Najveći poduhvat u prvom veku filma: Neretva

Smrtonosni udarac

Ako se ikada u domaćoj kinematografiji vodio rat, bilo je to pred kamerama Veljka Bulajića u filmu "Bitka na Neretvi". Šezdeset najpoznatijih svetskih i domaćih glumaca, šest hiljada vojnika tadašnje JNA, 75 oklopnih vozila, 22 aviona, 5000 pušaka, 380 mitraljeza, 2000 artiljerijskih bojevih granata i 110 avionskih betonskih bombi. Ukupno oko 12.000 eksplozija sa 10.000 kilograma eksploziva. Ni NATO ne bi imao prevelike šanse

Nije se samo rušilo. Ponešto se i gradilo... Da bi se opet srušilo. U Jablanici je izgrađena tvrđava koja je srušena. Izgrađeno je i 80 bunkera... Koji su srušeni! Kod Prozora je sagrađena pravoslavna crkva... Isključivo za potrebe filma. Izgrađena su i rekonstruisana tri sela... Da bi bila spaljena i srušena. A lepa sela lepo gore pred filmskim kamerama.

Film koji je nominalno bio jugoslovensko-nemačko-italijansko-britanska koprodukcija. Među bitnijim sponzorima bili su i BIP, JAT, JUGOIMPORT, HEMPRO, svi iz Beograda.

U kanjon Neretve bačeno je 20 topova, 16 tenkova i kamiona, kao i pet tona drugog materijala. Izgrađen je i zatim srušen most dug 82 metra na visini od 42 metra. Da li vas to na nešto podseća?

BLAGOSLOV: A sve je počelo aprila 1967. sa 400.000 tadašnjih dinara keša koje je u štabu ekipe u Sarajevu, u hotelu "Bosna", na ruke predao Veljku Bulajiću direktor "Jadran filma" iz Zagreba Ivo Vrhovec. Telefoni i hotelski računi išli su na račun hotela za koji je garant bio narodni heroj Vlado Šegrt. Nigde javno iskazan blagoslov najvoljenijeg druga, Tita, delovao je blagotvorno na direktore velikih firmi koji su se utrkivali ko će više da doprinese za gradnju mosta - koji će biti srušen.

U septembru mesecu u Splitu počeo je da se stvara nukleus glumačke ekipe. Bulajić se sastao sa Orsonom Velsom i Sergejom Bondarčukom. Bondarčuk će biti partizan Martin, a Vels četnički senator. Vels se posle žalio da su ga emigranti uznemiravali raznim dopisima a i preteće pismo ubačeno mu je u sanduče stana u Londonu. Bilo je i drugih problema sa glumcima. Nemac Kurd Jirgens nije hteo da se pojavi u istoj sceni sa Velsom. Jan Brejhova, češka zvezda, ostala je u blagoslovenom stanju. Boris Dvornik, tada vojnik JNA, morao je na dijetu. Italijanski agenti nisu redovno uplaćivali rate Franku Neru. Oleg Vidov je dobio upalu pluća pripremajući se da što vernije dočara ulogu tifusara. A Julu Brineru je zapalo u čast da pesmom i kaubojskim trikovima zabavlja ekipu, i po potrebi - druga Tita.

I Milutin Mrkonjić bi skinuo kapu neimarima ekipe koji su gradili i rušili za potrebe filma jer su scenaristi poneseni prvim snimcima, predvođeni Ratkom Đurovićem, davali krila mašti jer, kako je drug Tito nakon projekcije prvih materijala rekao: "Nije bilo baš sve kao u filmu, ali je to umetničko viđenje i on bi kao umetnik potpuno isto postupio!"

NOĆNA MORA: Snimanje je bilo prava noćna mora za pravu armiju od 7000 statista. Neki su odbijali da obuku ustaške uniforme, neki su morali da stave ženske perike, a neki, kao grupa iz okoline Požarevca, morali su da puste brade da budu "autentični četnici".

Domaće zvezde Bata, Smoki i Milena, i već pominjani Dvornik, borili su se u internacionalnoj galaksiji zvezda za svaki kadar filma o četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi koja je, kako su govorili udžbenici, "zadala smrtonosni udarac četničkom pokretu".

Bilo je i nesreća. Protagonista jedne je bio i Sergej Bondarčuk, ali je najveća tragedija bila pogibija snimatelja Đokice Jolića (direktor fotografije bio je Tomislav Pinter), koji je poginuo od šrapnela bombe u bunkeru.

Stručnjaci avijacije su rekli da se to ne bi desilo ni nakon stotina naleta da su pokušali namerno da učine. Posledica svega je bilo da je Bulajić osiguran na milion dolara.

Propala je i velika marketinška akcija za žilete. Promoteri su zamislili da se na jednom gradskom trgu (Bugojno ili Mrkonjić Grad) okupe svi statisti koji su igrali četnike. Ispred njih bi bila postavljena stolica na koju bi seo jedan odabrani, koji bi zatim novim žiletom bio besprekorno izbrijan. Na kraju bi svi u horu povikali: "Spaseni smo!" Posao je završio na kraju, sam samcijat, makazama i mašinicom berber iz sela Doljani. I nije ušao u legendu.

Most je konačno srušen 18. decembra 1968. Četristo tona metala sručilo se u 12.50 u zelenu Neretvu, u koju će četvrt veka kasnije padati i neki drugi mostovi. Iako je sve pažljivo isplanirano, manji deo mosta je potonuo i nestao pod vodom. Među prvima su ledenu reku preko ostatka mosta prešli Ljubiša Samardžić, Boris Dvornik i Silva Košćina, jugo-italijanska zvezda. Jedini doping bilo je nešto konjaka koji je razgalio glumce.

Za njima je sledila armija od 7000 statista. Sve nakon toga bio je antiklimaks uključujući i poslednju radnu projekciju predsedniku SFRJ, prilikom obilaska zagrebačkog "Jadran filma".

MARŠ ČETNIKA: Film je još u vreme snimanja prodat u preko 60 zemalja. Nominovan je za "Oskara" za najbolji inostrani film. Napravljena je i američka verzija, sa muzikom Bernarda Hermana. "Marš četnika" iz te verzije ljubljanski Lajbah je učinio velikim hitom. "Bitka na Neretvi" se sve ređe prikazuje. Utisak je da bi Veljko Bulajić bio najsrećniji da je nikada nije ni smimio. Omaž u vidu zezanja (čitaj za...ancije) napravio mu je Kusturica u "Undergroundu", gde Dragan Nikolić igra reditelja Željka Bulajića.

Neki su pokušavali da dostignu ovaj najveći spektakl YU kinematografije. Stipe Delić, Bulajićev pomoćnik režije na "Neretvi", napravio je "Sutjesku", čiji je najjači adut bio Ričard Barton kao Tito, dok je Žika Mitrović na snimanju "Užičke republike" morao da se zadovolji domaćim glumcima i rušenjem maketa umesto zgrada.

Posle je došlo vreme kada su se mostovi rušili za neke druge kamere, a sada se iz sličnih motiva i dižu, sa da ih pređu uvek spremnim statistima. Život je postao velik a filmovi sasvim mali. Ostali su samo filmski poljupci.

Jedna od prvih domaćih koprodukcija posle Drugog svetskog rata bila je "Poslednji most" u režiji Nemca Helmuta Kojtnera. Švajcarac Bernhard Viki igrao je partizanskog komandanta, a Nemica Marija Šel (majka Maksimilijana) medicinsku sestru izgubljenu u vrtlogu rata. Bio je to filmski most pomirenja bivših protivnika. Da li će budućnost da ponovi prošlost i da li opet na mostu? Oprostite mi što na kraju neće biti citat Ive Andrića.