Vojvodina - probudjene nade

Vreme broj 469, 1. januar 2000.

Vojvodina - probuđene nade

Zahtev za zamodefinisanje

Nenad Čanak, Jožef Kasa, Miodrag Isakov i Stanimir Lazić o vojvođanskom pitanju, saradnji opozicije i budućnosti pokrajine

Još tokom ove poslednje jeseni XX veka vojvođanske opozicione političke snage stekle su daleko veće samopouzdanje nego što su ga ikad imale u poslednjoj deceniji, jer je otpor Miloševićevom režimu i ponižavanju nekada autonomne pokrajine - bio veoma živ i iznenađujuće bučan, čak masovniji od onog koji je organizovala opozicija u drugim srpskim krajevima. Nakon nedavnog Berlinskog sastanka i formiranja "trilaterale" za borbu za promene i demokratizaciju Srbije, autonomisti Vojvodine su posebno osokoljeni, pošto su, navodno, od velikih sila prvi put dobili signal da Zapad smatra da neka buduća vlast u Beogradu "mora srediti odnose sa Novim Sadom" (navodno se tako nekako izrazila Medlin Olbrajt, državni sekretar SAD). Naravno, u Novom Sadu je odmah pojačan pritisak da se oko revitalizovanja pokrajinske autonomije "Vojvodina pita", to jest istaknuto je da se za nju traži "pravo na samodefinisanje".

Taj polet vojvođanskih autonomista u osvitu XXI veka, međutim, tek treba da izdrži probu i unutrašnje konkurencije, jer je svađa unutar vojvođanskih političkih stranaka i grupacija bilo i kada realno nije bilo ni u izgledu nečega oko čega bi se valjalo gložiti, pa je zbog toga zanimljivo da li će "bolest srpske opozicije" (da se bori oko tek moguće buduće vlasti) sada zahvatiti i Vojvodinu - kada se neki rasplet ipak očekuje. "Vreme" je otuda, u trenutku kada su vojvođanske nade veoma narasle, postavilo ista četiri pitanja četvorici funkcionera različitih autohtono vojvođanskih partija, da bi čitalac mogao da proceni kako ove stranke gledaju na ključna pitanja sadašnjosti i budućnosti Vojvodine.

Pitali smo, dakle, Jožefa Kasu, predsednika Saveza vojvođanskih Mađara, Miodraga Isakova, predsednika Reformske demokratske stranke Vojvodine, Nenada Čanka, predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine, i Stanimira Lazića, predsednika Političkog veća Vojvođanskog pokreta:

Da li smatrate da će 2000. godina biti "godina raspleta" vojvođanskog pitanja?

Kako biste ukratko opisali državnopravni status i politički profil Vojvodine, one za kakvu se vi i vaša stranka zalažete?

Kako gledate na delovanje drugih opozicionih stranaka u Vojvodini i sa kojim strankama ste spremni da zajednički idete na izbore u Vojvodini, Srbiji i SRJ?

Kakve su se promene dogodile u Vojvodini na kraju 20. veka i šta mislite da će činiti njen identitet i u XXI veku?

Dimitrije Boarov

Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine

Unutrašnja konsolidacija

Vojvođansko pitanje se ne može rasplesti. Ono može bolje ili gore da se raspliće, ali nema takozvanog konačnog rešenja, pošto bi to značilo ili nestajanje Vojvodine, ili njeno pretvaranje u nešto što ona nikad nije bila. Vojvodina uvek mora biti u traganju za boljim i ljudskijim rešenjima. Kad to traganje prestane ili neko uspe da ga prisilno zaustavi - više ništa nije važno. No, niko u tome nije, niti će uspeti.

Iduća godina, međutim, može politički biti vrlo značajna, pošto je potkraj ovoga veka Vojvodina počela da dolazi u žižu međunarodnog interesovanja, hvala bogu ne zbog pažnje i kamera CNN-a.

Sve je jasnije da Vojvodina počinje iznutra da se politički konsoliduje. Ne mislim ovde na konsolidaciju političkih partija već na mnjenje ljudi. Mislim da ta konsolidacija vodi ka demokratskim i ozbiljnim rešenjima, pa će u 2000. godini sigurno početi da se razgovara o životnim stvarima: kako sprečiti dalju pljačku i unesrećenje ljudi i kako da svi oni koji žive u Vojvodini počnu da žive malo bolje.

Nije moguće govoriti o Vojvodini, a ne govoriti i o Srbiji. Dakle, promene u Vojvodini moraju biti povezane sa promenama u Srbiji. Mi se zalažemo za federalnu Srbiju konstituisanu u šest federalnih jedinica: Vojvodinu, Šumadiju, Jugoistočnu Srbiju, Sandžak, grad Beograd i Kosovo. Samo tako Srbija može nastaviti da postoji bez promene spoljnih granica.

Srbija bi imala dvodomi parlament sa većem građana i većem federalnih jedinica (jer ne mislimo da bi sve federalne jedinice trebalo da imaju isti status). U takvoj Srbiji Vojvodina bi imala status republike sa takođe dvodomim parlamentom, sa većem građana i većem naroda. Ovakav koncept nekome može izgledati komplikovan, ali samo kvazigenerali misle da se komplikovani odnosi mogu jednostavno razrešavati.

Decentralizacija i prenos na lokalni nivo svega onoga što se može lokalno rešavati, to ostaje konstanta našeg načelnog stava.

Pre svega da kažem da su jugoslovenski izbori mogući samo ako Crna Gora sebe pronađe u nekoj Jugoslaviji, i u tom slučaju sarađivali bi i sa njenim demokratski opredeljenim strankama, kao što uvek i svuda sarađujemo sa takvim strankama. Mi već sarađujemo u okviru i preko Saveza demokratskih partija sa nizom stranaka, a posebno sa dve značajne stranke u Vojvodini, sa RDSV-om i SVM-om. Ta saradnja nužna je radi prekida ove agonije u kojoj živimo. Modaliteti izborne saradnje zavise u načelu od mnogo okolnosti, pa i mnogo okolnosti na koje mi ne možemo direktno da utičemo (izborna pravila itd.).

Vojvodina sigurno nije ono što je bila pre 10, 20, 50 ili 100 godina. Ljudi su, s jedne strane, došli do toga da sada žive veoma loše - ali su, s druge strane, došli i do svesti da tako ne mora da bude. Vojvodina se mnogo promenila i u nacionalnom, i u ekonomskom, i u kulturnom pogledu, ali je ostala ta želja svih nas, istorijskih dođoša i večito privremenih na ovome svetu, da nastavimo uporno da pokušavamo da od ovog mora blata, a Vojvodina nije ništa drugo, sačinimo kuću za neki dobar i pošten život.

Jožef Kasa, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara

Nije nam strana kantonizacija

Nažalost nemam u sebi toliko optimizma da sa sigurnosću tvrdim, kako će 2000. godina biti godina raspleta vojvođanskog pitanja, zato što je medjunarodna zajednica veoma spora i neodlučna, s jedne strane, a sa druge, ima dosta problema u redovima opozicionih partija, što smanjuje njihovu efikasnost u borbi protiv vladajuće crveno-crne koalicije.Većina opozicionih stranaka nema jasnu predstavu o budućem položaju Vojvodine u državnom uređenju Srbije, odnosno Jugoslavije, ako će ona uopšte opstati u današnjim svojim suženim granicama. Prema programima i zamislima većine opozicionih stranaka, izrabljivanje Vojvodine bi se nastavilo jos intenzivnije nego danas, pod vladavinom postojećeg režima.
Savez vojvođanskih Mađara se zalaže za demokratsku i decentralizovanu Srbiju, kao državu svih građana , sa poštovanjem individualnih ljudskih i kolektivnih prava svih entiteta koji u njoj žive. U takvoj državi Vojvodina mora imati najveći stepen autonomije, no moram napomenuti da nam ni švajcarski model nije stran. Formiranje desetak kantona, po principu prirodnih ekonomskih, kulturnih i političkih regija, verovatno bi ubrzano razrešilo nagomilane napetosti i neravnopravnosti.
Veoma je malo pravih autohtonih demokratsko-opozicionih stranaka u Vojvodini i njihovi međusobni odnosi nisu bez senke. No mora se težiti saradnji i udruživanju snaga radi ostvarenja zajedničkih ciljeva, što je veoma lako i ostvariti. Naročito onda ako će se shvatiti da autonomija etničkih zajednica, kojoj teži i mađarski živalj u Vojvodini, nije nikakav bauk i nikakva težnja za otcepljenjem, nego je to prirodna težnja za ostvarivanjem ljudskih i kolektivnih prava. Sa više međusobnog poverenja brže i lakše se može doći do zajedničkog cilja. Treba uzeti pozitivna ostvarenja iz zajedničke istorije i već smo bliže rešenju postojeće duboke krize u našoj zajedničkoj državi.
Nacionalna euforija potpirivana iz Beograda poremetila je i relativno dobre etničke odnose u Vojvodini. Vladajući režim je zbog nacionalne isključivosti izgubio Kosovo, na dobrom je putu da izgubi i Crnu Goru. Odnosi u Vojvodini još nisu toliko loši da budu nepopravljivi. Ne smemo dozvoliti da nas zavade, jer će to imati nepopravljive posledice. Identitet Vojvodine mora biti zasnovan na poštovanju različitosti jezika, kulture, vere, političkih pogleda... Tako smo bogatiji i tako ćemo postati i jači i razvijeniji. Tako ćemo postati i deo Evrope, te Evrope čiji smo već bili sastavni deo.

Miodrag Isakov, predsednik Reformske demokratske stranke Vojvodine

Sever kao novi region

Načelno, vojvođansko pitanje više ne postoji, ni na domaćoj ni na međunarodnoj sceni. Više od 80 odsto građana Vojvodine definitivno se opredelio za njenu što veću autonomiju, a stranke koje se sa najviše odlučnosti i uspeha za to bore (LSV, RDSV i SVM) ubedljivo su najsnažniji, najpopularniji i najuticajniji blok u Pokrajini, sa tendencijom daljeg rasta. S druge strane, EU i SAD, pa delom i Rusija, raskrstili su sa svojim nedoumicama i dilemama o tome kakvu Srbiju i kakav Balkan žele. Srbija će biti demokratska država ili je neće biti. Neki od osnovnih principa demokratije su decentralizacija i regionalizam, a to pre svega znači poštovanje pune autonomije Kosova i Vojvodine i sasvim izvesne autonomije Sandžaka, pa i Šumadije i svih drugih regija koje to budu tražile. Ne bude li tako, nastaviće da se cepa i raspada.

Prvi uslov za proces demokratizacije Srbije je odlazak sa vlasti Slobodana Miloševića i njegove kamarile, ali ni neka buduća vlast sa demokratskim predznakom neće biti amnestirana od obaveze koje taj proces podrazumeva, uključujući i decentralizaciju, a to znači i optimalnu autonomiju Vojvodine. U protivnom neće biti prihvaćena kao ravnopravni partner međunarodne zajednice.

Suočena sa takvim nedvosmislenim upozorenjima, postojeća demokratska opozicija se, mada većinom nevoljno, sa time pomirila i može se očekivati da će, ako ona dođe na vlast u Srbiji, pitanje Vojvodine biti povoljno rešeno, tako da će ona u novi vek i milenijum ući slobodna, a to znači kao pokrajina Srbije sa najvišim stepenom autonomije ili kao samostalan kanton odnosno republika u Srbiji ili Jugoslaviji.

Da bi mogla da iskoristi sve svoje potencijale i prednosti i tako zadovolji sve svoje državne potrebe i obaveze, Vojvodina mora u svojim rukama imati zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, ali i znatan uticaj na upravljanje državom. Sa druge strane, da bi ostala dosledna principima decentralizacije i uvažavanja unutrašnjih razlika i specifičnosti, i sama mora biti regionalizovana i mora uvažiti određeni stepen autonomije najmanje svoje tri istorijske regije: Srema, Banata i Bačke. Reformisti Vojvodine razmišljaju i o još jednom regionu, uslovno nazvanim Sever, koji bi pokrivao severne delove i Bačke i Banata, zbog tradicionalnih ekonomskih, infrastrukturnih i kulturnih interesa koji ga čine specifičnim.

Demokratska Vojvodina posebnu brigu mora voditi o ljudskim pravima i pravima nacionalnih manjina. Njena skupština treba da bude dvodomna. Pored veća građana, treba da ima i veće regija, mada postoji i razmišljanje o veću nacionalnih manjina, što potpuno uvažavamo.

Cenimo i smatramo dragocenim delovanje svih demokratskih partija u Vojvodini, onih koje poštuju njene istorijske, ekonomske i kulturne specifičnosti, te u skladu s tim - i njene posebne interese. U tom smislu otvoreni smo za saradnju sa svima. No, nama najbliži i glavni koalicioni partner je LSV, a veoma dobre odnose i saradnju razvijamo i sa SVM. Sa ove dve partije, kao i sa SDU, Koalicijom "Šumadija" i Koalicijom "Sandžak" formirali smo Savez demokratskih partija koji veoma dobro funkciniše i trenutno predstavlja jedan od četiri najveća demokratska bloka u Srbiji (uz SPO, SZP i DAN).

Tako mislimo i na izbore, u Srbiji u okviru SDP-a, a u Vojvodini u koaliciji sa LSV-om i u tesnoj saradnji sa SVM-om. Učinićemo sve da i SDP i naša vojvođanska koalicija nastave saradnju sa drugim relevantnim političkim blokovima i da sa njima sinhronizujemo izborni nastup kako stvarna i relevantna demokratska opozicija ne bi na njih izašla sa više od dve do tri liste - a možda i sa jednom, u zavisnosti od izbornih uslova, izbornih jedinica i ponašanja režimskih partija.

Sve preostale manje partije, koje još deluju kao slobodni strelci, po nama treba da se uklope u postojeće blokove ili da se udruže u neki novi blok, te tako doprinesu raščišćavanju političke scene u kojoj sada deluje preko 180 partija, što je apsurdno i višestruko štetno. Ako to ne učine, njihova misija će biti definitivno jasna, a time i završena.

Vojvodina je izgubila sve što je stvarala čitav ovaj vek. Sada je ponovo u situaciji da se u novim uslovima, što zahteva i nova sredstva i nove metode, bori za svoju samostalnost, za identitet, za prava i slobodu, svoju i svojih građana.

Za sada, ona većinski ostvarivanje svojih cilejva vidi u okviru stvarne i potpune autonomije, i ona će to i ostvariti. Ako joj se to ne bude priznalo i ako joj se silom to i dalje bude uskraćivalo, a nastavila pljačka, omalovažavanje i marginalizovanje - i ona će ići korak-dva dalje. To je proces koji se više ne može zaustaviti.

Prema tome, u novi vek Vojvodina će na ovaj ili onaj način ući kao samostalna i demokratska višenacionalna zajednica, kao moderna, ravnopravna i otvorena evropska regija, koja će vrlo brzo uhvatiti priključak sa najrazvijenijim evropskim regionima i državama. To bi moglo biti od višestruke koristi i za Srbiju, što zavisi samo od nje i demokratskih procesa u njoj.

Stanimir Lazić, predsednik Političkog veća Vojvođanskog pokreta

Ravnica pripitomljava pridošlice

Ne smatram. Prvo, iskustvo upućuje na zaključak da se nijedno krupno pitanje u nas ne može rasplesti za godinu dana, pogotovo ne ako rešenje zavisi samo od dobre volje onih u našoj zemlji koji sada vladaju i od sadašnjih najvećih opozicionih stranaka. Potreban je i pritisak međunarodne zajednice. Drugo, nezavisno od rezultata izbora, ako ih u narednoj godini bude, neće se znatnije promeniti sadašnji odnos prema Vojvodini. Jer, i stranke na vlasti i gotovo sve centralne opozicione stranke, posebno najveće, ne podržavaju naše konkretne zahteve o autonomiji Vojvodine, bar ne konkretno. I dalje o Vojvodini govore u otrcanim frazama, u boljim slučajevima dvosmisleno, zbunjujući građane u Vojvodini i obmanjujući svoje članove iz Vojvodine. U 2000. godini povećaće se samo broj onih građana Vojvodine koji podržavaju njenu autonomiju, a smanjiće se članstvo u vojvođanskim ograncima centralnih stranaka. Očekujem i pojačan pritisak međunarodne zajednice na Beograd da promeni sadašnji odnos prema Vojvodini u korist njene autonomije. Međutim, ništa se neće dogoditi bez odlučnosti prvenstveno nas Vojvođana da sami sebi pomognemo.
Najpre, da kažem da Vojvođanski pokret nije nova stranka, već savez političkih stranaka, nestranačkih organizacija i pojedinaca koji ne žele da budu članovi nijedne stranke, ali podržavaju ideju o autonomiji Vojvodine i voljni su da sarađuju u okviru Pokreta, pa i izborno. Pokret se zalaže za sadržajno određenu i jasno ustavno garantovanu autonomiju Vojvodine u demokratski uređenoj Srbiji i Jugoslaviji. Ovakva autonomija Vojvodine je sadržajno i državno-pravno određena u Predlogu za promenu ustavnog položaja AP Vojvodine, dokumentu koji su još početkom 1997. godine, osim Lige Socijaldemokrata Vojvodine, potpisale sve tada postojeće političke stranke sa sedištem u Vojvodini. Još te godine Predlog smo poslali svim domaćim političkim strankama i institucijama vlasti i svim institucijama međunarodne zajednice. Polovinom ove godine, Vojvođanski klub je Predlog ponovo poslao na adrese 30 stranih vlada, među njima i vladi SAD, sve do UN-a. U Predlogu smo definisali oblasti autonomnosti Vojvodine, na primer, autonomno pravo Vojvodine i njenih opština da gazduju sopstvenim prirodnim i radom stvorenim dobrima i da raspolažu sopstvenim javnim prihodima, pravo AP Vojvodine i njenih opština da sopstvenim zakonima i propisima uređuju oblasti privređivanja - posebno agrara, prostornog planiranja, školstva od predškolskog do univerzitetskog, socijalne i zdravstvene zaštite, penzionog osiguranja, statistike, sigurnosti građana, njihove imovine i slično. Predlažemo da Vojvodina uređuje međunacionalne odnose a država da ih garantuje, da se i Autonomna Vojvodina regionalizuje na Srem, Banat i Bačku ili saglasno interesima opština. Tražimo da u tim oblastima Vojvodina ima autonomnu zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, utemeljenu u republičkom i saveznom ustavu i samo osnovnim republičkim i saveznim zakonima iz ovih oblasti. U Predlogu jasno ističemo da pitanja vojske, državne bezbednosti, monetarni sistem, spoljna politika i sl. budu u nadležnosti savezne i republičke skupštine. Zavisno od sudbine sadašnje Jugoslavije, preispitaćemo i sadašnje naše zahteve o autonomiji Vojvodine.
Opozicione stranke sa sedištem u Vojvodini, naročito one koje sada učestvuju u lokalnoj vlasti, za sada i, nažalost, ne pokazuju nikakvo interesovanje za zajedički izborni nastup. Više brinu o stranačkim, a još više o liderskim interesima. Utisak je da im je Vojvodina više sredstvo nego cilj. Mogu sa Šumadijom i Sandžakom, ali ne i sa svojima u Vojvodini. Verujem da će Pokret i dalje nastojati da nađe mogući oblik saradnje. Uveren sam da Vojvodina ne može računati na podršku centralnih stranaka i zbog toga ni na njihove vojvođanske ogranke. Mi treba da razgovaramo sa svima, ali naš prvi interes mora biti Vojvodina. Za nas u Vojvodini nije dovoljno srušiti Slobodana Miloševića, jer iza Slobodana valja se armija Miloševića iz redova sadašnje tzv. demokratske opozicije. Treba nam i autonomija Vojvodine i zato se Vojvodina mora okrenuti sebi, i prvenstveno unutar sebe mora se i organizovati. O izbornom nastupu Vojvođanski pokret se još nije opredelio i, imajući u vidu da je Pokret savez a ne jedna stranka, sada mogu da iznesem samo lični stav. Mislim da VP treba da se organizuje za samostalan izborni nastup. Zavisno od prilika kada izbori budu raspisani, od izbornih zakona i izbornih jedinica, VP treba da izađe na izbore samo sa onim političkim strankama čije je sedište u Vojvodini i na svim izbornim nivoima. Samo izvorno vojvođanske stranke mogu biti pouzdani partner, mogu samostalno da odlučuju i imaju iste ili bliske programe i ciljeve. Zajednički vojvođanski izborni cilj treba da bude, prvenstveno: da autonomaši osvoje većinu u većini opštinskih skupština i u Skupštini AP Vojvodine i da iz tih skupština ostvarimo autonomiju Vojvodine za kakvu se zalažemo. Konačno opredeljenje zavisiće od mišljenja organizacija-članica Pokreta i mišljenja opštinskih odbora pojedinaca-članova VP.
U poslednjih deset godina Vojvodina je materijalno opljačkana, kulturno unazađena i njene kulturne, esnafske i upravne institucije su veoma razorene. Međutim, ostaci Vojvodine mogu biti osnova za obnovu identiteta Vojvodine. Taj identitet je utemeljen na neuništivom istorijskom nasleđu: bila je i biće višenacionalna i višekonfesionalna - ljudi su na to navikli, okruženje suseda upućuje na rešenje osobenog statusa Vojvodine, ravnica na kojoj živimo smiruje ljudske strasti i pridošlice vremenom pripitomljava i primorava na poštovanje vojvođanskih pravila ponašanja, ako ne u prvoj, onda u drugoj generaciji. Tako je uvek bilo, osim u kriznim vremenima. Ali se Vojvodina uvek vraćala sebi. Konačno, normalni ljudi, a to je verujem većina svugde pa i u Vojvodini, žele da žive ljudski. Shvatiće i država naša da ne može mimo sveta.

prethodni sadržaj naredni