Intervju: Srđan Dragojević

Obračun sa sobom

Možda sam prestrog, ali čini mi se da postoji vreme kada umetnik mora da kaže - MARŠ STOKO!, ili da zaćuti. Nema sredine

Srđan Dragojević je otišao iz zemlje početkom godine nakon saznanja da više neće moći da snima filmove. Nekoliko meseci proveo je u Njujorku, a sada je privremeno u Los Anđelesu. Privremeno, jer planira da se vrati nazad u Njujork. "Los Anđeles je udoban za život, lepo je ići na plažu u decembru. Naravno, i čitava 'filmska nacija' je ovde, imam priliku da upoznam neke ljude sa kojima ću možda sarađivati, upoznajem producente koji su zainteresovani da rade sa mnom ali i sa Miramaxom, i nude mi scenarije u nadi da ću se za njih zainteresovati i plasirati ih u Miramax", kaže Dragojević.

"Međutim, ima i gadnih strana na koje Evropljanin teško može da se navikne -dosadno je i osećaj izolovanosti je strašan. Kao u jednom romanu Isaka Asimova koji se dešava na planeti gde su distance toliko velike da ljudi ne komuniciraju fizički već samo videofonom. Čovek mora da sedne u kola i vozi se do mesta gde će da prošeta... strašno! Osim toga, pomalo mi i smeta što su svi u filmu i oko filma i naravno - samo se o filmu i priča. To je fascinantno u početku, a onda počne aktivno da ide na živce. Sve sam ja to znao ali - ostati odmah u Njujorku je na neki način linija manjeg otpora, to je grad koji je bukvalno kao 'high-budget' Beograd, ista atmosfera, ljudi nadrkani, niko nikog ne poštuje, nema ono lažno - 'Hiii!' sa izbeljenim zubima. Međutim, Njujork nema zaista veze sa zemljom u koju sam došao na 'studijsko putovanje' i koju bih želeo da upoznam, mislim na onaj kongloamerat svega i svačega koji se naziva 'Americana'."

DRAGOJEVIĆ: Motiva su dva - snažniji od njih predstavlja saznanje da u svojoj zemlji neću biti u mogućnosti više da radim dok je ovaj režim na vlasti (sve to pomešano sa umorom i gorčinom u ustima zbog svesti o gomili straćene energije). Drugi motiv je izuzetno zanimljiva ponuda Miramax Filma da sledeće dve godine radim za njih, tj. da potpišem nešto što se zove first look deal, što ukratko znači da sam obavezan da prvo njima dajem sve što me zanima da radim (moje ili pak tuđe stvari čija se autorska prava mogu otkupiti). Ukoliko se to njima ne dopadne, slobodan sam da to ponudim i nekom drugom producentu. Istovremeno, oni meni daju materijal (priče, knjige, scenarije, pa i već snimljene filmove za mogući rimejk) koje procenjuju kao materijal dobar za moj "senzibilitet". I to međusobno "nuđenje" traje dok se ne zaustavimo na nečemu što odgovara obema stranama. Znači, jedan dosta opušten odnos koji mi pomaže da se osećam prijatno ovde, osim kada "proradi" sećanje na prvi motiv odlaska te počnem da se osećam kao klasičan "pečalbar". No, čak i to je u redu, ponosan sam što sam jedan od nekoliko stotina hiljada ljudi sa područja ex-Jugoslavije koji su pobegli od rata, geta i svako od svog "malog firera". I lep je osećaj da ta "Juga" još uvek živi među emigrantima ovde "napolju", svuda u svetu gde sam bio. Pa i ako manjka Slovenaca i Hrvata, uvek se nađe neko iz "naših redova" da ih zameni, pa da budemo "kompletni", sa šest republika i dve pokrajine i nekadšnjom "dinamikom" koja je davala šarm toj zemlji.

Povremeno se u "filmskim krugovima" može čuti da sada i drugi mnogo teže rade jer, navodno, Ministarstvo kulture, RTS ili druge državne institucije i preduzeća ne žele više da finansiraju filmove koji otvoreno ili prikriveno kritikuju aktuelnu vlast. Koliko to - pod pretpostavkom da to nije jedna od izmišljotina onoga što se eufemistički naziva "čaršijom" - smatraš vlastitim učinkom?

Ja, kao rodonačelnik "ružičastog talasa" (novinarska izmišljotina, pretežno režimskih novinara, ali zvuči ljupko, mladalački i "kul"), imam pravo na obračun sa samim sobom, u vidu "novog crnog talasa". Uostalom, za tu "evoluciju" u mom sagledavanju sveta oko sebe zaslužna je pretežno porodica Milošević. Što se čaršije tiče, čuo sam za nezvaničnu izjavu našeg divnog glumca i solidnog poslanika kako sam ja "kriv što Ministarstvo više neće da finansira srpske filmove". Počastvovan sam, ali ne prihvatam odgovornost, neće biti da sam ja tako "važan faktor" pored svih lopuža koje opljačkaše novac od svega što postoji, pa i od fonda za proizvodnju filmova. A što se tih "filmskih krugova" tiče, u sećanju mi je još uvek kako sam baš od nekih "filmadžija" bio opstruiran kada sam dao inicijativu za osnivanje "Beogradskog filmskog fonda" kao alternativi režimskom. I još ima kod nas filmadžija bliskih vlastima što se obogatiše praveći "govnjive" filmove i dobijajući od fonda za kulturu kad im se prohte. Vidim da se taj "trend" ni pošto sam otišao nije promenio.

Nalaziš li bilo šta zajedničko sa ostalim rediteljima iz ove sredine (Paskaljević, Makavejev, Šijan, Kusturica...) koji, kraće ili duže vreme, žive i rade na Zapadu?

Nije čudo što producenti sa Zapada zovu umetnike sa Istoka i plaćaju njihovu "originalnu vizuru". Mi smo odrasli u sasvim drugačijim okolnostima, "stimulusi" pod kojim smo se razvijali bili su intenzivniji, bizarniji, pa postasmo manje racionalni i proračunati a originalniji i kreativniji u filmskom izrazu nego mnoge zapadnoevropske i američke kolege. Često ti isti producenti na kraju shvate da naše iskustvo, bez obzira na to koliko nas formiralo kao zanimljive osobe, nije baš tako profitabilno. I to je normalno. verujem da svi ovi koje si nabrojao nose u sebi želju da ipak rade filmove kod kuće. Ja, lično, nikada nisam nešto maštao da radim na Zapadu. Da su mi okolnosti omogućavale da snimam filmove na svom jeziku, ostao bih bez razmišljanja. Iako sam trenutno u Americi, sebe doživljavam kao Evropljanina i uživam u bizarnosti situacije da sedeći u Holivudu trenutno pišem jednu priču smeštenu u moju Crnu Goru za jednog engleskog producenta koji bi to da radi sa francuskim producentom. Posao reditelja je nalik životu Cigana čergara, i to je jedna od draži ove profesije.

Sa kakvim osećanjem napušta određenu sredinu neko ko je tu već započeo nešto, snimivši nekoliko filmova koji su, u najgorem slučaju, barem iziritirali one koji za životni stav biraju konformizam?

Što se konformizma tiče, to bira većina ljudi i to je normalno - svet bi bio suviše "ludo" mesto za život da u njemu dominiraju "nonkonformisti". Niti su meni konformisti smetali pa sam zbog njih otišao, niti ja imam osećaj da sam svoju sredinu napustio, sve mi se čini da sam samo privremeno odsutan, kao kad neko izađe iz kuće jer mu je po sobama isprskan "sprej protiv gamadi". I sve nekako, možda je tu moj optimizam u pitanju, imam utisak da je "deratizacija" već počela, samo gamad još nije toga svesna. Ja sam ih se, opet, dosta nagledao, pronalazio u supi i cipeli, pa sam se sklonio da tu supu pojedem na miru. A malo im i vi krckajte oklope, ja sam to dosta radio.

Što se "iritantne crte mojih filmova" tiče, nadam se da ona nije dominantna - čini mi se da moje filmove ljudi više vole nego što ih oni iritiraju. A i iritiraju pomalo, dabome, nadam se, jadna je umetnost koja to ne čini.

Da li nekad osećaš nelagodu zbog uticaja i uloge pojedinih filmova, uključujući i Lepa sela... ili Rane koji postaju deo kolektivnog pamćenja o nekim događajima. Povremeno se stiče utisak da je za stvaranje slike o ratu u Bosni bio presudniji taj film nego novinski tekstovi ili udžbenici novije istorije. Da li ta, sporedna ali i te kako delotvorna "funkcija" filma stavlja reditelja pred ozbiljne moralne dileme oko načina na koji će prikazati neke stvari.

Moralne dileme postoje ali, na svu sreću, dolaze naknadno. Da sam ih imao na početku, valjda te filmove nikada ne bih napravio. Snimanje filmova je strašno komplikovan proces, čovek razmišlja o naoko nevažnim sitnicama koje se sklapaju u mozaik kao neki puzzle, i sve je to užasno nepredvidivo. Uz gomile faktora koje ometaju i pomažu pravljenje filma tu je i bezbroj malih, ljudskih, sitnih dilema i nedoumica. I laže onaj reditelj koji kaže da usred tog haosa može da razmišlja o velikim, moralnim dilemama. Ili, ako razmišlja, neka mu je Bog na pomoći, napraviće sranje, garantovano.

Nelagodu zbog uticaja svojih filmova nemam, naprotiv, pomisao da su ti filmovi "voljeni" daje mi slobodu da sam sebi kažem: Čak i da ne uradiš više nijedan film, imaćeš svoje mesto u kinematografiji svog naroda sa ova tri snimljena. Posebno je to lekovito u situaciji u kojoj sam ja sada, suočen sa mogućnošću da pravim film na jeziku koji nije moj, kada nisam baš siguran da li ću ga ikada napraviti i, ako ga i napravim, hoće li biti bar "podnošljiv".

Nije li osećanje poraza pred ovom i ovakvom većinom nešto sa čim se moralo računati od samog početka? Zar je to predstavljalo bilo kakvo iznenađenje? Da li si se možda nadao nečem drugačijem?

Pa, ja sam, kao što rekoh, po prirodi optimista. Valjda mi je tako pošlo za rukom da napravim tri filma u šest najgorih godina naše istorije, slušajući pri tom kako mnoge moje kolege leleču nad sopstvenom sudbinom (druga opcija je da radim za "debe", a pošto je ista (opcija) kod nas vazda popularna, slobodno i nju uzmite u razmatranje).

A da kritikujem tu "ćutljivu većinu" značilo bi da kritikujem sopstveni narod, a to je (pa i kada za to ima osnova) po meni - neukusno. Nema tog naroda koji se ne bi "inficirao" mržnjom i "primitivizmom" uz takve monstrume koji su vladali televizijom od 1991. godine. Narod je još i dobar kakvim su ga "planski" pravili da bi sa njime, kao sa stokom, činili šta hoće. Paradoksalna situacija (poznata svima u egzilu) da se zbivanja u domovini prate iz inostranstva više no dok se tamo živelo ni mene nisu mimoišla. No, teško je to sve podneti, čovek se sa ove udaljenosti i više nervira. Kada si tamo nekako te štiti "membrana okorelosti" i cinizma. Ipak, obraduje me ponešto: najava Đinđića da ide, smatram to poštenim, samo kad bi i gospodin Drašković odlučio da ga sledi, poverovao bih da ima nade. Ovde bih stao, mnogo sam daleko od domovine da bih nekome u domovini "solio pamet".

Možda je neukusno kritikovati sopstveni narod, ali ovaj režim nije pao s neba već je ovde rođen i tu se već čitavu deceniju sigurno i udobno održava. Zašto onda "pravljenje naroda" po meri vlasti - što bi inače bio interes svakog ko vlada - nije široko rasprostranjena pojava u svetu?

Pa ja bih baš, naprotiv, rekao da jeste. Sve pojave koje se ovde uočavaju kao dramatične i (nama ponekad čudne) promene u američkom društvu jesu uzrokovane logikom velikog kapitala koji vlada. Na primer, liberalizacija homoseksualnosti i popularizacija homoseksualnih veza apsolutno su zasnovane na ekonomskim razlozima. Činjenica je da homoseksualna zajednica (muška ili ženska, svejedno) zarađuje više nego heteroseksualna. Iz toga proizilazi da oni mogu sebi da priušte više, bolja kola, skuplje kuće, oni su, sve u svemu, mnogo bolji potrošači od "normalnih". Osim toga, homoseksualci su i zahtevniji potrošači, njihov ukus je bolji te oni ispunjavaju onaj segment potrošnje gde spadaju umetnost, kultura, moda, dakle skupi i sofisticirani proizvodi. Pa zato nije čudno da se "homoseksualna kultura" etablirala i postala zaštićena sa najvišeg nivoa...

Onda, ovde postoji jedan veoma snažan proces plašenja naroda kriminalom i nasiljem, to je stalno glavna tema u medijima, ide se sve do štampanja fotografija nestale dece na pakovanjima mleka, i sličnih stvari. I to se sve događa u trenutku kada je stopa kriminala ovde manja nego ikada. Zvuči paradoksalno, zar ne? Ali, sve je ovo jedna vešta kampanja koja za cilj ima stvaranje straha i eliminisanje "suvišnog izlaženja napolje", "spontanog i neproduktivnog", tako da građanin sve više ostaje u kući, pred televizorom i tako se, s jedne strane, lakše kontroliše i, sa druge, ima više prilika da vidi reklamnu poruku i da šopinguje.(Moram priznati, ugrizoh se za jezik pošto sam ovu teoriju izložio, jer je građa idealna za režimske medije, zar ne?)

E sad, na vama je da birate šta vam je draže - ovo ili RTS sa svojom nešto manje suptilnom ali ništa manje efikasnom propagandom tipa - "bande ustaških fanatika"... "nato protuve"... "uspešna izgradnja i obnova"... Pretpostavljam da je značajna i razlika što ovde ljudi barem "šopinguju", a i ulja ima, juče sam bio u supermarketu i lično se uverio.

Svojevremeno si se slagao sa jednim od tvojih junaka da je "stara dobra utoka bolja od šerpi i pištaljki". Na osnovu tvog izbora bi se moglo pomisliti da je od utoke, šerpe i pištaljke ipak bolje otići i gledati stvari sa strane.

Pa, i da i ne. Imao sam prošle godine veoma jaku želju da ostanem i da se, umesto filmovima, privremeno bavim politikom. Ali, kako tu uopšte početi, od čega? Kako izbeći da ne budeš samo iskorišćen od ljudi koji se kao "dežurni" opozicionari obogatiše? I ko sam uopšte ja da oholo smatram da imam bilo kakve šanse i prava na takvu misiju? Sve su to pitanja na koja nisam imao odgovor. Ponekad pomislim da sam pogrešio, ali čovek nema dva života da to proverava. Što se gledanja stvari sa strane tiče, voleo bih kada bi, makar na kratko, to mogao. Emocionalno sam prikovan za Beograd i sve što se tamo događa, a to nije baš dobra osnova da se nešto ozbiljno ovde započne.

Da li ćeš sada moći da ponovo snimaš vesele, "fancy" filmove, budući da tvoje novo okruženje dopušta i tu vrstu eskapizma?

E pa tu je pomalo neočekivana situacija. Za sada mi moj poslodavac daje veoma ozbiljne i umetničke scenarije na razmatranje, mada bih ja, priznaću, pre snimio nešto zaista eskapističko. Ali, to što me vide kao reditelja za "teške teme" može, naravno, samo da laska. Uostalom, tek kada čovek dođe ovde shvati zašto je teško napraviti "realističan" američki film - većina stereotipija koje sam godinama sticao kroz filmove i literaturu pokazuju se kao tek površinsko škiljenje u jednu veoma drugačiju kulturu. Svestan sam da, i kada bih želeo da napravim film koji se bavi "američkom stvarnošću", tipa Election ili American Beauty, ne bih to bio u stanju da učinim još godinama. Dakle, realnije je da svoj put tražim u "čistom žanru" ili filmu koji je smešten u "period". "Period filmovi" su, međutim, automatski skuplji, te zato i riskantni za producenta, a od čistih žanr filmova trenutno dominira romantična komedija. Ja, kao što rekoh, više nisam pravi čovek za tako nešto. Ali, imam neke svoje stvari koje razvijam, a o njima ne volim da pričam dok se nešto konkretnije ne desi. Može se ispostaviti da je sve to bila samo magla.

Da li Amerikanci imaju razumevanja za planove i želje nekoga ko nije Nemac ili Englez već - Srbin?

Čudi me da ni vi iz "pametnijih" novina niste imuni na te "ma normalno, mrze nas ko Nemce, mamicu im... i to samo što smo Srbi" kakva se očekuje (i u pregrštima dobija) od režimskih medija - moram ti reći, u tvom pitanju pronalazim zamašnu dozu ksenofobije koja mi zloslutno odjekuje. Ipak, odgovoriću.

Čini mi se da ljude ovde generalno nije briga odakle dolaziš sve dok ih ne ugrožavaš, dok si fin, dok ne pljuješ na pod i naravno - dok si produktivan, dakle donosiš profit. Slažem se da je možda to pomalo "suvoparno" i, iz našeg ugla, čak i ekscentrično stanovište ali čovek shvati da je ono poprilično - fer. Ja, bar za sada, nalazim da je dosta "udobno" za život... A takva promena i prija. Što se "srpskog pitanja" tiče, vele mi ovde starosedeoci da su između 91. i 94. sa ponosom pred lepšim polom isticali svoje nacionalno poreklo koje im je, automatski, obezbeđivalo reputaciju "macho" tipova i "pravih muškaraca" (kategorija koja je ovde zaista deficitarna) bez obzira na propagandnu "ofanzivu" protiv Srba. Ali, dodaju oni, nakon Krajine, Bosne i, posebno, "jakog nerešenog rezultata" na Kosovu, bolje ovdašnjoj devojci reći čak i da si Slovenac nego Srbin.

Mislim da se nismo razumeli. Pitanje je postavljeno zbog tvog ranijeg stava da "ne praviš filmove za inostranstvo" i da je "dobro samo ono što ide iz lokalnog". Zbog tvog takvog opredeljenja - a ne zbog navodne mržnje prema Srbima koja postoji u svetu - čini se da može biti važno da li je neko Srbin, Nemac ili Englez.

Hm, onda dobro, ali bez obzira na to što je nesporazum, ne bi bilo loše da ovaj odgovor uključiš kao svedočanstvo toga do kakve paranoidnosti smo dovedeni. Ja sam na takve stvari žešće alergičan, mrzim ta opravdanja kojima sebe tešimo i pravdamo. More, ne ide nam loše zato što smo Srbi nego što smo budale. I mogu ti reći da sam se ovde uverio da nas niko ne vrednuje drugačije samo zato što smo Srbi. Evo ti jednog primera - dva "Anglosaksončića" se posvađaše u školi sa mojom decom i krene međusobno "čašćavanje", i na kraju nazvaše ih oni - zlim Srbima. Čuo to dežurni učitelj, prijavio direktoru, napravi se skandal, hteli dva klinca da izbace iz škole po kratkom postupku zbog "vređanja po nacionalnoj osnovi". Morao sam da intervenišem i da molim direktora da to ne čini, jer šta su deca kriva pored roditelja izloženih tromesečnoj propagandi koja je imala za cilj da opravda bombardovanje pred američkom javnošću. Jedva mali "šovinisti"ostadoše u školi.

E sad da se vratim na tvoje pitanje, što se "lokalnog" u umetnosti tiče, i dalje to mislim, ali kada se radi o filmovima koji barataju "neposrednom stvarnošću". Zato ću možda i morati ovde da "pobegnem u žanr", jedan od projekata koji bih ovde voleo da radim zove se WESTWORLD, trebalo bi da to bude rimejk solidnog filma Majkla Krajtona iz sedamdesetih, sećate se onog sa Julom Brinerom kao robotom nad kojim se izgubi kontrola. Vreme u kome živimo je čak i idealno da se ponovo napravi takav film, jer kao da zabavni centri gde se ljudi ubijaju bez straha od kazne zaista i postoje, zar ne?

Može li se uopšte nešto raditi u sredini gde razlike ili bilo koju vrstu (autorskog) radikalizma guše kriterijum zarade i načelo "političke korektnosti"?

Pomalo je rano za takvo pitanje - verovatno ću do sledeće nove godine moći da dam odgovor koji će se ticati samo mog ličnog "slučaja". Činjenica jeste da ovo nije najbolje vreme da se u Holivud dođe. Forman, Paser i Končalovski došli su u jedan dosta "hrabriji" Holivud od ovog sada, koji je zaista pritisnut nekritičkom kampanjom protiv nasilja, manijom "političke korektnosti" i cenom filmova koja je užasna zbog zvezda koje koštaju bezobrazno mnogo. No, filmovi kao što su Being John Malkovich ili American Beauty koji, uprkos odstupanju od stereotipnog ipak zarađuju novac, daju nadu da postoji put koji spaja autorsko i komercijalno. Inače, autora uvek nešto "guši". Da li je to producent, komisija za moral, osiguravajuće društvo, "uvlakač u bulju" iz SPS-a ili član boračke organizacije nebitno je. To je istovremeno i prokletstvo i snažan podsticaj, teško je snimati film u sterilinim, bezbednim uslovima - pogledajte zapadnoevropsku kinematografiju danas, milioni ekija iz filmskih fondova, ali tek pokoji dobar film.

Koliko, s druge strane, tvoj aranžman ostavlja slobode ako bi poželeo da uradiš nešto što u toj sredini nije "podobno". Da li bi - pod pretpostavkom da tako nešto uopšte hoćeš - dobio novac da napraviš film o NATO intervenciji u Jugoslaviji na način na koji ti vidiš te događaje.

Ne verujem da će bilo ko pokušati da pravi film o tome, delom što je ljudima ovde dosta događaja na teritoriji bivše Jugoslavije (fimovi o tome se ne pokazaše bogzna kako profitabilnim), delom što je to ovde već "daleka prošlost", ali delom i zbog toga što ovde ipak postoji shvatanje da je to bio nepošten, prljav i nepotreban rat. E, zbog ovog trećeg mislim da će i vremenska distanca morati da se uspostavi - kao što postoji u slučaju filma Three Kings o događajima u Zalivskom ratu (inače odličnom i poštenom filmu). Problem pravljenja filma o ovom ratu je i dramaturški - nema mnogo mogućnosti za dramu (jer su protagonisti miljama udaljeni jedni od drugih), a sa druge strane suvuiše je mogućnosti za pirotehniku i specijalne efekte, a to nije nešto čemu sam ja posebno naklonjen. A i kakvu priču smisliti o tome - čak i iz vizure Zapada, kakav je heroj pilot koji zaštićen gomilom skupocene opreme vrši egzekuciju nad ciljevima daleko dole na zemlji. Možda se o ovom ratu može napraviti crna priča, tragikomična, neka vrsta Hellerove Kvake 22.

Osim toga, ja ovaj rat ne vidim kao dovoljan povod za čitav film - to bi vam bilo kao da počnete da pravite film o Neronovom životu, pa snimite samo scene u kojima Rim gori i kažete - eto filma. Pola godine nakon surovog bombardovanja jedne male zemlje isplivala je na površinu jeziva činjenica - taj rat je bio samo manje važna epizoda u priči o demonskoj porodici koja uništava svoj narod. S druge strane, meni je i dosta svega toga, imate od mene Lepa Sela, imate Rane, ja sam ionako hteo da snimam Kovačevićevog Svetog Georgija. I to ću da uradim jednog dana zajedno sa svojim prijateljima Duškom Kovačevićem i Batom Nenezićem, postoje povoljne vesti od nekih evropskih kompanija koje su za tu priču zainteresovane. Paradoksalno je da se više stranci interesuju za tu dramu koja je naša klasika, srpsku priču na srpskom jeziku nego režim. Valjda ni ja ni Duško Kovačević ne zadovoljavamo kriterijum "moralno - političke podobnosti" koji je ponovo na snazi. Pa neka i jeste, mislim se, samo neka bar finansiraju par filmova pa makar i onih koji su njima po volji, neka bar time omoguće sve malobrojnijim filmskim profesionalcima Srbije da se nekako prehrane. A i da nam se produkcija ne ugasi. Čujem da se snimaju ili se planiraju filmovi o bombardovanju. I treba, ali baš me zanima kakav će pogled na to imati autori... Ako ne spomenu koliko je režim doprineo tom bombardovanju, ako ne kažeš da su oni jadni ljudi poginuli u televiziji planski i svesno tamo žrtvovani, bolje da ih i ne prave. Možda sam prestrog, ali čini mi se da postoji vreme kada umetnik mora da kaže - MARŠ STOKO!, ili da zaćuti. Nema sredine.

Što se mojih "susreta sa ideologijom" ovde u Americi tiče, stvar je sledeća - imao sam ponudu da radim film po istinitoj priči s kraja osamdesetih, o kubanskom pilotu koji u novom MIG avionu beži sa Kube u USA, a posle traži od Kastra da pusti u Ameriku njegovu ženu i decu. Kada mu Kastro odgovori negativno, on piše Gorbačovu da interveniše, sve bez uspeha. Onda seda u iznajmljenu "cesnu" i ide na Kubu da sam spasi svoju porodicu. Fascinantna priča ali - teško čovek može da izbegne zauzimanje jedne strane u takvom sižeu, zar ne? E sad, mene bi zanimala priča u kojoj bi, recimo, taj jadni emigrant pobegao sa porodicom i postao heroj meseca, pa mu daju kreditne kartice, kuću, kola a on gleda i misli - auu, došao sam pravo u Raj. A onda, sledećeg meseca, čovek ispadne iz medijske žiže i nađe se sa 100.000 dolara duga. On mislio da mu je sve to poklanjano, nije čuo za kreditne kartice. Nažalost, nisam dobio takvu priču već drugačiju, sa "herojskim elementima". A de meni, ciniku, da daju herojske elemente. Uostalom, kada već nisam uspeo da upoznam Tita, ne bih voleo da "uprskam" svoje šanse da sretnem Druga Fidela.