Čari postkomunizma, a i šire

Godine nove, br. 7

U Zagrebu nepune dve godine izlazi tromesečni kulturni magazin Godine nove; najnoviji, sedmi broj ovog magazina (jesen 1999) nedavno je dospeo i do Beograda. Godine nove (izdavač: Konzor, glodur: Robert Perišić, 30-godišnji knjićevni kritičar i prozaik) su, i po "konceptu" i po sastavu uredništva, časopis mlađe urbane generacije tamošnjih pisaca, kritičara i esejista; ali, na svu sreću, nemaju nikakve veze s tradicionalnim, socrealističkim stereotipom "knjićevnog zabavišta" u kojem "mi mladi" prezentujemo svetu svoje "knjićevne pokušaje"... Hvala bogu, Godine nove su tek veoma dobar "kulturnjački" časopis - u najširem smislu reči kultura - kojem samo ukorenjenost u senzibilitet kraja ovog veka daje i stanoviti, vrlo uslovno generacijski štih.

Štampan na stotinak stranica, na kvalitetnom papiru i delimično u koloru - nešto vizuelno-grafički najsličnije XZabavi - časopis Godine nove već na prvi pogled deluje impresivno za nekoga sa ove strane Drine, jer smo mi došli dotle da je nezamislivo da se i mnogo komercijalnija izdanja, po prirodi niskotiraćnih kulturnjačkih glasila, štampaju ovako raskošno. Zapravo, sve osim novobogataških slikovnica za bezbolno uklanjanje tragova praziluka ovde nućno mora da izgleda krajnje sirotinjski, mrljavo, tućno i kućno... Ono što je još vaćnije, teško je naći sadrćinski pandan Godinama novim na ovdašnjem (odumirućem) trćištu. Kao i u prethodnim brojevima, i sedmi broj GN-a bavi se intenzivno i pop-kulturom, filmom, društvenim procesima u zemljama tranzicije etc. Moćda najzapaćeniji prilog u broju je esej poznatog slovenačkog pisca Andreja Blatnika "Plan desete petoljetke" o kulturi u zemljama tranzicije; Robert Perišić napisao je sjajnu reportaću iz Bugarske, lucidno se poigravajući banalnim stereotipima "Mitteleurope" (kojoj Hrvatska, po malograđanskom samorazumevanju, bez ostatka pripada) o "Bizantu" i Balkanu; GN objavljuju i odličnu "kultur-reportaću" iz Jermenije, zaokrućujući tako, bar za ovaj broj, ciklus putovanja po čudesnom svetu postkomunizma... Sedmim brojem GN-a dominira i temat o Bollywoodu - indijskom Holivudu, o hrvatskoj Hot line industriji (što, opet, nije daleko od priče o čarima postkomunizma...), tekst Jurice Pavičića o krimiću u Hrvata, eseji o pivu, stripu, novoj francuskoj šansoni, diktatorima i odmetnicima kao kulturnim junacima (Ivo Ćanić), novi strip kultnog vinkovačkog underground crtača Dubravka Matakovića, recenzije novih knjiga i ploča... Kao otvoreno štivo za otvorene umove, "Godine Nove" dokazuju da koncentracija pameti i talenta na jednom mestu uopšte ne boli, i da ovakve časopisne aktivnosti treba upraćnjavati i konzumirati redovno, u neograničenim dozama. Dokazuju, bogami, i to da "pisanje o kulturi" nipošto ne mora da bude sinonim za mrsomudnu dosadu - "elitno-konzervativne", "narodnjačke" ili "progesivne", radical chic iliti hype provenijencije, sasvim svejedno - i da se i zahtevnija tekstualnost moće atraktivnije upakovati, a da to ne podrazumeva nijedan "truli" kompromis. A to što "ovde" nema ničeg sličnog Godinama novim, manje je problem besparice a više letargije. Uostalom, ti Hrvati su ovih dana dokazali da umeju čak i svoju rođenu vlast da smene (doduše, uz malu ali dragocenu pomoć odozgo), pa što onda ne bi umeli da se odupru medijskoj entropiji i naprave pristojan, otvoren, kraju veka primeren magazin za kulturu? A cela stvar je nekako u tome: u odbijanju da (p)ostaneš zombi. Jer, sve što zombiji mogu da rade jeste kukavno, neproduktivno naricanje nad vlastitom sudbinom. Što je, opet, najpodliji od svih postojećih načina gušenja i dodijavanja poštenom svetu.