Hrvatska izborna godina

Srdele, girice i bevanda

Sudbina je htela da Hrvatska u januaru 2000. dobije priliku da sebi izabere i parlament i predsednika. Toliki je teret za vladajuću stranku, kako se čini, pregolem: po svim prognozama HDZ će izgubiti izbore za Sabor, a za predsednika ćemo tek videti je li bilo vredno truda boriti se

Od našeg specijalnog dopisnika iz Zagreba

Pritisnuto ustavnim rokovima, Predsjedništvo Hrvatske demokratske zajednice, kak'bi rekli politbiro, "sugeriralo" je Vladi da predsedničke opšte izbore raspiše za 24. januar 2000. Naime, po ustavu, novi predsednik republike ima da stupi na dužnost 10. februara, pa valja ostaviti mesta za verovatni drugi krug izbora (ako nijedan kandidat ne dobije natpolovičnu većinu izašle natpolovične većine glasača). Tako će Hrvatska u prvom mesecu 2000. godine glasati dvaput: za Zastupnički (donji) dom Sabora i za šefa države.

Šest nedelja bolesti pokojnog Franje Tuđmana i njegov pogreb, pa božićni i novogodišnji praznici skratili su predizbornu kampanju na praktično dve nedelje, što je nezapamćen slučaj u hrvatskoj istoriji od 1990. Sve i da je kampanja bila normalna, međutim, to ne bi pomoglo nikome, a naročito ne HDZ-u: smrt osnivača i autokratskog vođe vladajuće partije bila je udarac kome se ona nije mogla prilagoditi za ovako kratko vreme. Pitanje je hoće li ga uopšte preživeti i kako. Četrdeset dana veštački razvlačene agonije klinički mrtvog čoveka pre svega je otupelo hrvatsku javnost i "faktor sentimentalnosti", od kojega se politički mnogo očekivalo u HDZ-u, svelo na puku ljudsku simpatiju prema umirućem. Neke ankete kažu da je ta očekivana i mučna smrt donela HDZ-u jedva procenat i po porasta popularnosti. Uzaman je Hrvatska televizija nedeljama zatrpavala iznervirano gledateljstvo dokumentarcima o pokojniku, svim njegovim ikada datim intervjuima i lažljivim propagandnim filmovima; nije pomoglo, osim što je javnost verovatno još više iznerviralo.

Daleko najveću štetu HDZ je sebi naneo sam, bez ičije pomoći: još dok se predsednik Tuđman rastajao s dušom počele su prvo potmule, a zatim i otvorene frakcijske i karijerističke borbe. Prvo su se ajatolasi iz Središnjice HDZ-a počupali oko mesta na izbornim listama; zatim oko toga ko će u stranci postati kalif umesto kalifa; a na kraju oko toga ko će biti kandidat HDZ-a za predsednika republike. Realisti i stari lisci poput Vladimira Šeksa ispravno kontaju da se valja dohvatiti čela stranke: skoro izvestan gubitak parlamentarnih izbora otvara mogućnost za davno zakasnelu obnovu i doterivanje u red HDZ-a, sa ciljem da se od tog pokreta konačno napravi ozbiljna politička stranka. Zato se Šeks okanuo predsedničkih ambicija (neke ankete kažu da ne bi prošao prvi krug), a prihvatio se svoje saborske izborne baze u Slavoniji i unutarpartijskih intriga. Igre oko toga ko će biti kandidat HDZ-a za predsedničke izbore pokazuju se kao idealan kontekst u kome će neko nekome zariti krivi nož u mraku. Naime, Predsjedništvo stranke - uz velike muke i upravo u strahu od krivih noževa - jedva je uspelo da odluči da će kandidata HDZ-a za šefa države izabrati Glavni odbor, CeKa, posle parlamentarnih izbora, dakle 5. januara, između dva dosadašnja kandidata: Šeksa i Mate Granića, ministra vanjskih poslova. Tu se gura još i Zvonimir Šeparović, ministar pravosuđa, koji tvrdi da to čini iz pijeteta prema pokojnom Franji Tuđmanu, mada zagrebačka čaršija misli da je to zbog pritiska njegove inače nemoguće i skandalozne žene; bilo kako bilo, rečeno mu je da skupi 100 potpisa u Glavnom odboru, pa neka se onda kandiduje. I Vlatko Privremeni Pavletić bi da bude predsednik, ali će verovatno završiti gde i Šeparović: samleven u zupčanicima moći HDZ-a.

Igra je sledeća: Mati Graniću podvalili su zagrebačku izbornu jedinicu, gde HDZ tradicionalno gubi, umesto dubrovačke, gde je imao šanse da uđe u Sabor. Tako je Šeks miran, jer gotovo izvesno ulazi u Sabor, pa će moći ključnu odluku - prihvata li kandidaturu za predsednika - da donese zavisno od toga kako je stranka prošla u parlamentarnim izborima. Ako HDZ prođe dobro, makar i ne dobio natpolovičnu većinu u Zastupničkom domu Sabora, eto vlade za predsedničkog kandidata; ako prođe očekivano loše, onda ular ide s kravom, pa neka propali zastupnički kandidat Mate Granić bude kandidat na unapred izgubljenim izborima.

Pri tom se oko Mate Granića, učtivog i odmerenog ministra vanjskih poslova, čiji je posao uglavnom bio da čisti za Franjom Tuđmanom i da relativizira njegove ekstremne i politički samoubilačke ispade, sada podlo gradi aura "popularnosti", "zlatne sredine" i već sličnih uobičajenih političkih podvala u kojima očito uživaju i mediji i inostranstvo. Granić je - navodno - veoma "popularan" među diplomatima velikih sila, ali oni ne glasaju na izborima, niti je hrvatsko glasačko telo nešto sklono da o strancima vodi računa.

U tom scenariju Mate Granić biva pušten niz vodu, a Šeksu ostaju ozbiljni protivnici: desni ekstremisti HDZ-a i hercegovačka frakcija: Ivić Pašalić, lukavi provincijski lekar opšte prakse; Ljerka Mintas-Hodak, ministrica za sve; Zlatko Canjuga, bezobrazni zagorski filozof i tvorac teorije "stališa" kao osnove novog feudalnog uređenja u Hrvata; Jure Radić, ministrant i "graditelj" - Tuđmanov Mrka Mrkonjić; Borislav Škegro, ministar finansija, uporediv s našim Zebićem; i još neki, isti takvi kao i oni. Desna frakcija je posle Tuđmanove smrti u debelim neprilikama: za nju se vezuju korupcija u privatizaciji koja je sada dozrela do pucanja, finansiranje "Herceg Bosne" u uzaludnim aneksionističkim snovima, međunarodna izolacija Hrvatske, nepotizam, arogancija i luksuz. Nekoliko velikih i inače uspešnih firmi koje je HDZ upropastio (lanac robnih kuća "Nama", "Tisak", glavni distributer štampe i duvana, "PIK Vrbovec", najjača poljoprivredna industrija, "Belje", "Croatia Line", bivša "Jugolinija" itd.) ovih dana je štrajkovima nateralo vladu Zlatka Mateše da praktično prizna da je dugove svojih "tajkuna", novih bogataša, pretvorila u javni dug koji će platiti poreski obveznici. Za istu grupaciju vezuju se i najnoviji policijsko-špijunski skandali sa prisluškivanjima i sa aktivnostima obaveštajne službe HIS (na čijem je čelu Miroslav Tuđman, sin) prema međunarodnim organizacijama u Bosni (NATO, SFOR, UN, Haški sud itd.), korupcija i nepotizam Hercegovaca u vojsci i policiji itd. Dakle, tu Šeks ima šanse. Na sastanku Glavnog odbora HDZ-a, 5. januara, odnos snaga biće jasniji i - što je najvažnije - potvrđen izbornim rezultatima konkurenata na terenu. Tek posle toga biće održan Opći sabor HDZ-a koji bira predsednika stranke.

Opozicija je, za razliku od HDZ-a, mirna i ne gubi vreme. Čelnici dve glavne koalicije - reformisanih komunista Ivice Račana (SDP) i socijalnih liberala Dražena Budiše (HSLS), s jedne, i "četvorke plus jedan" liberala Vlade Gotovca, seljaka Zlatka Tomčića, narodnjaka Stipe Mesića, Istrijana Ivana Jakovčića i socijaldemokrata Silvija Degena, s druge strane - putuju po provinciji i satiru se od predizbornih skupova. Časte narod prženim srdelama, giricama i bevandom, agituju, svađaju se uspešno na TV nastupima i opšta procena ovdašnjih analitičara koleba se samo oko procenta zastupničkih mesta u novom Saboru: apsolutna ili čak dvotrećinska većina (ako se dobro sporazumeju).

U predizbornoj kampanji je ukupno 55 stranaka i nezavisnih kandidata (ukupno 4000 imena na listama), uključujući i neizbežnu Stranku naravnog zakona (one što levitiraju). Tek sada je Hrvatska na putu da dobije svoju - doduše jadnu - imitaciju dr Voje Šešelja: Anto Đapić (Hrvatska stranka prava) uživa očiglednu podršku HDZ-a, u nadi da će oko sebe okupiti razočarane ustaše i dalje usitniti desno glasačko telo, privlačeći potencijalne glasače dalje od Dobroslava Parage, Ivana Gabelice i drugih autentičnih neoustaša. Zanimljiv detalj u kampanji je vidljiva frustracija hrvatske emigracije: na TV debatama taj glavni finansijski oslonac Franje Tuđmana i ti njegovi do pre neku godinu nekritički obožavaoci sada počinju da postavljaju delikatna pitanja tipa: "A gde su one pare koje smo onomad dali? Šta je sa bankama u koje ste nam govorili da ulažemo pare?" (propale su) i tako dalje. Naslednici Franje Tuđmana na ta pitanja odgovor nemaju, osim nezgrapnih eurofobnih i neoustaških fraza.

Što se predsedničkih izbora tiče, oporba je već istakla neke kandidate. Prvi je Dražen Budiša, ispred "dvojke"; drugi je Zlatko Tomčić ispred HSS-a (seljaka); očekuju se kandidature Vlade Gotovca (LS) i još nekih, ali to - kao ni gromoglasna kandidatura Ante Đapića - teško da će poremetiti odnos snaga. Prvi krug predsedničkih izbora biće veseo, ali će u drugi ući samo dva kandidata: Dražen Budiša sigurno; ako Bog sačuva HDZ na parlamentarnim izborima, onda i neko od njih; možda - čak! - i još jedan opozicionar, što će biti kraj HDZ-a kao ozbiljne političke snage u Hrvata.