Intervju: Petar Božović

Slike iz bivšeg sveta

Petar Božović je igrao glavnu ulogu u seriji "Više od igre", ulogu mladog Danila, španskog borca, dobrog fudbalera. Spremamo se za razgovor o televizijskoj seriji koja je obeležila jedno vreme. Sedimo u jednoj staroj beogradskoj kafani nalik onoj iz Gradiške, onoj "Kod bankrota" iz serije o kojoj se spremamo da razgovaramo. Raspetljavam kablove, a Petar već priča o tome kako je to onda bilo, a obojica nekako kao da naslućujemo kuda će nas sve priča o seriji voditi

Televizija nije baš pravi medij za vesti o smrti, osim kada je smrt snimljena na delu, tek telop sa fotografijom i ime pokojnika koje izgovara spiker uz ostale lične podatke, uglavnom u drugom delu emisije, pred sport ili vremensku prognozu. Nekako je godinama stvarana navika da se "oni važniji" čitaju s početka, a oni drugi, uglavnom prvoborci (moralo se, mislim, i po zakonu) ili radnici kuće - pred kraj emisije. Ni u slučaju smrti dramskog pisca Slobodana Stojanovića nije se odstupilo od ustaljenog reda. Vest koja je tim povodom emitovana u Dnevniku RTS-a verovatno bi prošla a da je ni ne primeti gledalac umoran od svega što mu se događalo u praznične dane, ali i pre i posle njih. Sve dok spiker nije počeo da ređa pokojnikova dela, na čelu sa televizijskom serijom "Više od igre". Tada je, verujem, vest o smrti pisca dotakla svakog ko je tu seriju gledao, a reprizirana je poslednji put ovoga proleća. Biće da su im na vest o smrti pisca kroz glavu na trenutak prošli likovi Danilčeta, Kostolomca ili Becića, Leke Ćopića i kuma mu Gulivera, poručnika Šljivića ili Cvikeraša...

"Stojanovići od kojih je Slobodan poreklom su iz sela Oraha, blizu Povija, kamenitog područja kod manastira Ostrog", govori glumac Petar Božović. "Pričao mi je jednu zanimljivu priču da njegovih Stojanovića ima po svim krajevima i ondašnje Jugoslavije i po Evropi i da jednom godišnje organizuju porodični skup. Govorio mi je kako je dirljivo kad se svi okupe, kako je bilo gledati decu koja se sporazumevaju na raznim jezicima. Dolazili su kolima svakakvih registracija, autobusima čak, pa je najveći problem bio parking, svi su morali da budu pod ručnom jer je selo malo više uza stranu."

Petar Božović je igrao glavnu ulogu u seriji "Više od igre", ulogu mladog Danila, španskog borca, dobrog fudbalera. Spremamo se za razgovor o televizijskoj seriji koja je obeležila jedno vreme, uz koju se može, na jedan drugi način, svrstati samo Karanovićeva serija "Grlom u jagode". Praznično predvečerje, drugi dan Božića. Božović će posle otići na prvu u seriji predstava "Karolina Nojberg" u Ateljeu 212. Karata, kaže, nema više ni za jednu od šest najavljenih predstava. Sedimo u jednoj staroj beogradskoj kafani nalik onoj iz Gradiške, onoj "Kod bankrota" iz serije o kojoj se spremamo da razgovaramo. Raspetljavam kablove, a Petar već priča o tome kako je to onda bilo, kako "nema kome nije legla uloga", a obojica nekako kao da naslućujemo kuda će nas sve priča o seriji voditi.

BOŽOVIĆ: Reč je o uglu gledanja jednog mladića iz male varoši, gde su stvari mnogo uočljivije, gde je život vidljiv golim okom, gde se vidi ono što u velikom gradu može i da promakne zbog brzine življenja. U malim sredinama se najlepše razaznaje taj red u životu, rekao bih, ko kome pripada, ko je koji sloj, ko je učitelj, profesor, doktor, prota, poštar, sladoledžija ili ko je u gradu "glavni", ko je ko u fudbalskom klubu, u ovom slučaju ko je omiljen među omladinom... To je u prvom redu topla priča ispričana jezikom koji je u to vreme bio bez izrazitog ideološkog predznaka, mada se u realizaciji serije povremeno i na tome insistiralo. Sećam se jedne, sada smešne epizode kada smo morali da se po završetku serije vratimo u "Gradišku" da bismo ponovo snimili jednu scenu, jer je bilo traženo da se izbaci predstavnik građanske klase, vlasnik elektrane. Po uzusima tadašnje politike, njemu u toj sceni nije bilo mesta.

Mnogi se danas sećaju serije "Više od igre" ne po njenom ideološkom kontekstu, već baš po toplini koju ste pomenuli. Kako je izgledalo samo snimanje serije?

To je bilo naizgled srećno vreme, obećavalo je... Mi smo bili mladi, a naše starije kolege bile su žive. Bili su to slavni glumci, čiju smo veličinu i prazninu kada smo ostali bez njih u pravoj meri osetili tek pošto su iznenada i neočekivano otišli. Snimali smo u Ivanjici i Velikom Gradištu, i atmosfera tih mesta, pogotovo u to vreme, imala je nešto od atmosfere koju je i sam Sloba Stojanović hteo da postigne pišući scenario za seriju. U Velikom Gradištu stanovali smo po kućama, onim starim, sa baštama. Pokojni Miša Žutić, Slobodan Aligrudić i ja bili smo kod jedne gospođe čija je kuća bila nameštena onako po starinski. Ujutru, kad god smo ustajali, gazdarica bi nas spremno dočekivala sa nezaobilaznom kafom, rakijom i slatkim. Zvuči kao fraza, ali ta mala mesta su stvarno živela sa nama. Brzo smo se, što bi se reklo, inkorporirali i svako je za vreme snimanja imao "nekog svog" kod koga je išao - prijatelja. Ivanjicu sam posebno zavoleo jer mi se tada rodio sin Draško i sve mi je ostalo nekako najlepše. To je ono kad vam se spoje lepe stvari u životu, mlad glumac u glavnoj ulozi u dobroj seriji, otvarale su se neke perspektive... Uostalom, Ivanjica liči na moj Kolašin i često idem tamo, mada je ponekad i izbegavam jer, ako odem, znam da bez nedelju dana ne mogu da prođem.

Pomenuli ste Žutića i Aligrudića. Pored njih, nema više ni Pavla Vujisića, Zorana Radmilovica, Slobodana Đurića i Olgice Stanisavljević. Svi oni su ostvarili sjajne uloge. Je li u pitanju samo dobra podela?

Svi ti likovi koje su oni napravili kao da su odražavali neke osobine koje su im i privatno pripadale. Uvek u glumcu postoji i nešto od onoga što igra, zato su tako "legle" uloge i njima, a i ostalima. Mislim ipak da je to u prvom redu zasluga Slobodana Stojanovića, jer je i reditelju Zdravku Šotri bilo lakše da napravi podelu na osnovu onoga što je pisac već uradio. Slobodan je gledao život kroz sitnice koje ponekad najviše govore. Paja Vujisić je, naravno, veliki u svom celokupnom delu, ali mislim da nema čoveka koji ga ne pamti po tome kako je u seriji šišao kuma, baš kao što po tome pamte i Simića. To je posmatranje života sa toplinom, bez prenaglašavanja razlika, to je potreba da se odslika jedan duboki žal za demokratijom, da se podseti na zajedničko življenje gde se mišljenja normalno sukobljavaju, ali gde se životi zbog toga ne razdvajaju. Čini mi se, takođe, da smo u toj seriji svi bili zaštićeni. Ko detinjstvom, ko mladalačkim snovima, ko mirnim građanskim životom... Kao da smo svi zajedno živeli u nekom bivšem svetu iz koga su nas, kad smo izašli, već čekale neke nove uloge, crnje i surovije. Nikad posle toga nisam ušao "u odelo" i bio tako bezbrižan kao što sam bio u "Više od igre".

Pomenuli ste ideologiju, drastičnu situaciju dosnimavanja sekvence da bi se "nepodobni" izbacio. Međutim, mnogi seriju pamte po suptilnosti, po odsustvu agitpropovskog. Kako je to prošlo u to vreme? Da li je u pitanju propust "žandara uma" koje smo uvek imali, pa ih imamo i danas, ili je u pitanju precizno napisan tekst?

To je zasluga Slobe Stojanovića. To što je on napisao polazi od fakta, od gledanja jednog mladog čoveka na svet i događaje; ali njegova literatura ne koristi se agitpropovskim, partijskim, prizemno političkim sredstvima. Sam život dovodi likove u situaciju da sukobljavaju mišljenja, ali ih drugačije mišljenje ne dovodi do sukoba u životu. I kada se ne slažu oni se međusobno čuvaju, baš u onoj meri u kojoj su tada još postojali domaće vaspitanje, porodica, škola i crkva, znači Bog. Te stvari ne mogu nikada biti male i svaki čovek ima potrebu za njima. Menjati te stvari a ne stvarati ništa osim haosa - to je tragedija ovog doba. Ako smo sve razrušili u ime stvaranja "novog čoveka i jednakosti", a nismo ga stvorili, onda je razumljivo što su nam ostale samo krhotine koje sada skupljamo i idemo povezane glave i zavijenih rana.

Hoćete reći da danas ne bi mogla da se napravi slična serija?

Život više nije takav, vrednosti koje sam pomenuo odavno su rasturene. Mogu nekome te vredosti izgledati sitne, male, pogotovo onima koji gledaju iznad glava ljudi, čuvarima sveta koji samo gledaju u budućnost, a svakodnevno razaraju sadašnjost. Kao što nedavno napisa jedna žena definišući razliku između desnice i levice: ova druga uvek razara ono što je sada, što je postojeće, da bi stvarala novo. E, to neprestano stvaranje novog nas je i dovelo dovde, da izgledamo kao krupno brašno, krupa koja izlazi iz vodenice, a niti je brašno niti je žito. Slobodan Stojanović je hteo da napiše nastavak serije, nešto na temu šta se zbilo sa njegovim junacima posle. Možete pretpostaviti šta se zbilo sa ljudima kojima je istorijski okvir života bio Drugi svetski rat, revolucija i građanski rat u Jugoslaviji. Pitao sam ga tada za moj lik, igrao sam španskog dobrovoljca i - normalno - kazao mi je da završavam na Golom otoku. Baš kakva je i priča o mojoj porodici iz stvarnog života, i verovatno bih se u tom liku prirodno osećao, u normalnom porodičnom okruženju, jer svi zajedno imaju jedno sto godina Golog otoka.

Takvih zlokobnih nagoveštaja budućnosti, bar kada je reč o bratoubilaštvu koje će nastupiti, nema mnogo u seriji?

Rekoh već da sve njegove priče odišu nekom toplinom. Kod njega čak ni sa neprijateljem nema zverskih odnosa. Ne mogu da zaboravim scenu koju smo snimali u Višegradu kada Cigani sviraju. Sećam se da je violinista Milovan stvarno svirao držeći ćemane iza leđa, a traje bombardovanje i on viče: "Braćo Srbi, ne dajte nas, mi smo sa vama." To je takođe atmosfera rata koji nije samo ubijanje i streljanje; prava atmosfera je i nešto drugo, ne samo kao ovo nedavno, plamen nad toplanom ili azotarom, već pre svega kako su se ljudi osećali i ponašali. To je za mene rat, time treba da se bavi pisac, a fulminatima neka se bavi Veljko Bulajić.

Mislite li da predstoji borba za tu suptilnost u odnosima koju ste pomenuli govoreći o seriji "Više od igre" kako ne bi nadvladala pirotehnika?

To je već sada dosta teška borba. Ljudi su zauzeli svoje pozicije, jer čovek je prilagodljiva životinja i najteže će biti sačuvati u sebi ono svoje ja, sopstveno malo ostrvo koje mu je Bog dao i na kome pokušava da očuva svoje osnovne vrednosti. Ali, prava borba tek predstoji, i ona je nada za sledeće generacije koje moraju da smognu snage i sagledaju ovo dno i shvate kuda vodi istrebljivanje onih koji ne misle isto. Evo, razgovaramo na drugi dan Božića, koji je i praznik za čijeg se trajanja ljudi mire. Nije to bez veze izmišljeno, to je Bog "sredio" znajući za đavola u ljudima. Pa i slava naša srpska jeste prilika da na porodični praznik, praznik bratstva na koji se ne poziva, čovek koji je u svađi, pa se najpre sa sobom pomirio i sam sebi oprostio, dođe kod domaćina na slavu i ovaj će mu oprostiti. Duhovna obnova je nešto najpreče i, ako to doživimo, mislim da ćemo moći mirnije da odemo sa ovog sveta gledajući na našu decu i njihovu budućnost.

Posle serije vaša karijera išla je uzlaznom linijom sve do vašeg odlaska iz Narodnog pozorišta u Beogradu?

Imao sam jednu pauzu možda upravo zbog ideološke isključivosti koja se u našoj umetnosti ponovo pojavila posle toliko godina, jer ipak vladajuće partije ne mogu da se otarase toga da vladaju svime, a pogotovo hoće da budu vlasnici ljudskih duša. Kultura i umetnost im je uvek nekako slaba tačka, jer oni nemaju većeg neprijatelja i ne osećaju ga nikada tako opasnim kao što mogu u kulturi da ga osete. Njima je sport samo značka, medalja, tu mogu da se pojave i da se diče, a sa kulturom i umetnošću je stvar teža, i kroz epohe je stvoren odnos između kulture i vlasti koji je postao kliše. Umetnost je sama po sebi kritična prema datosti, prema životu, a time i prema svakoj vlasti. Kada sam otišao iz pozorišta, najpre sam mislio da neću nikad moći da oprostim onima zbog kojih sam načinio takav potez, a onda sam ipak potražio "krivca" u sebi. Shvatio sam da mi je u stvari bilo lakše da odem, da osetim slobodu i odem bilo kojom rekom sa svojim derviškim keškulom na leđima. "Biti svuda, a ne biti nigde", kako je govorio Meša Selimović.

Da li je to baš bila sloboda?

Takva sloboda nosi jednu vrstu samodopadanja i, uz to, sloboda bez obaveza nije sloboda. Tako nešto je i kod nas proklamovano, a u stvari dovodi do one vrste demokratije koju možemo nazvati - banalna jednakost. Svi su jednaki, a ne shvataju da, parafraziraću umnog Nikolaja Velimirovića, mali i nejaki treba da se trude da se uzdignu do velikih i moćnih, a ne da se, ako nemaju tu snagu, trude da velike svuku do svoje razine. Uzmite samo priču o "elitizmu" i u kulturi i inače. Nema izdvajanja iz sredine, a sredina je šta? Mesna zajednica ili radnička kontrola, onomad. Neverovatno kolika je ta potreba da se unizi svaki aristokratski duh, ne u onom klasnom već u kulturnom, duhovnom smislu, u smislu potrebe čoveka da teži ka Bogu, a ne ka predsedniku... mesne zajednice.

Kako ste proveli vreme bez pozorišta?

Kad govorim o tom vremenu u kome nominalno nisam bio u pozorištu, ono je za mene vrlo značajno. Pre svega jer sam imao vremena da se vratim vrednostima svoga detinjstva, a to je danas, čini mi se, ne samo želja mnogih ljudi već i ogroman luksuz. Neću reći da je za to potrebna hrabrost, ali to sebi danas mogu da dozvole ili ludaci ili ljudi koji imaju mnogo para. Vraćajući se na te osnovne vrednosti kod ljudi koji ih još nisu izgubili, hodajući po oazama koje su uglavnom pribežišta skrajnuta od glavnih puteva, pronalazio sam ljude koje sam uživao da slušam, da ja tu mnogo ne pričam. Saznao sam stvari za koje mi je bilo potrebno sve ovo vreme, a to je da sam učio škole i putovao po svetu tražeći to što sam imao kod kuće. Verovatno bih prebacivao sebi ili ne bih shvatio da nisam otišao na te studije i na ta putovanja, uvek bih mislio da tamo postoji nešto čega kod nas nema. Međutim, kad sam napravio taj krug, shvatio sam da je to tu pored mene, da se nalazi kao prvo hrišćanstvo, po pećinama i pustinjama, u mom slučaju po planinskim visovima i katunima, u pričama s ljudima, u druženju ljudi i prirode, u jednostavnosti odnosa, po tome kad se sretneš s nekim na putu da se pozdravite iako se ne poznajete, da ne morate da se odmerite jeste li plavi ili beli i koja je na kome marka odela. Bio sam željan tih najosnovnijih stvari, onoga "dobar dan", "svrati u kuću", "jeste li gladni"...

Mislite li da "povratak pravim vrednostima" ima šanse da postane trend u vremenu i odnosima u kojima sada živimo?

Ja sam u to uveren pre svega zbog dubine pada. Moraju ljudi da se osveste. Ako smo jedno vreme imali osećanje duhovne klaustrofobije koja je vladala od cepanja bivše Jugoslavije, pa do svih ovih nesrećnih naših izgubljenih ratova, sada postoji nekakva otupelost, rekao bih skoro autizam naroda koji u sve što se dešava oko njega, u sve ovo što se zvanično govori i piše, a što je prosto da čovek ne poveruje, mora kad-tad da posumnja. Mora da se zapita je li uopšte normalan, da li je to što čuje ili čita moguće, ili je reč o carevom novom ruhu. Stvari će, mislim, ipak biti sagledane na pravi način i vrednosti koje pominjem biće otpor tom vodanju gomile, tom pravljenju proslava po halama na kojima su se "sjajno proveli". Sada su zvanične televizije stvorile sistem u kome je najvažnije lepo se obući i lepo se provesti. Moda i građevinarstvo, eto naših najvećih uspeha. Sećam se jednog boravka na Svetoj gori kada smo pešačili od manastira do manastira, kada sam zaostajao za društvom i imao svoju "krivinu iskušenja", sećam se kako je lepo osećanje kada čovek proverava svoje snage pa ih prevaziđe. Onda smo došli do Starog Rusika i sećam se usamljenog monaha, Rusa koji je ličio na Dostojevskog i koji mi je dao ćebe da onako vruć ne sedim na kamenu. To njegovo "nu daragoj...", to je ono što me je podsetilo na detinjstvo, na moju strinu ili neku tetku iz mog sela. A prvi put ga vidim u životu i on mene. Znači to je taj neki normalan ljudski odnos koji je izgubljen i koji se oseća u malim stvarima. Meni ne trebaju obećanja za izgradnju prvog dela i obnovu drugog dela. Zaista. Meni trebaju neke druge vrednosti koje su izgubljene tokom godina u kojima su ljudi služili za socijalne eksperimente koji još traju.

Šta je glumcu Petru Božoviću donelo to napuštanje pozorišta podstaknuto ideološkim razlozima i s političkim konotacijama?

Ponajviše mi je milo što sam sebi dokazao da se nisam uplašio onoga - hoće li me biti posle. U stvari, i nisam otišao iz pozorišta. Ako me nominalno i nije bilo, nije bilo ni straha od svakodnevnog nepojavljivanja, onog preteranog straha "šta ću ako me nema svaki dan u novinama ili ako me nema na repertoaru". To ništa ne znači. Ja sam više za retka pojavljivanja ali na nivou koji meni odgovara. Tako sam doživeo i ove poslednje tri predstave koje sam imao u Ateljeu 212, Budva teatru i teatru Kult: "Na čijoj strani", "Karolina Nojberg" i "Vladika Nikolaj". Sasvim sam zadovoljan tom svojom nazovi je strategijom.