Neočekivana smena u Kremlju

Jeljcinov primer

Posle cele decenije neprikosnovenog vođstva, Boris Nikolajevič je odlučio da prepusti vlast "novom pokoljenju političara", a svom izabraniku za kremaljski presto obezbedi sigurnu pobedu na vanrednim predsedničkim izborima

Specijalno za VREME iz Moskve

Boris Jeljcin je otišao i njegovo mesto u Kremlju zauzeo je njegov nominalni naslednik, premijer Vladimir Putin, u svojstvu v.d. predsednika Ruske Federacije. Smena na vrhu vlasti obavljena je iza zatvorenih vrata, krišom ne samo od široke javnosti već i od svakoga izvan kruga najbližih i najupućenijih. O tom iznenadnom događaju, mada se nešto slično već dugo najavljivalo, javnost je obavestio sam Boris Jeljcin, pošto je sve bilo gotovo i kad se već spremao da zauvek napusti Kremlj. Bivši premijeri Viktor Černomirdin i Sergej Stepašin smatraju da je Jeljcin svojom ostavkom Putinu širom otvorio vrata Kremlja. Černomirdin je pozvao sunarodnike, odnosno političke partije, da se "svi okupe oko Putina", a Stepašin čini to isto kada kaže da Putin na vanrednim predsedničkim izborima 26. marta neće imati konkurenta. Vladimir Žirinovski je odao priznanje Jeljcinu što je "priznao da neće da smeta sledećih šest meseci", i apelovao da se vanredni izbori ubrzaju - za mesec ili mesec i po dana.

Da li je, međutim, sve moralo tako da se dogodi, i zašto se sve tako dogodilo u tako kratkom vremenskom razmaku istražiće i odgovoriće kremljolozi svih orijentacija, ali je u ovom trenutku jedino značajno da je predsednik Boris Jeljcin, koji je tokom protekle decenije čvrsto držao kormilo ruskog broda, odlučio da napusti kapetanski most. Politička istorija Rusije u toj deceniji, podeljena na dve petoletke - na reformsku, gajdarovsku, privatizacionu i na postreformsku ili traumatičnu, banditsku - ma ko da je davao pečat pojedinim događajima, uvek se vrtela oko jedne jedine ključne ?gure, koja je donosila odluke sudbonosne za celu zemlju i sve njene građane. Bio je to Boris Jeljcin.

KOBNA GREŠKA: Nomenklaturna vlast KPSS-a, koja se u suštini nije izmenila ni sa dolaskom Mihaila Gorbačova na čelo partije, nije izdržala pritisak avgusta 1991. i njeno zdanje se raspalo takoreći samo od sebe. Agonija Gorbačovljeve vlasti potrajala je još malo potom i završila se raspadom Sovjetskog Saveza, za šta je najviše zaslužan (ili kriv) Jeljcin, koji je mogao da spase SSSR u nekom novom obliku - kao neku vrstu zajedničkog tržišta, recimo.

Sovjetska "šengenska zona", međutim, tada nikome nije bila ni na kraj pameti, jer su se Jeljcin i njegovi partneri u Ukrajini i Belorusiji ozbiljno zanosili mišlju da će njihove tri zemlje odigrati ulogu lokomotive na pruzi koja je trebalo da vodi u raj tržišta i novog blagostanja. Ostalo je nejasno ko je koga pri tome ble?rao, ali se pokazalo da ni pojedinačno ni zajedno niko nije bio spreman za tu ulogu i uopšte za nove uslove. Tek, glavna posledica te zablude dogodila se u decembru 1991. Na jednoj strani - potpisivanje tzv. beloveških sporazuma koji su označili kraj postojanja SSSR-a, a na drugoj reforme i privatizacija od kojih se Rusija do danas nije oporavila. To će biti i glavni uzrok (proleće-jesen 1993) sukoba Borisa Jeljcina sa parlamentom, tadašnjim Vrhovnim sovjetom, koji će prerasti u krvavi obračun 4. oktobra 1993. i, posledično, usvajanjem novog "Jeljcinovog ustava" svesti na nulu ulogu predstavničke demokratije, odnosno zakonodavne vlasti u donošenju odluka važnih za veliku državu. Jeljcinov superpredsednički ustav doveo je do toga da donji dom parlamenta, Državna duma, postane neka vrsta moskovskog Hajd-parka, a izbore za narodne poslanike pretvorio u svojevrsno ispitivanje javnog mnjenja po narudžbi vlasti. U ne manjoj meri to je uticalo i na odnose centra i periferije, Kremlja i regiona, koji su gotovo permanentno bili u zategnutom stanju - ili u vidu vrućeg rata, kao sa Čečenijom, ili hladnog rata, kao sa Primorjem ili Kalmikijom.

Istinske zasluge Borisa Jeljcina oceniće istoričari, jer sada nije jasno neće li se neki njegovi promašaji, kobne greške, kako ih mi danas vidimo, sutra pretvoriti u dalekovide i dalekosežne poteze koji su predodredili (pozitivan) tok istorije.

PUTIN POLOŽIO ISPIT: Danas se može zaključiti da se Jeljcin svojim odlaskom s vlasti počeo baviti mnogo pre nego što je dozvolio da se to nasluti. U svim trenucima dok su ga ideološki, politički i lični protivnici optuživali da se grčevito drži vlasti i sumnjičili ga da će sve učiniti da ostane na vlasti, on sam je, izgleda, tražio način, put i ličnost koji će garantovati kontinuitet vlasti. Kad je u proleće prošle godine smenio dugogodišnjeg premijera Viktora Černomirdina, kako se činilo bez povoda i razloga, očigledno je već tada imao na umu da je vreme da pruži šansu i drugim ljudima da se isprobaju na teškom poslu rukovođenja zemljom kakva je Rusija.

Mladi Sergej Kirijenko je, međutim, bio prelazna ?gura, potrebna da sruši piramidu začaranog kruga neprestanog zaduživanja radi vraćanja prethodnih dugova (i da se, usput, iz međunarodnih kredita pokrije neki trenutni manjak).

Njegov naslednik, iskusni Jevgenih Primakov, takođe je bio prelazno rešenje, da se ponovo uspostavi ravnoteža nakon potresa koji je uzdrmao ?nansijski i bankarski sistem. Tek je Sergej Stepašin došao na red da bude isproban u ulozi potencijalnog naslednika, ali očigledno nije ispoljio potrebnu čvrstinu, koja je iz Jeljcinovog ugla glavni sastojak karaktera, čoveka na koga se treba osloniti. Tako je Jeljcin došao do Putina, koji je na njega - kao i na sve druge kojima je služio ili koji su s njim sarađivali - ostavio utisak čoveka koji "neće izdati" ni pod kakvim okolnostima.

Malo je verovatno da je Putin mogao da impresionira Jeljcina tokom svog prvog kratkog turnusa u Kremlju, kao zamenik šefa celokupnog "imanja u vlasništvu" šefa države, ali je imao informaciju kakav je čovek u pitanju. Više o njemu mogao je da sazna pošto ga je postavio za šefa kontraobaveštajne službe, što je podrazumevalo češće kontakte i, verovatno, izvršenje nekih konkretnih zadataka. Upravo je to moglo biti presudno i za Jeljcinovu odluku da Putina vrati u Kremlj kao sekretara Saveta bezbednosti, i da mu istovremeno ostavi funkciju direktora Federalne službe bezbednosti. Takav Putin se morao svideti Jeljcinu toliko da se prema njemu odnosio gotovo kao prema sinu (koga, inače, nema) i, pošto je promešao sve karte, da se odluči da ga isproba kao naslednika.

KORMILAR DRUKČIJEG STILA: Šta je u Jeljcinu odlučilo da ne čeka da mu istekne mandat, odnosno redovne predsedničke izbore - da li politički pragmatizam ili lični problemi - teško da će se ikada saznati, ali je očigledno: ma šta da je bio razlog, trenutak nije mogao biti bolji. Premijer koga je predsednik imenovao svojim naslednikom trenutno je na najvišoj tački lične popularnosti. Partija koja se deklariše kao njegova, "Medved" zvani "Jedinstvo", osvojila je zavidan broj poslaničkih mesta na decembarskim izborima za Državnu dumu. Partije koje su do sada bile s druge strane kremaljskih zidina, ili u najboljem slučaju ravnodušne, sada su spremne da se priklone Putinovoj "partiji vlasti". Nasuprot tome, svi Jeljcinovi protivnici su znatno oslabljeni i ni u kojoj varijanti, ma kakve saveze sklapali, ne mogu da mu naude toliko da bi ga prinudili da se prikloni njihovoj taktici ili da odustane od svoje strategije.

Putin, međutim, nije Jeljcin, što je sa jedne strane minus, a sa druge - plus. Njemu nije ni potrebno da bude Jeljcin. Još kad je bio u Sankt Peterburgu, a potom i u Moskvi, bez obzira na funkciju na kojoj je bio, nazivali su ga "teglećim konjem" - prezrivo, ili "faktorom stabilnosti" - kad su hteli da naglase njegovu predanost poslu koji obavlja, bez obzira na to da li je sluga ili gazda. U poslednjoj ulozi, pre nego što će ga Jeljcin jednim potezom pera smestiti iza zidina Kremlja, kao premijer, blistavo je osvajao simpatije građana i birača - kod kuće, i strane investitore - van zemlje. (Zbog toga, iako nije imao previše kontakata sa stranim državnicima, u Moskvi nije izazvalo iznenađenje što su svi požurili da izjave da su spremni da sarađuju sa v.d. predsednikom Rusije.)

Za prve, svoje sunarodnike, Putin je otelotvorenje čvrste sigurnosti i snage (operacija u Čečeniji), a za druge, strance - garant da investicije u rusku privredu neće biti bacanje u kacu bez dna. U stvari, ceo period od Jeljcinove odluke da postavi Putina za premijera i da ga, istovremeno, odredi za naslednika na položaju predsednika, do trenutka kad je Jeljcin obznanio da napušta Kremlj može da se nazove "putinovim" u bukvalnom smislu te reči, jer je sve važno što se zbivalo u Rusiji i oko nje, i u vezi s njom, bilo vezano za p redsednika njene vlade, Putina.

GLAVNE ZASLUGE I NAJVEĆI GRESI: Zasluge Borisa Jeljcina ne traže podrobna objašnjenja - mnogo puta su, u raznim varijantama, bile prisutne na stranicama i naše štampe: od toga da je (1987) rizikovao da baci rukavicu partijskoj vrhuški, u koju je takoreći tek bio primljen, do još većeg rizika da (1992) Rusiju baci u haos proglašenjem liberalizacije cena a da nikakav e?kasan sistem državne ili javne kontrole nije bio uspostavljen. Tu spada i likvidacija puča 1991, vlada sa mladim ekonomistom (spasiocem) Jegorom Gajdarom na čelu, kao i njeno smenjivanje - kad je stvar sa šok-reformom otišla predaleko, uspeh na referendumu, kada je dobio nepodeljenu podršku u sukobu sa Vrhovnim sovjetom 1993, donošenje novog ustava, prvi i, posebno, drugi parlamentarni izbori (decembra 1995. i 1999. godine), usvajanja novog Krivičnog zakona i Građanskog kodeksa, Dekret o pravima građana na zemlju, deklaracija o transformaciji armije u profesionalnu i, naravno, prvi slobodni predsednički izbori. Na kraju i to što je šest meseci pre isteka mandata odlučio da ode iz Kremlja.

Glavni Jeljcinovi gresi su možda i veći, u svakom slučaju oko njih se dizala mnogo veća prašina, dok oko uspeha nikakve prašine nije ni bilo. Ta lista je bezmalo identična sa listom "zločina" koje su Jeljcinu pripisali komunisti kad su u Državnoj dumi izdejstvovali da se protiv njega pokrene procedura impičmenta.

Odgovornost za Beloveške sporazume, to jest za raspad SSSR, kao i razne marifetluke sa "suverenitetom koliko ko može da proguta", što je ujesen 1992. zapretilo procesom raslojavanja Rusije i opasnošću da je zadesi sudbina SSSR. U svakom slučaju, iz ugla levo i patriotski (nacionalistički) pro?lisanih partijskih struktura - veliki greh je i raspuštanje Vrhovnog sovjeta, odnosno otvaranje vatre iz tenkovskih oruđa na zdanje Belog doma, u kojem su se zabarikadirali deputati. Ništa manje i otpočinjanje ratnih operacija u Čečeniji, pred novu 1995. godinu. Međutim, ta ista operacija, samo sa drukčijim tokom, a verovatno i ishodom, Putinu, donosi poene.

Jedno se može reći, sad kad Jeljcina više ne štiti neprikosnovenost njegove dojučerašnje vrlo visoke funkcije: iza svih njegovih zasluga i grehova krije se široka i dobra ruska duša. Niko se nije usudio da ga nazove intelektualcem, ali ni da mu ospori inteligenciju i intuiciju. Više intuicijom nego pragmatižmom, koji je takođe vrlo prisutan u njegovoj političkoj igri u poslednjoj deceniji, on je za sebe i za Rusiju umeo da nađe uvek najbolje rešenje. Da li je ono uvek bilo i pravovremeno i jedino mogućno, drugo je pitanje.

Jeljcin je otišao, ali će Rusija još dugo živeti s njim i njegovim nasleđem.

Boris Jeljcin

Oličenje nove Rusije

Boris Nikolajevič Jeljcin rođen je 1. februara 1931. godine, u selu Butka, u Sverdlovskoj oblasti u zapadnom Sibiru. Imao je 18 godina kada je - godinu dana kasnije nego njegovi vršnjaci, zbog bolesti - završio srednju školu, a 1955. je završio Uralski politehnički institut (građevinski smer).

Bio je dobar odbojkaš, i između sporta, fakulteta i profesije izabrao je da radi kao majstor na gradilištu, ali je prethodno ispekao 12 zanata (moler, betonjer, zidar, keramičar itd.) - da ga podređeni ne bi vukli za nos, kako je sam rekao.

Od 1955. do 1968. bio je sve što se može biti u građevinarstvu - majstor, to jest šef ekipe, brigadir iliti rukovodilac dela gradilišta, šef gradilišta - sve to sa zvanjem inženjera građevinarstva, zatim glavni inženjer građevinskog trusta i generalni direktor gigantskog građevinskog kombinata.

Osam godina će biti "profesionalni partijski radnik" na položaju šefa građevinskog odseka i sekretara Oblasnog komiteta KPSS-a u Sverdlovsku.

Od 1976.- do 1985. biće na dužnosti prvog sekretara tog istog komiteta, da bi aprila 1985, mesec dana pošto će Mihail Gorbačov doći na čelo KPSS-a, bio prebačen u Moskvu, u aparat CK - kao šef odeljenja CK-a za građevinarstvo, do decembra iste godine. Od decembra 1986. do 1987, kada će pasti u nemilost, bio je prvi sekretar Moskovskog gradskog komiteta KPSS-a, sekretar CK KPSS-a i kandidat za člana Politbiroa CK-a.

U toku dvogodišnje izolacije, 1987-89, bio je zamenik predsednika Državnog komiteta za građevinarstvo, sa statusom ministra - tek da nešto bude.

U martu 1989. trijumfalno je pobedio na opštim izborima i postao deputat Vrhovnog sovjeta RSFSR-a za Moskvu, a u maju 1990. izabran je za predsednika Vrhovnog sovjeta. Od juna 1991. prvi je predsednik Rusije, da bi na predsedničkim izborima trećeg jula 1996. osvojio drugi mandat u Kremlju.

(Od novembra 1991. do juna 1992. uporedo je bio i predsednik vlade.) Jeljcin je 12. jula 1990. godine, kao predsednik Vrhovnog sovjeta RSFSR-a, na 28. kongresu KPSS-a, objavio da istupa iz partije i vratio partijsku knjižicu - da bi slobodno i neopterećen ideologijom jedne partije mogao da ispunjava volju naroda.

Avgusta 1991, u vreme puča protiv Gorbačova, opredelio se za demokratiju, protiv pučista, što nije značilo da je za Gorbačova. U jednoj prilici će reći da su njih dvojica podelili uloge: Gorbačov je kao politička ?gura predstavljao staru državu , SSSR, imperiju, dok je on, Jeljcin bio oličenje nove Rusije, nezavisne republike, potpuno nove, iako tada nepostojeće države.

Ta nova država će se pojaviti već u decembru, istovremeno sa raspadom SSSR-a.

Vladimir Putin

Čovek godine

Novi predsednik Rusije (za sada u svojstvu v.d. predsednika) rođen je sedmog oktobra 1952. godine, u Lenjingradu, danas Sankt Peterburgu. Godine 1975. završio je pravni fakultet na Lenjingradskom državnom univerzitetu i magistrirao na ekonomskom fakultetu. Odmah po završetku studija, sa diplomom pravnika, stupio je u Prvu glavnu upravu KGB-a ("spoljna obaveštajna služba" - špijunaža u inostranstvu). Neobjavljeno koliko dugo, ali je dugo bio na na službi u Nemačkoj (Istočnoj). Perfektno govori nemački. Stekao je čin potpukovnika, i to je ostao (ali u rezervi).

Po povratku u Lenjingrad postavljen je za "pomoćnika prorektora LDU-a za međunarodne veze, a od 1990. je savetnik gradske vlade Lenjingrada za međunarodne veze. Potom (do 1992) bio je predsednik Komiteta gradskog sovjeta za odnose sa inostranstvom; 1992-96. zamenik je gradonačelnika Sankt Peterburga i predsednik komiteta za međunarodne odnose

U jesen 1996. upućen je u Kremlj, za zamenika šefa Uprave imovinom Predsedništva (glavnog hazjajina), a 1997/98. je zamenik šefa administracije (štaba) predsednika i načelnik glavne uprave za kontrolu. Godine 1998. postavljen je za direktora Federalne službe bezbednosti (kontrašpijunaža), a od marta do avgusta 1999. je i sekretar Saveta bezbednosti.