"Vreme" bira presudu godine
Neviđena konkurencija
U jednogodišnjoj primeni Zakona o informisanju sve ukazuje na savršenu uklopljenost u ono što ovdašnja vlast, a čini se i deo njenih protivnika, zamišlja kao "funkcionisanje pravne države"
Žiri "Vremena"
našao se pred teškim zadatkom da proglasi pobednika u izboru za presudu godine. Lista
kandidata obuhvata tridesetak presuda od kojih nijedna - uključujući i retke
slučajeve obustavljanja postupka - ne zaslužuje odbacivanje u korist neke druge,
"bolje". Zakon je Skupština Srbije donela po skraćenoj proceduri 20. oktobra
prošle godine; njime je okončana dvonedeljna vladavina prava u obliku Uredbe o posebnim
merama u uslovima pretnji oružanim napadom NATO-a. Već prva presuda, beogradskom
"Evropljaninu", ukazala je na matricu koja će biti primenjivana. Zanimljivi
tužioci (u pomenutom slučaju Patriotski savez), ekspresno suđenje, drakonske kazne (2,4
miliona dinara), superbrza zaplena imovine. Ukratko, gašenje novina.
Do kraja prošle godine - ili za jedva dva meseca primene zakona - država Srbija ovajdila se za više od 1,2 miliona maraka, računato po zvaničnom kursu. Prema dostupnoj dokumentaciji, u 1999. godini udarnički rad prekršajnih organa proizveo je dvostruko veći dobitak, više od 2,35 miliona maraka. Istini za volju, stvarna vrednost je verovatno manja, jer ni članovi vlade više ne operišu službenim kursom, ako je suditi po njihovim javnim izjavama. Bilo kako bilo, kažnjenima je svejedno: uslovi u kojima rade ovdašnji mediji već sam njihov opstanak čine nekom vrstom čuda, čak i da nije permanentne halabuke optužbi da su izdajnički, plaćenički ili bar nedovoljno patriotski.
Zakon o javnom informisanju savršeno se uklopio u prethodno donete "telekomunikacione" republičke i savezne zakone, odnosno praksu u kojoj se država na početku pojavljuje kao (ne)milosrdni delilac dozvola, a na kraju kao onaj ko pleni imovinu i opremu nepoćudnih radio i televizijskih stanica ili obavlja njihovu imovinsku transformaciju, sve u prisustvu policije. Prošle godine je srpski režim svoju usredsređenost na nezavisne elektronske proširio i na teren štampanih medija. Neki analitičari srpske medijske scene državni udar na štampu tumače rastom njihovog broja, tiraža i, srazmerno tome, uticaja na javno mnjenje. U zemlji Srbiji kombinacija tiraža novina i pismenosti čitalaca retko je proizvodila statistički merljive i relevantne podatke, ali je neosporno da su neki nedržavni dnevnici - "Dnevni telegraf" do gašenja, sada "Blic", "Glas javnosti" i "Danas" - ozbiljno načeli, ako ne i ugrozili monopol režimske i prorežimske štampe.
Otuda između početka i kraja tužne priče o medijima nema bitne razlike. Miloševićev uspon na vrhove vlasti počeo je preuzimanjem ključnih medija, što se tada zvalo "rekonstrukcija" redakcija, a rešavalo smenjivanjem urednika i/ili uredničkih kolegijuma. Danas ulogu medijskog higijeničara igra JUL, a njegov apel za "dekontaminaciju" medija realizuju državni organi i njihovi činovnici. Značajnu promenu čini to što je sada napad usmeren i na "velike" i na "male" novine. Prekršajni organi odrezuju iste kazne i, ukoliko ima mesta nekom optimizmu, on leži u činjenici da su režimu danas opasna i lokalna glasila. "Kikindske" ili "Novine vranjske", na primer. Prošle nedelje izrečena kazna od 800.000 dinara "Vranjskim" ponovo je, kao i ona izrečena "Evropljaninu" na početku, egzemplarna. Kako onda Patriotski savez, tako se sad - po prvi put, uzgred rečeno - u liku tužioca (podnosioca prijave) pojavljuje Vojska Jugoslavije, tj. vojna pošta 3755 iz Niša. Organu za prekršaje podneta je prijava zbog navodno počinjenih najtežih krivičnih dela (narušavanje ustavnog poretka, izazivanje rasne, nacionalne i verske netrpeljivosti) koja su počinjena - objavljivanjem izveštaja Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije. Sudija je, određujući kaznu, usput izrazio svoje zaprepašćenje što je tužena redakcija kao svedoke pozvala dva - Albanca. I nikom ništa. To jest, "Vranjske" su kažnjene sa ukupno 800.000 dinara, što njihov opstanak ozbiljno dovodi u pitanje, kako je izjavio vlasnik.
I po mnogim drugim elementima teško je odlučiti koja je od izrečenih presuda najapsurdnija ili, možda tačnije, više u duhu Zakona o javnom informisanju. Ministarstvo za informisanje podnelo je nekoliko desetina prijava protiv štamparije ABC "Glas", po kojima je danima radilo i još uvek radi 37 sudija, tj. polovina gradskog suda za prekršaje. U novembru je visina izrečenih kazni - ne po svim prijavama - premašila iznos od tri miliona dinara, uz već rutinsku zaplenu opreme. Beogradska sekretarica za kulturu Ljiljana Blagojević tužila je neka beogradska glasila zbog prenošenja saopštenja za javnost; lucidni dr Vojislav Šešelj uspešno je primenio isti recept pre dve nedelje protiv listova "Blic" i "Danas", odnosno TV Studio B. U njegovom slučaju smisao Zakona o informisanju potpuno je proziran: potpredsednik državne vlade tuži medije zbog prenošenja saopštenja za javnost, i to - činovniku kog ista ta vlada postavlja.
Na isti način, prostim uvidom, može se odgovoriti i na pitanje kakav to medijski prostor i poželjan sistem informisanja zamišlja vlast u Srbiji. Kazne po Zakonu o informisanju nisu izricane samo tokom tromesečnog NATO bombardovanja Jugoslavije. Istovremeno, pod bombama, ministar za informisanje i vlada narodnog jedinstva često su isticali da mediji rade kako treba. Prema tome, vlast je medijima zadovoljna u uslovima potpune cenzure, kada opozicija može postojati samo kao "izdajnička", dok su vlast i narod jedinstveni ne samo u odbrani od svetske zavere nego i podržani od progresivnog dela čovečanstva, gde god se taj deo nalazio.
Čim je agresija okončana - pobedom, ostajanjem Kosova u sastavu Srbije/Jugoslavije i vraćanjem poljuljanog ugleda Ujedinjenim nacijama - sudije za prekršaje nastavile su da kažnjavaju. Najnoviji veliki talas počinje u oktobru, kada je izrečeno osam rešenja o kažnjavanju. Nastavlja se nesmanjenom žestinom u novembru, uzastopnim i za sada neprekinutim kažnjavanjem štamparije ABC "Glas" zbog biltena "Promene". Visprenost zakonodavca i prekršajnog organa ponovo se pokazala i u za sada poslednjem slučaju, kada je "Politika" oslobođena odgovornosti po tužbi bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, Momčila Perišića. Ostaje, uprkos svemu, nejasno da li će - ili, možda, kada će - rešenja prekršajnih organa i službeno postati nešto kao službeno uverenje o istinitosti informacije. To bi moglo znatno olakšati pravilnu orijentaciju javnog mnjenja. Za početak, bilo bi dovoljno na naslovnim stranama novina štampati i u najavama emisija pročitati liste kažnjenih i oslobođenih, crno na belo. I prosto.
Aleksandar Ćirić
Dokumentacioni centar "Vreme"
