Jug Srbije - granica s Kosovom

Najviše je seoba

Krajnji jug Srbije, naseljen pretežno Albancima, mirniji je nego što je Kosovo ikad bilo, ali na ovu malu teritoriju nemir može lako da se uveze. Ovi ljudi su ozlojeđeni i očajni pre svega zato što su sada već trostruka provincija. To stanje ne može da promeni ni činjenica da pored njih prolazi jedan od najznačajnijih evropskih magistralnih puteva, jer nikog nije briga za njih

"Pitate za incidente u Bujanovcu i Preševu? Poslednji se desio 21. decembra, kada je grupa specijalnih policajca, deo u Bujanovac tek pristiglog pojačanja, upala u jednu albansku piceriju, isterala goste i skoro dva sata psovala konobara i pretila mu", kaže za "Vreme" Riza Halimi, predsednik preševske Partije za demokratsko delovanje, koja okuplja Albance sa juga Srbije. Istini za volju, za događaj o kome govori Halimi prvi put čujemo. Na krajnji jug Republike, u područje stešnjeno između makedonske, bugarske i novouspostavljene kosovske granice, doveo nas je niz incidenata koji su se dogodili prethodnih nedelja.

Najpre je pred ponoć 23. novembra napadnuta policijska patrola kod sela Bresić u opštini Bujanovac, na magistralnom putu Bujanovac-Gnjilane. Lakše su ranjeni pomoćnik komandira policije u Vranju Časlav Ivković i policajac Zoran Stojiljković. Slavoljub Mihajlović, istražni sudija Okružnog suda u Vranju, izjavio je dva dana kasnije da je na osnovu uviđaja na licu mesta utvrđeno da je najmanje petoro ljudi iz zasede ispalilo tridesetak metaka. Na mestu odakle je napad izvršen pronađena je "gomila čaura". Prema izjavama policajaca Staniše Veličkovića iz Bujanovca i Dragana Aleksića iz Vranja, koji su u trenutku napada bili u vozilu sa ranjenim kolegama, dva uniformisana lica sa amblemima UČK-a baterijskom lampom su dala znak da se vozilo zaustavi. Kada su policajci zaustavili vozilo, došlo je do napada.

Sudija Mihajlović je pretpostavio da je zaseda bila postavljena za kamion u kome je bilo više pripadnika MUP-a, koji je naišao odmah iza napadnutog automobila.

Potom je u Preševu, u noći između 7. i 8. decembra, na oko 150 metara od zgrade policijske stanice, eksplodirala naprava od plastičnog eksploziva, oštetivši okolne zgrade ali ne povredivši nikoga. Na kraju je 11. decembra, oko pola jedanaest uveče, eksplodirala bomba u dvorištu osnovne škole "Branko Radičević" u Bujanovcu, takođe nedaleko od tamošnje stanice policije. Popucala su stakla na zgradi škole, preduzeću "Gumoplastika" i sportskoj hali.

UVEZENI TERORIZAM: Nijedan od ovih incidenata nije rasvetljen, ne znaju se počinioci, ili bar MUP o tome ništa ne saopštava. Napad na policiju kod Bresića desio se unutar tampon-zone široke pet kilometara, u koju Vojska Jugoslavije prema Kumanovskom sporazumu ne sme da uđe. Ovim pojasom patrolira srpska policija.

Riza Halimi nas obaveštava o još jednom incidentu u tampon-zoni, takođe na teritoriji bujanovačke opštine, početkom novembra. "U Dobrosinu, selu na samoj granici sa Kosovom, došlo je do puškaranja između jednog seljanina i policije. Policija se povukla, i na putu koji vodi do Lučana i izlazi na magistralni put svi seljaci koji su se vozilima vraćali kući, a bio je pazarni dan, od policije su dobili dobre batine i na jednom vozilu su probušene gume. Istog dana žene i deca iz Dobrosina su se povukli u susedno selo na Kosovu. Pričalo se da su onda u selo došli naoružani ljudi sa Kosova. Ne znamo ništa zvanično ali, po svemu sudeći intervencijom KFOR-a, nakon tri-četiri dana vratili su se civili u selo, a svi koji su došli sa Kosova su se povukli", priča Halimi.

Izvori bliski ovdašnjem MUP-u uveravaju nas, iako su počinioci bombaških napada nepoznati, da je malo verovatno da su organizatori ovih nepočinstava sadašnji stanovnici Preševa ili Bujanovca. "Mi nemamo ni indicija da na ovom području postoji lokalna teroristička organizacija", kaže naš izvor. "Iako već duže vreme u bujanovačko selo Veliki Trnovac stižu manje količine lakog pešadijskog naoružanja, po četiri-pet 'kalašnjikova' u turi, to se sada smirilo. Na području ovih opština postoji oko hiljadu kriminalaca koji se bave švercom i trgovinom narkoticima, ali bez jedinstvene organizacije, pa je svaki teroristički akt najverovatnije uvezen sa Kosova. Ovde nema komandnog kadra", tvrdi ovaj funkcioner državnih organa koji je želeo da ostane anoniman. Ipak, kada bi došlo stani-pani, ne bi bilo problema ni sa komandnim kadrom. Jedan pripadnik Kosovskog zaštitnog korpusa, do rata stanovnik Preševa, ispričao je 30. novembra u Prištini novinaru "Los Anđeles tajmsa" kako se od početka rata 300 mladića, samo iz Preševa, pridružilo UČK-u. "Možda je to neko hteo da se hvali", kaže nam jedan Albanac iz Velikog Trnovca. "Niko ne zna koliko ih je bilo u UČK-a, sin ocu neće da kaže da je bio tamo."

Čak je i bujanovačkim Srbima neverovatno da ovdašnji Albanci stoje iza eksplozije u dvorištu škole. Iako se Srbi iseljavaju iz Bujanovca, oni ističu da na njih nikad niko nije vršio pritisak da odu. "Ko god je otišao uradio je to samo zato što je za svoju kuću dobio debele pare", kaže jedan bujanovački Srbin. "Zašto ne bih prodao neku udžericu za 500.000 maraka, kad za te pare mogu da kupim tri trosobna stana na Terazijama?"

NEPRISTUPAČNI KARADAK: Ni Albanci u Bujanovcu i Preševu nemaju ništa ružno da kažu na račun svojih komšija Srba, čak ni kad je reč o radnicima lokalnih odeljenja unutrašnjih poslova. Njima je nevolje doneo tek pre pet meseci završeni rat.

Riza Halimi, koji je i predsednik opštine Preševo, gde Albanci čine oko 90 odsto stanovništva, tvrdi da je od 24. marta do juna ove godine oko 25.000 Albanaca sa područja opština Preševo, Bujanovac i Medveđa pobeglo u Makedoniju. Dvadesetak hiljada ih je otišlo iz Preševa i oko pet hiljada iz Bujanovca. "Iz Medveđe ih je tada otišlo malo, uglavnom se radilo o odbornicima i političkim aktivistima kojima je uspelo da preko Sandžaka odu u Švajcarsku." Za odlaske Halimi krivi ratnu psihozu. Najteže je bilo u pograničnom delu preševske opštine prema Kosovu, retko naseljenom kraju po imenu preševski Karadak. Tamo se, prema Halimijevim rečima, za vreme rata dogodilo šest ubistava albanskih civila (ukupno 11 u sve tri opštine). Halimi tvrdi da je bilo i slučajeva pljački imovine Albanaca. Ovdašnjim Albancima su za vreme rata oduzeti legalno registrovano lično i lovačko oružje i mobilni telefoni. Ništa od toga još nije vraćeno vlasnicima. Ni fiksne telefonske veze nisu funkcionisale tokom ta tri meseca.

Najsnažniji elementi ratne psihoze bili su satelitski TV programi i pozivi za mobilizaciju koji su albanskim mladićima počeli da stižu u aprilu. "Ljudi su preko televizije bili obavešteni o tome šta se na Kosovu dešava i šta njima može da se desi. U to vreme je preko ovih krajeva u Makedoniju tekla reka izbeglica sa Kosova", kaže za "Vreme" Zećirja Fazljiu, lider Halimijevog slabijeg ali radikalnijeg koalicionog partnera u Preševu Demokratske partije Albanaca. "Kulminacija je nastupila kada su mladićima koji deset godina pre toga nisu pozivani u vojsku počeli da stižu pozivi za mobilizaciju, tada je iseljavanje bilo najjače", kaže Fazljiu. "Jedan mladić, član Predsedništva moje partije, dobio je poziv i pitao me šta da radi. Nisam znao šta da mu kažem. Mi smo zauzeli stav da ako jedinice ostaju ovde, kao što nam je bilo rečeno, ljudi treba da se odazovu. Neki su se i odazvali." Oni koji nisu bežali su noću preko makedonske granice. Od mladih Albanaca koji su se odazvali vojnom pozivu formirana je, kao i na mnogim drugim mestima u Srbiji, radna jedinica koja je ostala u Preševu. Ipak, Zećirja Fazljiu uporno tvrdi da je cilj bio da se ljudi zaplaše. Za njegov opis "reke izbeglica" i Srbi iz Preševa kažu da je tačan, ali napominju da Albanci iz Preševa nikad nisu odlazili na takav način, masovno, u koloni.

Po ukidanju ratnog stanja skoro svi Albanci iz ovih krajeva vratili su se kućama. Oko dve hiljade njih je, kaže Halimi, vazdušnim mostom doletelo iz zapadnih zemalja, a 1230 ih se još uvek nalazi u makedonskim izbegličkim kampovima kod Tetova i Gostivara.

EKONOMSKI RAZLOZI: Drugi talas iseljavanja otpočeo je kad su se snage jugoslovenske vojske povukle sa Kosova i koncentrisale na samoj ivici tampon-zone, a policija pojačala prisustvo unutar te zone. "Na početku se uopšte nije dozvoljavalo kretanje u Karadaku, čija sva sela spadaju u demilitarizovanu zonu. Uopšte nije radio magistralni put za Gnjilane. Bilo je sprečeno i kretanje prema Makedoniji, kod Miratovca", pripoveda Halimi. "Bila je blokirana upotreba pašnjaka, korišćenje privatnih šuma, a u Miratovcu je bilo ometano i obavljanje poljoprivrednih poslova. Svaki dan je morao seljak da ode u školu, gde je bila smeštena vojna komanda, da uzme potvrdu za kretanje za svakog člana porodice koji izlazi u polje. I jedinica koja je ranije bila odgovorna za taj teren tražila je potvrde, pa često nisu priznavali potvrde koje je izdala ona druga komanda. Tada se iz Karadaka iselilo i dosta ljudi koji su se tek vratili iz Makedonije. Otišli su za Gnjilane i Prištinu", kaže on. Posle rata je i u Medveđi nastala situacija slična onoj u Karadaku i planinskom delu opštine Bujanovac. U Medveđi se većina naselja sa albanskim stanovništvom nalazi unutar tampon zone. "Iz opštine Preševo se, kako sada stvari stoje, iselilo 3500 do 4000 stanovnika, a iz sve tri opštine iznad 10.000 Albanaca, najviše iz Medveđe", kaže Halimi.

Iseljavanje Albanaca sa juga Srbije još traje. Ipak, oni sami priznaju da je toga sada znatno manje i da se ljudi sele iz ekonomskih razloga, uglavnom na Kosovo. "Ljudi se sele u potrazi za poslom, pogotovo oni visokoobrazovani", kaže Halimi. "Oni od '91. imaju probleme sa priznavanjem diploma koje su stekli u Prištini, u paralelnom sistemu školstva", nastavlja gradonačelnik Preševa. "Oni koji su škole završili između '91. i '99. nisu mogli ovde da rade. Sada imaju šanse da se zaposle na Kosovu. Ko nađe posao, odvede i porodicu, ako je rešio smeštaj."

Riza Halimi kaže da ima slučajeva da su ovdašnji Albanci bespravno zauzeli srpske kuće na Kosovu. "Moguće je da ima takvih slučajeva, ali ja znam mnogo ljudi koji su od Srba kupili kuće, neki su kod rođaka, a najveći deo u kolektivnom smeštaju", tvrdi Halimi.

RAZLIKA U CENAMA: Halimi se žali da su njegovi sunarodnici u Srbiji sada "getoizirani". "S jedne strane je granica prema Makedoniji. Da bi čovek sa porodicom posetio rođake u Makedoniji, treba mu pola plate za izlaznu taksu. Prema Kosovu opet skoro klasična granica. Dobro, pasoš ti ne treba i taksu ne plaćaš, ali postavljeni su policijski punktovi, mnogo kontrole ima i ima dosta problema oko toga", kaže Halimi. Albancima posebno smeta policijski punkt kod sela Končulj, na putu Bujanovac-Gnjilane. U policiji se, tvrde Albanci, posebno naljute kada saznaju da neki od njih ide na Kosovo kod lekara. Albanci nemaju naročito poverenje u srpske lekare, a skoro svi lekari Albanci iz ovih krajeva potražili su uhlebljenje na teritoriji pod jurisdikcijom KFOR-a. Albance brine i umnožavanje policijskih punktova. "Do skora smo na Kosovo išli šumskim putem, ali sada je i tamo policijska kontrola", kaže jedan Bujanovčanin. "Tu ipak nema smisla da se žalimo, jer ljudi mogu da idu na Kosovo", pomirljivo će Halimi. "Čak trgovina i šverc funkcionišu." On vidi drugu vrstu ekonomskih problema. "Od '92. smo imali stalni rast aktivnosti u zanatstvu, trgovini. Zato nismo imali naročitih problema zbog plafona za finansiranje koje nam je postavila Republika. Uz takse sakupljene od sitnih privatnih preduzetnika moglo je nešto da se radi. Ali u '99. dolazi do preokreta. Trgovinske i zanatske radnje svakim danom prestaju sa radom. Ranije si majstora mogao da angažuješ za 25 do 30 maraka na dan. Sada se majstori na Kosovu plaćaju 70, 80, pa i 100 maraka. Mi smo imali muke da pronađemo majstore za neke sitne opravke u opštini. Ekonomska degradacija Srbije se nastavlja. Na Kosovu nema nekog razvoja, ali ipak je ušla neka novčana masa dolaskom vojske i ceo svet se tu muva, tako da je došlo do nagle razlike u cenama. Ovde je kilogram paprike u avgustu i septembru bio najmanje tri puta jeftiniji nego u Prištini. Čim je malo proradila trgovina sa Kosovom i ovde su cene naglo porasle", vajka se Halimi, naglašavajući da problem predstavljaju i prekinute kulturne, sportske i informativne veze sa južnom srpskom pokrajinom.

Međunacionalni incidenti se i dalje događaju. U Veliki Trnovac, čisto albansko selo sa nekih devet hiljada stanovnika, 27. oktobra, u pola dva po ponoći, uleteo je vojni kamion sa petnaestak vojnika i dva oficira. Oni su, uz batine, isterali na ulicu goste čajdžinice u centru sela. Zaustavili su tri mercedesa, koja su naišla ulicom, izvukli iz njih vozače i dvojicu dobro isprebijali. Izrešetali su automobile i bajonetima im isekli gume. Seljani kažu da ih je lokalna policija obavestila da su počinioci u pritvoru i da su te noći bili pripiti.

Bujanovački taksisti, Albanci, nekoliko su se puta sukobili sa Srbima izbeglim sa Kosova, koji su nekoliko meseci bili smešteni na tamošnjoj autobuskoj stanici. Mora se reći da Albanci sa juga Srbije, iako njihove vođe kažu da će se boriti za prava ravna onima koja budu ostvarili Srbi na Kosovu, nemaju razumevanja za položaj kosovskih izbeglica. "Sa Kosova su pobegli samo oni koji su tamo nešto skrivili", kaže jedan bujanovački Albanac.

Krajnji jug Srbije, naseljen pretežno Albancima, mirniji je nego što je Kosovo ikad bilo, ali na ovu malu teritoriju nemir može lako da se uveze. Ovi ljudi su ozlojeđeni i očajni pre svega zato što su sada već trostruka provincija. To stanje ne može da promeni ni činjenica da pored njih prolazi jedan od najznačajnijih evropskih magistralnih puteva, jer nikog nije briga za njih. To je razvijenijim delovima Srbije ali i Kosova nepojmljivo, očajanje oni dele sa svojim komšijama Srbima.