Hemingvejevi "fiktivni memoari"

Krparenje dela

Hemingvej sigurno nije poslednji pisac u ovom veku čiji se imidž vešto nadovezuje na delo. Međutim, on je i žrtva autobiografizma

"On izgleda kao moderan pisac, a miriše na muzej", rekla je Gertruda Stajn za svog najneposlušnijeg štićenika Ernesta Hemingveja, i te reči zvuče kao sasvim tačna definicija njegovog stvaralaštva. Danas, sto godina posle rođenja, najslavniji američki nobelovac je doista negde između starostavnog i savremenog: u kontekstu postmoderne proze koja barata citatom, parodijom, kolažom i čitavim nizom tehnika koje su književnost od odraza sveta pretvorile u svet za sebe, Hemingvej doista zaudara na muzej. Međutim, bez njegove "tvrdo kuvane" proze ne bi bilo pisaca eksperimentalnog realizma kakvi su Rejmond Karver ili Bret Iston Elis. Poigravši se autobiografijom, dokumentom i tehnikom slice of life, Hemingvej utire put američkoj "stvarnosnoj prozi": dovoljno je reći da je izmislio frazu "invencija iz iskustva" kao sopstveno poetičko načelo o problematičnoj i dvosmislenoj granici između stvarnosti i mašte, autora i lika.

Ernest Hemingvej sigurno nije poslednji pisac u ovom veku čiji se imidž vešto nadovezuje na književno delo. Međutim, on je i žrtva autobiografizma: građu za literaturu crpeo je iz ličnog (i privatnog) iskustva, koje je tokom pisanja intenzivirao do te mere da je konačni rezultat bila idealizovana slika mačo heroja kojoj je s mnogo uzaludnog truda pokušavao da se saobrazi. Kako bi drugačije mladić koji je zaradio 237 gelera u levoj nozi dok je vojnicima delio čokoladice svoju ranu pretvorio u ključnu metaforu sazrevanja izgubljene generacije? Ta rana, koja Džejka Barnsa iz romana "Sunce se ponovo rađa" lišava i muškosti i vere u ljubav, postaje mračna fascinacija koju je izgubljena generacija podelila sa Hemingvejem: rana nije samo beleg fizičkog invaliditeta, nego i totalne krize identiteta. Roman "Sunce se ponovo rađa", fikcionalizovano svedočanstvo o životu Amerikanaca u Parizu posle Prvog svetskog rata, bedeker je jedne skeptične generacije koja više sa rodnim tlom ne deli onaj emersonovski optimizam čiji je moto "sunce i danas izlazi" nego ciničnu svest Knjige propovednikove da sunce neprekidno izlazi i zalazi, ne uspevajući da rastera mrak.

Iza Hemingveja lovca, novinara, ratnika i pisca ostalo je mnogo nedovršenih rukopisa, sačuvanih u bostonskoj biblioteci "Džon F. Kenedi". Od 1980, kad je s njih skinut "embargo", kreće priliv posthumno objavljenih dela više aktuelnih nego kvalitetnih: najnovije među njima, "Istina u prvi osvit" (True at First Light), priredio je, iz rukopisa od preko osam stotina stranica, piščev sin Patrik i objavio "Skribner" u julu ove godine, kako bi se dostojno obeležio Hemingvejev jubilej.

Činjenica da se ovo delo svrstava u diskutabilni žanr "fiktivnih memoara" i da je rukopis za štampu priredila uredničkom poslu nevična osoba izaziva dosta negativnih reakcija - ponajviše možda od onih koji su se i sami bavili krparenjem Hemingvejevog dela. Tako je spisateljica Džoan Didion, koja je svojevremeno čarobno lepu i tužnu Hemingvejevu priču "Bregovi kao beli slonovi" prenela na filmsko platno kao sladunjavu i falš skicu o prljavom vešu iz piščevog prvog braka, zamerila Patriku Hemingveju što se uopšte poduhvatio uredničkog posla. Istini za volju, malo bi koji priređivač mogao sačiniti bolju verziju za objavljivanje od dopola napisanog romana u kom su i dobre i loše strane Hemingvejevog autorskog pisma toliko dominantne da se na njima ne da valjano intervenisati. "Istina u prvi osvit" opisuje safari u Keniji godine 1953. prateći dva narativna toka i dve opsesije protagonista: dok Meri Volš (četvrta i poslednja Hemingvejeva žena) kreće u lov na lava sa čvrstom namerom da ga ustreli do Božića, slavni pisac lamentira nad starošću i očijuka sa Debom, lepom mladom Afrikankom koju proglašava svojom drugom suprugom. Iako daleko od zaokruženog proznog dela, ovaj nedovršeni roman je zanimljiv testamentarni zapis Hemingvejevog stila i poetike. S druge strane, delo u nastajanju otkriva nam pisca u nestajanju: gubeći polako i kreativnu i polnu moć, slavni pisac tone u letargiju i samozaborav, grčevito se trudeći da kroz platonsku vezu sa jednom mladom ženom i suočenje s afričkim pustolovinama očuva bar privid svog negdašnjeg mačo imidža.

Kritičari časnih namera i dobre volje ovo delo taktično opisuju kao "neizbrušeni afrički dragulj" na kom je još mnogo trebalo raditi. Naslov je preuzet iz jedne rečenice iz knjige koja glasi: "U Africi ono što je istinito u zoru u podne postaje laž", i delo je doista prožeto svešću o nestabilnosti i promenljivosti svih naših stavova i utisaka. U jednom trenutku glavni junak prebacuje sebi što više razmišlja o prošlosti i uspomenama nego što uživa u lepoti sadašnjeg trenutka, i kaže: "Veliki je greh gledati, a ne videti", formulišući tako kredo Hemingvejeve umetnosti - treba posmatrati svet da bismo ga mogli opisati onakvim kakav jeste, a ne onakvim kakav smatramo da bi trebalo da bude, ili, još gore, onakvim kakav bismo želeli da bude.

Stogodišnjica Hemingvejevog rođenja obeležena je i reprintom Hočnerove biografije "Papa Hemingvej", a objavljen je i poslednji tom dosad najopsežnije Hemingvejeve biografije iz pera Majkla Robertsa, pod naslovom "Hemingvej: poslednje godine". U pogovoru Hočnerovoj knjizi Zan Bruks ne propušta da Hemingveja proglasi najvećom američkom ikonom, naglasivši da naznake Hemingvejevog "rogobatnog" stila srećemo i kod Doktorova i u "spartanskoj lepoti" Karverove proze, što je možda uvertira u dalju revalorizaciju Hemingvejevog opusa, koja je svoj zamah do sada više dugovala novom talasu biografizma nego čitanju nađenih rukopisa.

Izdavačkim poduhvatima nikako se ne iscrpljuju načini odavanja počasti ovom piscu. Neki nisu čekali okrugle i svečarske datume da bi slavili Hemingveja, nego to čine u kontinuitetu. Tako fondacija "Hemingvej" iz Ouk Parka, predgrađa Čikaga u kom je pisac proveo detinjstvo i dečaštvo, svake godine njegov rođendan obeležava prigodnim predavanjem nekog viđenog "hemingvejologa". Potpisnica ovih redova je prisustvovala takvom obeležavanju piščevog devedeset sedmog rođendana, i živi je svedok da se nakon predavanja seče rođendanska torta, toči šampanjac i peva "Happy birthday to you, dear Ernest" (!). Ma koliko kičasta, ova manifestacija dirljivo svedoči o ponosu žitelja Ouk Parka što su njihovi dedovi pecali sa čika Ernestom na obližnjim jezerima. Slavljenička torta je, u poverenju, bila otužna (sami margarin i nešto malo šlaga), ali ritual je ispunio svrhu. Sve se to događalo u muzeju Ernesta Hemingveja - a gde bi drugde? Ispod muzejske prašine uvek se skriva ostavština za budućnost.