Priča sa naslovne strane: Ispovest policajca

Maskirani u plavo

"Momak s rukama u džepovima prilazi kordonu iza leđa, mimoilazi ga i nastavlja svojim putem. Jedan od policajaca udara ga palicom. Tada sam se zapitao šta to nagoni mlade ljude, moje kolege, da se tako ponašaju", kaže policijski kapetan Slobodan Pajić

Posle dvojice očeva koji su odbili da prime ordenje za svoje sinove poginule u bespotrebnom ratu, na sličan potez odvažio se i jedan policajac. Kapetan Uprave policije GSUP-a Slobodan Pajić u julu prošle godine iz novina je saznao da je odlikovan Ordenom viteškog mača trećeg reda. Dan pred svečanost koja je, koliko se seća, bila održana negde oko 29. novembra (a odličja je delio predsednik parlamenta Dragan Tomić), dobio je uputstvo u kojoj uniformi da se pojavi. Sa svečanosti je izostao jer, kako kaže za "Vreme", nije zaslužio orden pošto nije ispunio zakletvu koju je dao još u školi u Sremskoj Kamenici:

"Zakletva je praktično ista kao ona koja se polaže u vojsci. Između ostalog, zakleo sam se da ću braniti suverenitet i teritorijalnu celovitost zemlje, te da ću štititi ljudske živote i imovinu. Na Kosovu i Metohiji svakodnevno ginu Srbi, Romi, Albanci koji ne misle kao većina njihovih sunarodnika... U takvim okolnostima nemam obraza da primim odlikovanje."

Pošto je njegovim starešinama izgleda nezamislivo da policajac odbija da primi priznanje iz ruku jednog iz plejade najvećih sinova našeg naroda koji su odbranili suverenitet SRJ i pobedili najveće svetske sile, pokrenut je postupak za Pajićevo penzionisanje. Ovaj 35-godišnjak inače ima 21 godinu penzionog staža, odnosno 16 beneficiranih godina staža. Da bi bio penzionisan dovoljno je 20 godina penzionog i 10 godina beneficiranog staža. To što on ne želi da ode u penziju iz perspektive njegovih pretpostavljenih njegov je problem.

"CRNA OVCA": "Prvi put sam se suočio sa nekom vrstom šikaniranja još 1992. godine, kada sam, školujući se uz rad, diplomirao na Fakultetu narodne odbrane", priseća se Slobodan Pajić. "Automatski sam dobio rešenje za mesto pomoćnika komandira stanice milicije OUP-a Palilula, ali se to tamo nekome nije svidelo, pa sam izvesno vreme radio u nižem rangu, kao šef smene. Na Kosovu sam ipak proveo šest meseci, na radnom mestu za koje sam imao rešenje. Februara 1994. godine postao sam komandir čete Policijske brigade SUP Beograd. Razočaran odnosom ljudi prema profesiji, pokušao sam nešto da učinim, da doprinesem da se stanje popravi. Bio sam odgovoran za 90 ljudi i video sam da postoji problem u organizaciji. Na primer, nije bilo sastanaka sa komandantima bataljona i brigade. Drugi primer: jedan od mojih ljudi požalio mi se da ima porodične probleme. Opterećen profesionalnim obavezama, uspeo sam da s njim popričam samo pet minuta. Čovek je kasnije ubio svoju nevenčanu ženu i sebe. Odmah sam napisao radnu informaciju, ne samo neposredno pretpostavljenima, već i višim instancama, tražio sam redovno održavanje sastanaka, tražio psihologa kako bi se ubuduće sprečile slične tragedije... Dobio sam samo status 'crne ovce'. Godine 1997. premešten sam u Upravu policije GSUP-a. Načelnik koji mi je dao rešenje odmah mi je rekao: 'Ako imaš neke pametne ideje, zaboravi ih. To ovde ne prolazi'."

Pajić veli da je na Kosovo i Metohiju dobrovoljno otišao jula 1998. godine, kada se oružana pobuna rasplamsala:

"Nisam krenuo tamo po orden, ni po čin, niti po povišicu, već iz patriotskih pobuda, zbog osećanja da mi je mesto tamo i zbog svesti da imam znanje i iskustvo koji bi u tim situacijama mogli biti korisni (inače, na Kosovu sam, kada se sve sabere, proveo oko dve godine). U startu sam uočio da se vođenje većih jedinica ne obavlja kako treba i da je bolje dejstvovati u manjim grupama spremnijim da se brzo prilagode teritoriji i uslovima ratovanja. Komandovao sam jednom takvom grupom, i činjenica da smo uspešno izvršavali zadatke dala mi je za pravo. Naveo bih, ipak, neke primere koji ilustruju koliko se nije razmišljalo o potrebama službe. Prvo sam za svoje ljude tražio zelene maskirne uniforme, pošto smo u plavim, policijskim, praktično bili demaskirani. Nisam ih dobio, ali sam kasnije video da ih nose neki od onih iz debele pozadine. Onda sam tražio sredstva veze prilagođena za bešumni rad. Ni to nisam dobio, pa smo nekako improvizovali koristeći se mikrofonima skinutim sa starih kasetofona.

"SUSPENZIJA: Iznerviran zbog uniformi i svega ostalog, Pajić dolazi u Beograd i obraća se prijateljima za pomoć. Kako kaže, ljudi su skupili novac, pa je on u zrenjaninskoj firmi "Mile Dragić" kupio desetak borbenih prsluka (koje njegovi momci na Kosovu takođe nisu imali), a u "Ineks-ukusu" zelene maskirne uniforme. Odmah se vratio na ratište.

"Prilikom jedne akcije, od policijskog generala koji je bio tamo dobio sam terensko vozilo na korišćenje", kaže Slobodan Pajić. "Povlačenje u oktobru zateklo me je sa mojom jedinicom na terenu na kojem je poginuo policajac. Pri povratku sam shvatio da su ostali otišli još pre dva sata. Spakovali smo se u taj džip i u još jedno vozilo i došli za Beograd. Da džip ne bi stajao napolju, ostavili smo ga kod jednog od momaka koji je imao garažu, pošto smo znali da ćemo se za mesec dana vratiti. Dva dana po dolasku zove me tadašnji zamenik načelnika Uprave policije. Mislio sam da će da me pita za dvojicu mojih ljudi koji su poginuli. Umesto toga, s vrata počinje: 'Pajiću, čujem da je bio neki džip pod tvojom šapom na Kosovu, da znaš da me to ne interesuje.' Iznerviran zbog toga što ne pominje mrtve kolege već vozilo, kažem da sam parkirao džip ali da je tokom noći ukraden. Dobijem isti odgovor: 'Ne zanima me.' Sutradan mi uzmu izjavu, a ja, kako sam tvrdoglav, ponovim ono što sam rekao zameniku - da je vozilo ukradeno. To im je bilo dovoljno da mi bez ikakvih drugih dokaza uruče rešenje o suspenziji. Ja onda doteram džip, da bi isti čovek koji me je zbog tog džipa suspendovao odbio da primi vozilo i da potpiše potvrdu o preuzimanju!"

Suspenzija je trajala do početka bombardovanja.

KOSOVO I BOLOVANJA: "Kod načelnika Uprave policije otišao sam 24. marta i tražio da idem na Kosovo", kaže Pajić. "On mi je obećao da ću za sat vremena dobiti rešenje da se vraćam u službu pod uslovom da odmah odem tamo. Ja ništa drugo nisam ni hteo. U autobusu sam se našao 25. marta izjutra, ali mi u međuvremenu niko nije predao rešenje."

Sagovornik "Vremena" tvrdi da je u ratu komandovao operativno-taktičkom jedinicom sastavljenom od policajaca koji su se dobrovoljno prijavili baš u tu jedinicu. Nikakve moralne, političke, niti psihofizičke pripreme, međutim, nije bilo. Kaže da je na taj problem odavno upozoravao:

"Godine 1994. ili 1995, ne sećam se tačno, Amerikanci, Mađari i Albanci izveli su združenu vežbu u Albaniji. Uvežbavali su prihvat izbeglica sa Kosova i Metohije. Koliko mi je poznato, i u Americi je bilo vojnih vežbi na terenima sličnim Kosovu. Kada sam pokušao da, usmeno i pismeno, objasnim starešinama da je ljude potrebno pripremiti za eventualni rat na Kosovu, dobijao sam odgovore u stilu: 'Ne brini ti za Kosovo, bolje vidi koliko ti je ljudi na bolovanju.' Zato se i desilo da Policijska brigada, velika jedinica organizovana tako da bude jezgro u većim akcijama, bude rasturena, da izgubi kompaktnost, da neke njene starešine sede u kancelarijama, a nepripremljeni vojnici ginu ili gube razum..."

Slobodan Pajić kaže da je tokom rata nekoliko puta, kako bi se vojno-policijskim žargonom reklo, "pridodavan" jedinicama u kojima je "škripalo" kao ispomoć. Pred kraj rata stao je na čelo iznova okupljene operativne grupe iz leta 1998. godine. Tvrdi da su njegovi ljudi izvršavali zadatke od kojih su zazirale mnogo elitnije jedinice, da nije video zločine nad albanskim civilima, da je dosta njegovih kolega poginulo upravo zbog toga što su se uzdržavali da dejstvuju po nenaoružanim ljudima među kojima bi se uvek našao i poneko s oružjem... Na ratištu je ostao do kraja. Drugog dana po povratku s Kosova dobija rešenje da je zbog istog onog nesrećnog džipa (koji je njegov kolega još ranije vratio na Kosovo) ponovo kažnjen - plata mu je smanjena za 20 odsto. Nekako je uspeo sve da objasni - žalba, pozivanje na ustav i odgovarajuće zakone... - pa je na kraju oslobođen disciplinske odgovornosti.

Rat je završen, ali su počele demonstracije Saveza za promene. Pajić je dobio zadatak da pomogne policajcima dovedenim iz unutrašnjosti (neće da kaže odakle) pošto poznaje grad. Kao profesionalac, ocenjuje da je presretanje kolone demonstranata na mostu u Brankovoj bilo besmisleno:

SAMOVOLJA: "Nije se razmišljalo o posledicama. Među okupljenima je bilo starijih ljudi i dece. Da je nastala veća panika, neki bi, možda, u strahu od batina skakali u Savu, neke bi masa gurnula preko ograde, neki bi bili pregaženi... Kada se sve to dešavalo, ja sam bio kod hotela 'Moskva'. Prolazi jedna starija gospođa, uljudno objašnjava da živi tu blizu i moli policajca da je pusti da prođe. On joj odgovara: 'Idi preko Zemuna.' Nešto kasnije, momak s rukama u džepovima prilazi kordonu iza leđa, mimoilazi ga i nastavlja svojim putem. Pošto je dolazio iz drugog pravca, očigledno nije učestvovao u demonstracijama. Jedan od policajaca, međutim, udara ga palicom. Pitam ga zašto je to učinio i dobijem odgovor: 'Što drži ruke u džepovima? Šta znam, baciće mi bombu.' Tada sam se zapitao šta to nagoni mlade ljude, moje kolege, da se tako ponašaju? Da li je reč o posledicama propagande, o osećaju moći, ili naprosto o činjenici da, pošto je nezaposlenost u zemlji velika, ljudi dolaze u policiju jer procenjuju da je to lak posao: slušaš šta ti se kaže, ne razmišljaš o svojim postupcima niti o njihovim posledicama, primaš platu i ne brineš ni o čemu. Takav odnos mogao bi da dovede čak i do građanskog rata. Sve što sam video u meni je izazvalo revolt, pa sam sutradan, na redovnom sastanku u Upravi policije, zatražio da me više ne šalju na teren bez radio-stanice i da ne traže od mene da se bijem sa srpskim narodom. Tamo gde je trebalo da se borim borio sam se. Nije da neću da izvršavam naređenja, ali hoću da svojom glavom razmišljam o mogućim posledicama."Sagovornik "Vremena" upozorava još i na činjenicu da se ne poštuje zakon koji reguliše okupljanja građana:

"Policija se nije prilagodila tom zakonu. Skup se zabrani, ali se ipak održi uz prećutnu toleranciju. Isto tako i drugi i treći... A onda se bez ikakvog kriterijuma to preseče i policija dolazi u situaciju da interveniše bez pripreme, po nečijoj samovolji. Čini mi se da je služba previše puta zloupotrebljavana."Slobodan Pajić završava tvrdnjom da ga ne zanima politika već samo profesionalno izvršavanje zadataka za koje je plaćen. Uopšte, u razgovoru za "Vreme" najčešće je izgovarao reč - "profesionalizam". Trenutno je na odmoru i čeka rešenje o penzionisanju. Kaže da će se žaliti na takvu odluku, ukoliko bude doneta. Naravno, pod uslovom da postoji pravni osnov za žalbu. U suprotnom će zatražiti sporazumni raskid radnog odnosa, jer bi u tom slučaju jednog dana, kad zatrebaju profesionalci, ponovo mogao da se vrati u policiju. Da radi svoj posao kako treba.