Šta ostaje

Zaostavština

Istorijski sud o Jeljcinu uzeće u obzir činjenicu da je svojom ostavkom dao bitan podsticaj demokratskom razvoju Rusije, jer politička praksa u ovoj zemlji do sada nije poznavala praktičnu primenu instituta ostavke šefa države

Boris Jeljcin je ostao dosledan sebi. I njegov odlazak je iznenadan i dramatičan, kao i mnoge stvari koje je radio u svojoj političkoj karijeri. Za njega se obično govorilo - s pravom - da se bolje snalazi u teškim, prelomnim i gotovo bezizlaznim situacijama nego u relativno mirnim vremenima - kakvih, doduše, u njegovoj vladavini nije bilo mnogo. Takvo snalaženje i politički instinkt su, međutim, uvek podrazumevali opstanak na vlasti ili njeno učvršćenje. Malo je onih koji su mogli zamisliti njegov dobrovoljni odlazak sa političke scene, pogotovo što takvih slučajeva u celokupnoj prethodnoj ruskoj i sovjetskoj istoriji praktično nije bilo.

Pored zdravstvenih problema, koje Jeljcin očigledno ima, ključnu ulogu je odigrala politička računica i analiza - samog Jeljcina i njegovog najbližeg okruženja. Posle dosta proba i pokušaja, Jeljcin je pronašao pouzdanog i lojalnog čoveka - Vladimira Putina, koji može obezbediti kontinuitet vlasti bez dramatičnih poteza i lomova, a samom Jeljcinu mirnu i počasnu penziju i postpredsednički status. Gvožđe se, međutim, kuje dok je vruće. Putinov rejting je danas vrlo visok, pre svega zahvaljujući ratu u Čečeniji. U ovom času on bi bio vrlo verovatni pobednik predsedničkih izbora, ali to ne mora biti u junu 2000, kada bi se održali sledeći redovni izbori. Što se oni ranije održe, Putinove šanse su veće. Ako Jeljcin ne ode sada i time ne približi izbore, postaje neizvesniji njihov ishod, a time i period koji sledi posle njih - kako za Putina tako i za samog Jeljcina. Najzad, istorijski sud o Jeljcinu i njegovoj politici uzeće u obzir činjenicu da je, nesumnjivo, svojom ostavkom dao bitan podsticaj demokratskom razvoju Rusije, jer politička praksa u ovoj zemlji do sada nije poznavala praktičnu primenu instituta ostavke šefa države.

KLJUČNA FIGURA: Jasno je da će se koliko-toliko objektivna ocena Jeljcinove uloge - kao i uloge Gorbačova - moći dati tek sa određene "istorijske distance", koliko god da se taj pojam često i zloupotrebljava. Nesporno je da se u prelomnim momentima krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina Jeljcinova težnja za vlašću poklopila sa neophodnošću radikalnih političkih i ekonomskih promena u SSSR-u i Rusiji. Tada je on stao na čelo istorijskih procesa i kretanja koje je, mora se istaći, započeo Mihail Gorbačov. Kakvi god bili lični i politički antagonizmi između njih dvojice, oni su u suštini komplementarne ličnosti i zaokružuju dramatičnu i prelomnu epohu raspada SSSR-a i demontaže sovjetskog sistema. U tom smislu je značaj Jeljcina kao ključno političke ?gure za prodor političkog pluralizma i principe tržišne ekonomije izuzetan i odlučujući. Međutim, rušenje starog pokazalo se kao mnogo lakši proces u odnosu na stvaranje novog.

Gorbačovu je Jeljcin zamerao sporost i nedovoljnu odlučnost u promenama. Sada, dajući ostavku, priznao je da je možda suviše forsirao i radikalizovao procese u zemlji. Naravno, nikada nećemo znati kako bi se stvari razvijale da je delovao manje impulsivno, jer neki tvrde da današnji problemi postoje zbog previše brzih i radikalnih, a neki, naprotiv, zbog nedovoljno dubokih zahvata. Jeljcin je za ostvarivanje promena i postizanje postavljenih ciljeva dobrim delom koristio staru tehnologiju vladanja nasleđenu iz sovjetskog vremena, naravno uz modi?kacije koje donose novi uslovi. U Rusiji je stvoren hibridni sistem koji je jednom nogom u tržišnoj a drugom u komandnoj ekonomiji. Ima elemente demokratskog parlamentarizma i pluralizma, ali i sovjetskog nasleđa - pre svega u instrumentima i metodima vladavine. Postoji jedna kombinacija na prvi pogled inkompatibilnih elemenata - oligarhije, demokratije, autoritarizma i populizma. Iako su socijalne tenzije visoke, vlast je uglavnom uspevala da ih kontroliše, a fragmentarnost ugroženih slojeva stanovništva i bojazan od povratka na staro amortizovali su socijalne proteste. Sadašnje rusko društvo je u velikoj meri dezideologizovano i usredsređeno na pragmatično rešavanje egzistencijalnih pitanja.

U takvoj situaciji vlast je u Rusiji veoma personalizovana. Jedan čovek - Jeljcin, predstavljao je garanta određene stabilnosti i nastavka reformi, ali je, ujedno, sve više postajao i faktor njihovog ograničavanja. Njegov reformatorski potencijal se postepeno iscrpeo. Polako prolazi početna faza rušenja starog sistema, kada je mnogo zavisilo od pojedinaca i njihovog političkog instinkta.

KAO CAR: Stabilnost Rusije će sve više zavisiti od onih koji nisu opterećeni sovjetskim nasleđem i praksom, a personi?kovana vlast i moć pojedinca morale bi ustupiti mesto stabilnim sistemskim elementima koji bi svojom logikom, organizacijom i e?kasnošću delovali bez obzira na to ko je nosilac funkcija. U takvim uslovima ne bi bilo mesta za mnoge metode izrazito lične vladavine kakve je koristio Jeljcin, a bili bi ograničeni i elementi oligarhijske vlasti.

Međutim, nova faza razvoja je tek počela, i njene osnove su još vrlo slabe i krhke. Rusija još nije spremna za mlađe, dinamične i moderne lidere nesklone ranijim metodama vladavine i spremnije za dublju demokratizaciju i ograničavanja oligarhijskih struktura, kao što su Njemcov, Kirijenko ili Javlinski. S druge strane, u poređenju s nizom eventualnih predsedničkih kandidata sa dubokim korenima u bivšem sistemu, Jeljcin je delovao kao garant relativne stabilnosti i daljih reformi. I oni koji su mnogo zamerali Jeljcinu postajali su manje kritični pri pogledu na druge pretendente - Zjuganova, Primakova, Lebeda, Žirinovskog... Upravo u tom prostoru između pretendenata na vlast još sklonijih starim metodama i još opterećenijih sovjetskim nasleđem nego što je on sam i novih i mlađih ljudi koji još nemaju dovoljno političke snage i podrške Jeljcin je gradio svoju poziciju vrhovnog arbitra koja je, sve češće, dobijala gotovo carske karakteristike.

Nije malo onih koji misle da drukčije u današnjoj Rusiji nije ni moglo biti, tj. da je neophodno da zemlja prođe kroz period "prosvećenog" ili čak "dogovorenog" autoritarizma, jer se u državi sa slabom demokratskom tradicijom i snažnim naslagama bivšeg sistema demokratija i tržišna ekonomija mogu uvesti samo postepeno i dirigovano. Takav autoritarizam, smatraju oni, postaje ograničavajući faktor demokratizacije, ali i brana haotičnom razvoju ili restauraciji bivšeg sistema.

Čini se da takve poglede dele i Jeljcin i njegovo okruženje, pa je kao pogodno rešenje pronađen Putin, jer deluje kao e?kasan organizator, administrator i tehnokrata koji će moći da kombinuje reforme sa jačanjem državne vlasti. Njegovo političko poreklo (iz nekadašnjeg KGB-a) smatra se u Moskvi danas dokazom stručnosti, pragmatičnosti i e?kasnosti, a pripadnost mlađoj generaciji garancijom distance od sovjetske prakse i nasleđa.

Pitanje je, ipak, može li se Rusija istinski modernizovati i demokratizovati ako ključnu ulogu igraju predstavnici nekadašnjih represivnih struktura - bez obzira na stepen njihove pojedinačne političke transformacije. Poslednji parlamentarni izbori pokazali su da građani Rusije - i pored velikih socijalnih i ekonomskih teškoća - nisu spremni da podrže komuniste kojima su Staljinove slike i dalje politički argument. Pokazalo se, međutim, i da Rusija još ima ozbiljne probleme sa usklađivanjem proklamovane demokratske i tržišne orijentacije sa nasleđenim shvatanjem fetišizirane velikodržavnosti, kao i sa neophodnošću maksimalno militarizovanog sovjetskog sistema.

POGREŠNA IDENTIFIKACIJA: Mnogi su danas u Rusiji skloni da svoje svakodnevne ekonomske probleme pogrešno identi?kuju sa promenom međunarodnog statusa zemlje, gubeći iz vida da je upravo sovjetska velikodržavna i velesilska politika u velikoj meri doprinela raspadu SSSR-a i vrlo negativno delovala na životni standard stanovništva. Još postoji krupna dilema - da li prednost dati činjenici da je Rusija vojno-strateški naslednik SSSR-a ili činjenici da je ideološko-sistemski raskinula sa njim. Iako je odgovor na ovo pitanje u suštini jasan - restauracija sovjetske velikodržavne militarizovane politike u krajnjoj liniji bi vodila restauraciji autoritarnog sistema koji ju je proizvodio - unutrašnji problemi Rusije su takvi da je iskušenje da se nacionalno-patriotsko-vojna tematika iskoristi za jačanje političkih pozicija vrlo veliko. Toj liniji bio je sklon Jeljcin u poslednjem periodu svoje vladavine, a biće joj, verovatno, još skloniji Putin - bar do martovskih izbora, i posebno u vezi sa Čečenijom. Naravno, i on je svestan da bi veća politička konfrontacija sa Zapadom bila za Rusiju sasvim nekorisna i vrlo štetna, pa će pokušati da balansira kako bi istovremeno delovao čvrsto i ostavio prostor za normalne odnose kada - i ako - preuzme predsednički položaj.

Jeljcinov period je završen, ali još nije završen prelazni period u Rusiji. Rusija je danas mnogo drugačija nego kada joj je Jeljcin stao na čelo. Ukoliko postane predsednik, Putin će pokušati da kombinuje demokratizaciju i reformu sa elementima autoritarizma i jačanja državne kontrole u nekim segmentima, ali sa manjim ličnim pečatom i manje personalizovanom vlašću nego u vreme Jeljcina. I dalje će, međutim, ostati otvoreno ključno pitanje - hoće li u budućoj ruskoj društvenoj konstelaciji preovladavati oligarhijski, autoritarni ili demokratski elementi - ili će, što je najverovatnije, i dalje postojati speci?čna kombinacija od svega pomalo. Najzad, uvek je potrebno skrenuti pažnju na izuzetnu nepredvidivost politike u Rusiji - pre samo godinu dana apsolutno niko ne bi poverovao da će danas Vladimir Putin biti ne samo premijer već i najjači kandidat za predsednika. Stoga i sa prognozama za martovske izbore treba biti u najmanju ruku oprezan.