliko meseci simbol narodnog nezadovoljstva koje opozicione partije nisu uspele da artikulišu. Novković je 1. jula, u poluvremenu prenosa košarkaške utakmice Jugoslavija - Nemačka, prekinuo redovan program da bi u sedam minuta iskrenosti saopštio svoj protest zbog pogibije velikog broja Leskovčana na Kosovu i zbog lošeg stanja u okrugu. Ozbiljan, sa kravatom, dok mu se papir tresao u rukama, Novković se najpre predstavio, izvinio zbog treme, a onda pozvao načelnika Jablaničkog okruga Živojina Stefanovića da podnese ostavku, a građane da se 5. jula okupe na centralnom trgu u protestu protiv lokalnih vlasti. Kada je sedmominutna izjava bila završena, Novković je pustio spot Riblje čorbe "Pogledaj dom svoj anđele" i išetao iz zgrade.

Veliki broj Leskovčana okupio se na trgu u Širokoj Čaršiji i ispred kuće načelnika Jablaničkog okruga. Za devet dana protesta uhapšeno je devetoro ljudi. Uprava TV Leskovac suspendovala je Novkovića i sve radnike koji su bili u smeni kada je Novković pustio kasetu. Novković je uhapšen u kući svojih prijatelja, gde se krio. Sudija Mirjana Marković osudila ga je na mesec dana zatvora zbog "organizovanja mitinga bez odobrenja nadležnih organa". Suđenje je trajalo dvadesetak minuta. Posle prekršajnog Novkovića je čekao i krivični proces, koji još traje.

Novković je nekako običniji od Bogoljuba Arsenijevića Makija, samoukog ikonopisca rođenog 1955. godine, koji je 12. jula s Građanskim otporom Valjeva organizovao demonstracije protiv vlasti i opozicije, u kojima je grupa demonstranata pokušala da uđe u zgradu Skupštine opštine, a policija intervenisala, nakon čega su povređena tri policajca i najmanje pet građana. Arenijević je čovek nemirnog duha sklon javnim performansima - pre neku godinu je tadašnjem predsedniku Srbije podigao spomenik u vidu velikog stilizovanog falusa, a njegovom najomiljenijem opozicionaru u obliku crvene zadnjice - i bio uslovno kažnjen. Maki je i nekako više nastradao od Novkovića - prilikom hapšenja sredinom avgusta u Beogradu, po izlasku iz prostorija Pokreta za demokratsku Srbiju, brutalno je prebijen. Zbog preloma donje vilice i kontuzije ramena, preporučeno mu je bolničko lečenje, ali je zadržan u valjevskom istražnom zatvoru i tek posle desetak dana operisan na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju Stomatološkog fakulteta u Beogradu. Sredinom novembra, Arsenijević Bogoljub, otac petoro dece, osuđen je na tri godine zatvora. Tako drastičan tretman (prelom vilice, oštra presuda), nakon relativno benignog incidenta, Bogoljuba Arsenijevića Makija predstavlja kao žrtvu paranoje režima. Novković je više simbol spontane pobune jednog od običnih ljudi. Spolja gledano, od vršnjaka ga možda izdvaja samo to što likom podseća na sadašnjeg predsednika SRJ u mladosti, i zovu ga Cobi. Medijski on personifikuje novu opozicionu "uspavanku" u kojoj se govori o tome kako je politička Srbija umorna od Beograda i kako se zdrave snage nalaze u provinciji - koju Rusi zovu "glubinka".