Polemike

Branitelj "najskupljih reči"

Nastavljamo sa objavljivanjerm reakcija na intervju s Matijom Bećkovićem ("Vreme" br. 466)

U euforiji buđenja i nacionalnog osvešćivanja (onesvešćivanja) naroda niko od najumnijih glava i profesionalnih Srbendi nije ozbiljno razmišljao o posledicama svojih priča i delovanja. (O tome šta će se dešavati i kakvi će biti rezultati te avanturističke politike razborito su govorili oni što su ih naši patrioti-pro?teri nazivali izdajnicima, odrodima, otpadom, kukoljem, lošim Srbima koji pate od samomržnje. Međutim, u opštoj nacionalističkoj halabuci, ovi glasovi razuma nisu se čuli a kamoli bili saslušani.) Srpski intelektualni gorostasi ne pitaju se ni danas koji su istinski uzroci stanja u kojem se nalazimo. A o sopstvenoj odgovornosti za sve ovo nemaju šta da kažu.

Jedan od najviđenijih ljudi u tom elitnom i nedodirljivom društvu, koje je politički radilo "na polzu otečestva", a zapravo sebe promovisalo i, kao obično, bilo uz vlast ili u blizini vlasti, bio je pesnik i akademik Matija Bećković. On je danas jedna od svetih krava srpske književnosti. Slavljen je kao najveći mudrac, najčistiji pesnički izraz narodnog genija čije je delo otelotvorenje srpske duhovnosti. Svojim dvosmislenim govorima, dosetkama, vicevima i nemuštim sentencijama ovaj velikan pera dao je dobar doprinos procesu narodnog raspamećivanja koji traje već desetak godina.

U njegovim ranijim bombastičnim i patetičnim govorima moglo se pročitati da su nas "jamili", da su "Srbi u Hrvatskoj ostaci zaklanog naroda" (groteskno zvuči, a nije jasno kako narod može da bude zaklan, ali to je sasvim u duhu desetogodišnje nacionalističke ludosti). Pa se moglo čitati o raznim "ćeranjima" i da će naš pesnik biti uz svoj narod i kad je ovaj na pogrešnoj strani. A svaki od njegovih dnevno-političkih viceva i verbalnih dovijanja proglašavan je vrhuncem mudrosti i nacionalne meta?zike, pa je odmah bivao citiran u državnoj i nezavisnoj štampi.

U razgovoru "Govorim o svom trošku", koji je objavio nedeljnik "Vreme" u broju 466 od 11. decembra 1999, imali smo prilike da se upoznamo sa najnovijom porcijom Bećkovićevih gnoma i dosetki. Naravno, umesto da govori o poeziji (nju je pomenuo samo u dve rečenice dostojne gimnazijskog stihoklepca), naš velikan pera opet je govorio o politici. Sudeći po onom što je izjavio, Bećković se nije nimalo promenio od dana kada je istinski duhoviti pesnik Miodrag Stanisavljević u pesmi "Srpski savet", štampanoj 1991. godine, napisao: "Tu je Bećko - vođin nećko/(a u stvari moćko-hoćko)".

Kada ga u intervjuu novinar pita o predsedniku Miloševiću, Bećković na poznati način izbegava da o tome nešto više i konkretnije kaže. A svojevremeno je znao da izjavi kako već i samo ime i prezime tog čoveka, koje se sastoji iz reči Sloboda i Miloš, govori sve najbolje o njemu. Zatim, šta znači ona nemušta rečenica: "Milošević ih je već tukao, i čak im davao pravo na revanš." Kao da batinaši u službi dotičnog predsednika nisu znali da bukvalno tuku i premlaćuju mnoge anonimne ljude i demonstrante, ali i predsednikove političke protivnike (od pokojnog Borislava Pekića do Vuka Draškovića, Vesne Pešić, Zorana Đinđića). Ali, naravno, trapavo se izrazio naš uvaženi bard (i Homer zadrema, zar ne?) pa je pod rečju "tukao" sigurno mislio na izbornu pobedu, a pod onim "džentlmenski im davao pravo na revanš" verovatno je mislio na pravedne i fer izborne uslove ponuđene političkim suparnicima.

No, činjenica je da se uvaženi pesnik kao dobri autoritarac i čestiti patrijarhalac ne usuđuje da otvoreno kritikuje Domaćina, Gazdu i Vođu. Možda smatra da je vlast od Boga. Ili se kao ljubitelj narodnih izreka drži one da "neće šut sa rogatim", a možda i one da "pognutu glavu sablja ne seče". Zašto bi naš vrli velikan pera otvoreno kritikovao nekoga moćnog kada je uvek bio oprezan i uvek znao da igra na više sigurnih kombinacija? Što bi on ugrožavao svoj udobni položaj Nacionalnog Barda koji je nekada bio blizak republikanskom dvoru? Zar mu nije socijalistički dvor dodelio nagradu Socijalističke Republike Srbije i to onu čuvenu koja se zvala Sedmojulska? Kako to da Bećković tada nije odbio da primi ovu komunističku, republikansku nagradu i time otvoreno pokaže svoju doslednost i iskaže svoja antirežimska i monarhistička uverenja? Baš čudno. A možda i nije.

Ne, naš rapsod ni danas neće ništa loše reći o Vođi jer bi začas mogao da se nađe na kakvoj crnoj listi. I onda u režimskom listu "Politika" ne bi mu izlazile ni fotogra?je, ni pesme, a ponajmanje bi se pojavljivali panegirici u njegovu čast. Ugodnije je pričati bezazlene dosetke, zabavljati publiku i na način seoskog jurodivog sprdati se sa opozicijom.

Ili, na primer, šta znači ono da je "opozicija sasvim preuzela bugarsku gestiku". Otvorih rečnike, potražih reč gestiku i ne nađoh je. Postoje reči gest, gesta, gestikulacija, gestikulirati, gestura, postoji i gestek (stub, podupirač) i gestacija (nošenje ploda, trudnoća) ali nigde Bećkovićeve nesrećne gestike. I tako ostadoh tužan i ne saznah šta je stvarno pesnik hteo da kaže.

A evo kako naš književni velikan priča o odgovornosti dela inteligencije za podržavanje politike čije plodove danas ubiremo. "I komunizam i NATO saglasili su se da je reč o velikoj krivici inteligencije", kaže on na posprdan a zapravo konfuzan način. Kakav komunizam, kakav NATO! Komunizam je društveno-ekonomsko uređenje i učenje Karla Marksa, a NATO je vojna organizacija zapadnih zemalja, poučio bi ga svaki učenik osnovne škole. Kako mogu komunizam i NATO da se saglase u vezi sa velikom krivicom inteligencije? Besmislica. Kakve to ima veze? Ali, u Bećkovićevim sprdačinama i neodgovornim i olakim pričama to ima veze. Važno je da je lepo kazano.

Naravno, Bećković, kao iskusni estradni zabavljač, zaštićen zvanjem akademika, zamagljuje stvari i izbegava da se suoči sa problemom pa stoga koristi zaista naivna karikiranja i infantilne simpli?kacije, poput one o osnovnoj školi, učiteljima i "tužibabama". Time samo pokazuje svoj notorni antiintelektualizam. Uostalom, više se ne može očekivati od nekoga ko je sposoban samo za stereotipna, neistorijska i mitološka rezonovanja. Ali ta rezonovanja dobro su se uklapala u režimske političke manipulacije tokom poslednje decenije i imala su dobru prođu kod publike.

Na jednom mestu u intervjuu pesnik Bećković navodno parafrazira Tomasa Mana: "Ako ste rođeni kao Srbin, morate imati veze i sa srpskom sudbinom i sa srpskom krivicom." On ne kaže ni "mogli bi da imate veze" nego baš "morate". Kao u kasarni. Nešto moraš i ćut, bre! Na svoj "zakukuljen" način naš pesnik aludira na razmišljanja Tomasa Mana o odgovornosti Nemaca za zločine što su ih u njihovo ime ili uz njihovu pomoć počinili nacisti. I toj navodnoj parafrazi dodaje: "To je parafraza Tomasa Mana, i jedina krivica koju prihvatam i priznajem." Ako ovu pesnikovu duboku misao mogu da shvatim, on bi da kaže kako postoji nekakva srpska krivica. Koliko znam, krivica ne može da bude kolektivna. Krivica je nešto što se dokazuje na sudovima. Doduše, Bećković i neke druge najumnije kolektivističke glave već po prirodi svog posla navikle su da govore u ime naroda, pa nikad ne kažu ja nego uvek mi. Prema tome, svi smo krivi pa niko i nije kriv. Ili je svaki ubica iz Srebrenice, ubica u ime odbrane srpstva, čovek koga je možda ohrabrila priča nekog od umnih glava pa je "jamio" One Druge zbog toga što su nekada Oni nas "jamili", isto kriv kao i onaj koji je tvrdio da se treba čuvati mržnje, iracionalnog raspirivanja mržnje i da je svaki ljudski dijalog bolji nego rat pa makar se zvao odbrambeni rat.

Znam da su mnogi od naših umnih glava, glavara i uglednika kulturne čaršije, koji su davali svoj doprinos Miloševićevoj politici, na prvi pogled simpatična, pa često i uglađena gospoda (doduše moralno iskvarena, ali niko nije savršen, moliću lepo, trebalo je biti vešt, snalažljiv i preživeti opasne godine titoizma i sačuvati karijere i položaje), i da kao salonski "nacoši" ne bi ni mrava zgazili. Njihova odgovornost je intelektualna i moralna. Niko ne tvrdi da se ovde, kako Bećković kaže, "u zemlji u kojoj niko nikog ne sluša i ne zarezuje" (a on bi da ga slušaju, zarezuju i još mu pride parčence vlasti daju), sve "okrenulo tumbe zbog rečenice koju je izgovorio ili napisao neki pop ili pesnik". Ali na osnovu činjenica može se dokazati da je jedan dobar deo inteligencije oduševljeno, a u stvari konformistički, pro?terski, udvorički i konačno glupavo i kičerski budalasto, podržavao jednu destruktivnu, kriminalnu i zločinačku politiku, politiku čiji su katastrofalni rezultati danas pred nama i tek će, nažalost, biti pred nama. Ali gospoda koja vole da budu glasnogovornici naroda, pa se uvek kriju iza države, nacije, sudbine naroda i sličnih apstrakcija, ne vole kad ih podsećaju na ono što su konkretno radili i govorili. Oni se uzdaju u naše kratko pamćenje i u intelektualnu korumpiranost koja je prisutna u ovoj sredini.

I tu dolazimo do jedne čudovišne rečenice razgovora sa pesnikom Bećkovićem. On kaže: "Za mene je istinito ono što je lepo kazano. I neistinito ako se to može reći bolje." O kakav estetizam kod jednog prononsiranog epičara! Estetizam kao priznanje moralne iskvarenosti. Kad Bećković ovako govori, ne znam da li da me hvata prpa ili da se njegovim pričama smejem kao kiču začinjenom humornim obrtima. Nikad ne znam da li on govori kao estradni zabavljač sa TV Pinka, odnosno TV Palme, ili kao ozbiljni nacionalni ideolog koga treba slušati u stavu "mirno"?

"I nisam ni za jednu od tih izjava ništa dobio, ni stan ni položaj", u intervjuu kao da se žali siroti pesnik. Pa pravi omašku i otkriva svoje želje i svu njihovu banalnost. Samo jedan korak deli patetično uzvišeni državotvorni nacionalistički kič i govor o sudbini naroda od trivijalnosti, običnog kiča i govora o položajima i stanovima.

Niko od naših velikana i nekadašnjih zvezda i primadona "događanja naroda", "borbe za istinu o Srbima", niko od "nacionalnih radnika" ne voli da prizna da je pogrešio i da nije bio u pravu. Intelektualno nepošteni i neiskreni prema sebi, ovi misti?katori i zarobljenici kolektivističke i plemenske logike nesposobni su da se racionalno, kritički i pošteno odnose prema stvarima i problemima oko sebe.

Razgovor u "Vremenu" završava se zaista efektno, pominjanjem dva bisera iz Bećkovićeve jezičke riznice. To su rečenice o Srbima u Hrvatskoj kao ostacima zaklanog naroda i o Kosovu kao najskupljoj reči. O stotinama hiljada priprostih, zavedenih, napuštenih, osiromašenih, izmučenih jadnika i jadnica, konkretnih ljudi sa svim dobrim i lošim osobinama, ljudi koji su pobegli od državotvornih narodoljubaca iz Hrvatske da bi sačuvali gole živote, Bećković govori kao o nekakvom materijalu, kao o ostatku koga više nema. Ali taj "ostatak" nalazi se u Srbiji, oko nas ili su to ljudi raseljeni po svetu, konkretni ljudi koji su pobegli daleko od pomahnitalih državotvoraca, etničkih čistača i sličnih branitelja najskupljih reči i ljubitelja onoga što je o tome lepo kazano. Ova Bećkovićeva priča o "ostatku" samo je još jedan dokaz da su ljudi njegovog kova ljubitelji apstraktnog naroda. Male, nepatetične i neherojske ljudske egzistencije ovu gospodu zapravo ne interesuju. Obični anonimni ljudi za njih su valjda materijal od kojeg se gradi nacionalna istorija i pomoću kojeg se ostvaruju njihove svete ideje. Oni uvek više vole ideju naroda od konkretnog naroda i konkretnih ljudi. Narod je najčešće nedostojan uzvišene ideje koju propovedaju naši nacionalni velikani. Ti konkretni ljudi koji psuju, piju, kradu, lažu, švercuju cigarete i kućne potrepštine i na ulicama preprodaju automobilski benzin, retko se kupaju, ne popravljaju zube, zanovetaju i zapravi ni u šta ne veruju, ti ljudi koji su ponekad čudesno požrtvovani, dobri prema svima, blagi i ćutljivi, spremni da pomognu, daleko su od čiste i idealne ideje o narodu i one slike koju o narodu neguju nacionalisti. Za ove poslednje, narod je masa koja se šalje u rat, to je glina koju mese razne vlastoljubive vođe i političari da bi je, kako obično kažu, iskoristili za dobrobit države (a u stvaru za lične potrebe). I zavičajni bardovi, poput Bećkovića, tu su da im taj važni posao ukrase lepo kazanim rečenicama i ostalim nacionalističkim đinđuvama.

Kosovo nije samo reč, središna reč jednog mita, nego je pre svega ime konkretne teritorije na kojoj žive konkretni ljudi, Albanci, Srbi i ostali, gde konkretni problemi nisu razumno i pametno rešavani već su nasiljem, represijom i zločinom produbljivani. Bolje da je ova reč ostala samo deo srpske kulturne tradicije i mitologije, dakle bolje da je ostala u srpskoj epskoj poeziji umesto što je besomučno zloupotrebljavana u dnevno političke, propagandne, nacionalno-mobilizatorske i manipulantske svrhe, što su joj svojim lepim iskazima omogućili anđeoski nevini, samoljubivi pesnici poput Bećkovića i njegovih istomišljenika.

Nije mi ni na kraj pameti da ovim pisanjem pokrećem nekakve hajke. Strano mi je svako nasilje, pa i ono verbalno. Ali ono što je javno izrečeno treba da bude javno i kritikovano. Ovim tekstom hoću da pokažem da nismo baš svi zaboravili šta se ovde događalo i kakvih smo se zlokobnih budalaština u poslednjoj deceniji naslušali, nagledali i šta smo doživeli. I kakve su posledice svega toga. Hoću da pokažem da među nama ima ljudi kojima je stalo do intelektualne i moralne odgovornosti i istine. A ne do karijera koje se prave tako što se reprodukuje udvorištvo i neguje konformistička atmosfera nezameranja i ćutanja.

Ambicioznom i naivnom pesniku Bećkoviću iskreno i od srca želim da ispuni svoj životni san i konačno postane dvorski pesnik. Naravno, tu nikako ne mislim na današnji socijalistički dvor.