Biljana Srbljanovi�

�eranje do Stambola

Izgleda da je ratniku ipak najlak�e. On je za svoju doslednost, svoju nepokolebljivost u izvr�avanju zlo�ina, zaradio stan i hranu, od sad pa dok ga svi ne zaborave. Pa sad, iza re�etaka luksuznog zatvora, mo�e da se plazi u nebo i hvata za mo�nice, u inat svima, koliko mu volja

Ima neki lik, u delu Matije Be�kovi�a, koji je, koliko sam shvatila, mnogo opasan ratnik. Taj je umeo da se u "�eranju" tako zanese da je "za muvom stigao do Stambola, i toliko je taj dan �erao, mjesec dana se vra�ao, a istu pi�a�u je odnio i donio". Ova mudro��u pregnantna re�enica, jo� kada se s darom kaziva, mo�e da zavede slu�aoca. Naivna publika, takva kakva jeste, koja dosa�uje u svemu tra�e�i neki smisao i neku ve�nu ta�nost, od ove poetske istine mo�e pomisliti da je autobiografska, da je umesto o nare�enom ratniku re� o samom autoru, da je onaj �to se bez prestanka "�era" po vrletima zapravo pesnikov alter-ego, da je stih tako istinit da bi se piscu mogao, u budu�em apdejtovanom izdanju informatora "Ko je ko u Srbiji (bez Kosova)", zabele�iti kao podatak za rubriku "zanimanje", i to od re�i do re�i, ba� tako kako je kazivano, sa sve podatkom o "istoj pi�a�i" koja se ve� godinama �eta od i do raznih rati�ta.

Ima tako�e i jedna, istina neretka mudrost Amfilohija Radovi�a, koja govori o ljudima koji su zbog poslednjeg klanja napustili Kosovo. Ona kazuje da se "geografski gledano umanjio broj na�eg naroda na Kosovu" ali to u stvari nije ni va�no, jer nekako to i nisu bili kvalitetni ljudi, �im su svetu zemlju, kako Vladika mudro zaklju�uje, napustili "da bi napunili svoje debelo crevo", ali sve to sre�om nikako ne�e uticati na pravno-politi�ko gledi�te na stvari, u kome je Kosovo i dalje suvereno na�e. Koliko je ta�na mudrost zlatoustog duhovnika govori i vest o �etvorici izbeglica sa svete zemlje koji su se u potrazi za punivom za creva, u prestonici srpskoj a na na�u sramotu, smrzli do smrti u no�i od srede na �etvrtak, a na minus sedamnaest ovozemaljske temperature. Tra�ili su gre�nici na�in da pre�ive i to im nije po�lo za rukom, a nije ni trebalo, pop smatra, jer za�to su uop�te i odlazili odande. A, da. Da dodam jo� ne�to, a u korist sve�teni�ke oratorske prakse, nesre�nici nisu �ak ni bili Srbi, nego Cigani. Da se zna.

Ima zatim jedno zapanjuju�e dosledno pona�anje jednog srpskog ratnika, Gorana Jelisi�a, osu�enog za dokazano ubistvo najmanje trinaestoro ljudi, koji, suo�en sa presudom Ha�kog tribunala od �etrdeset godina zatvora, nije pokazao nikakvo kajanje za sopstvene postupke. O�evici Jelisi�evog "ratovanja" tvrde da je svojom rukom, a metkom u potiljak, posle praktikovanja te�ke torture, pobio mnogo vi�e ljudi, �ak oko stotinu, ali za presudu je bilo dovoljno i ovo �to je dokazano. Ni za koga, ni za �ta, �ak ni prema samom sebi Jelisi� nije iskazao �alost. Ostao je uporan u svojim postupcima i uverenjima.

Ova tri �oveka nemaju mnogo toga istog. Na prvi pogled jedini zajedni�ki imenitelj im je - da su Srbi, te da ih sve rane njina roda bole. Zatim i da su prakti�ari najsvetijih srpskih zanimanja - dakle: pesnik, pop i ratnik (ne nu�no tim redom). Naposletku i to da su, uporno, do kraja i dalje, u svim paralelnim svetovima u kojima obitavaju - dosledni jedino sami sebi. A to je klju�na osobina pravovernih Srba, biti uporan, dosledan sebi, a u inat svima, �itavom svetu, pa i �ire; pokazati �ipak, srednji prst na obe ruke, isplaziti jezik, namignuti tri put, duvati u prste, smejati u brk ili ispod njega, pokazati �uplje zube, i ne odstupiti ni korak! Ni korak nazad od sopstvene gluposti, sopstvene kobne gre�ke, pogre�ne procene, lo�e sklepanog stiha, brzoplete podr�ke, pani�ne hrabrosti, samo juri�, nikako: stoj, povla�enje!, samouvi�anje i kajanje sasvim je isklju�eno. Nije va�no �ta se govori, koliko je to pogre�no, nemoralno, �ak elementarno glupo, va�no je da se od toga ne odstupi, ni po cenu tra�enja �ivota, osobito tu�ih, u ime svog sopstvenog ja-pa-ja-rezona doslednosti samome sebi. A biti tako sebi veran te�ak je posao. Jer, osim �to je dosadan, nailazi i na prepreke. Ne znam da li znate, ali svet se neumitno menja, kugla se vrti i, mada mnogi od nas mogu misliti da je zemlja ravna plo�a koju dr�e slonovi, to je ipak, iako lepo kazano - sasvim i neopozivo neta�no. I sad ostani ti dosledan sebi, svojim re�ima i neka ih ti na grob ure�u, ali do tada �ivi ti, prijatelju, u kontekstu neprestanih promena, okretanja �urka naopako, opet i opet, a teraj jednu istu pesmu, jednu istu pri�u, propoved i rat.

Vladiki prvom nije sasvim lako, jer pripada crkvi koja je jasno i bez svake sumnje dala podr�ku ra�anju Vo�e, onoga za koga sada sa iznena�enjem tvrde da je nekrst, uz to i trapav ratnik, koji u ratovima ume samo da gubi. Kako da bude dosledan sebi i svojim mislima kada vidi da se njegova, nimalo bogougodna ambicija o stvaranju Novog Srpskog Poretka kona�no ru�i nakon desetogodi�njeg ropca?

Pesniku je jo� mnogo te�e jer on, kao misaoni tip, uz to i adikt o sopstvenim stilskim figurama, grleno deklamovanih, iz glave, napamet, a ne da se �ita sa papira, kako da sada on, �ak i zasla�eno, proguta ono �to je kazivao? Kako kada je mi�ljenje mnogo puta menjao, jer prilike su se obrtale kao golub prevrta�, i nije va�no �to niko o tome ne vodi ra�una, ipak sa samim sobom, nekako - neprijatno mu je. Kako ostati tako dugo dosledan sebi i svojoj nedoslednosti, kako biserne vence ispevati na sve te kontradiktorne teme, pa kad te posle neko ne�to pita, �to si rekao "ovo i ono" i �ta si mislio "tim i tim", ostaje ti samo da se ljuti� i breca� na nepristojnost ljubopitljivog.

�ta dakle da rade popovi i pesnici, �emu da se okrenu, kako da se odreknu sebe i sopstvenih misli? Kako da priznaju da je ono isto Kosovo "rana neprebolna", sada, dakle upravo sada, u simple present tense-u IZGUBLJENO i da ga nije izgubio sam onaj nekrst iz belog dvora nego svi oni zajedno, za ruke, pa na o-ruk, svojim mislima, delanjima, inflacijom epiteta, svojim blagosiljanjem ratnika i ratovanja, svojim �utanjem i �murenjem pred na�im zlo�inima, svojim kukumakanjem, lelemu�evinom, svojim Srbija-nije-prag-Va�ingtona-ali-je-zato-otira�-Moskve poetikama, �itala�kim �asovima, �irenjem pandemije duhovnog astigmatizma od koje stanovni�tvo neopozivo boluje i koji im muti pogled na same sebe, svoje postupke, misli i dela, a koje, evo sada, i debelo, pla�amo svi.

Nije ni popu ni pesniku lako, ostala obojica skra�enih rukava, pop bez crkvene imovine, koje �e uskoro mo�i pose�ivati samo sa viziranim paso�ima, a pesnik bez stana i polo�aja, sam na ledini, sa svojim re�ima koje odjekuju nad njim.