Deca i kreativnost

Igra za život

Velika literatura prenosi univerzalnu poruku i primenjena u dramskoj radionici pomaže deci da shvate i bezbedno pojme stvarnost, da stresne teme dotaknu sa distance

Evropska fondacija kulture postavila je program "Umetnost za društvene promene" u okviru koga je u Centru za kulturu Stari grad pre dve godine započet projekat "Igra protiv nasilja", iz kog je nastao Cedeum - Centar za dramu u edukaciji i umetnosti. Time je ozvaničena bitka za dramu u vaspitanju i obrazovanju dece.

Zašto drama? Zato što drama, kako piše u materijalu Evropske fondacije kulture: "Na specifičan način kod mladih može da pokrene promene u procesima procene u odnosu na aktuelnu situaciju, sebe i svoje mogućnosti. Drama nudi specifično razjašnjavanje, osvetljavanje i razumevanje situacije, zatim prepoznavanje izvora pretnji, ali i izvora prevladavanja. Omogućava jačanje samopouzdanja i samopoštovanja, oslobađa od zavisnosti i osećanja bespomoćnosti, omogućava izvlačenje sopstvenih snaga i pronalaženje načina da se sam sebi pomogne. Omogućava sagledavanje novih i alternativnih rešenja, pokretanje optimizma kao motivacione sile i otkrivanje izazova koji vode ka izboru koji znači očuvanje smisla života čak i u najtežim životnim okolnostima."

Deca (jugoslovenska) žive u okolnostima neprikladnim za odrastanje: žrtve su rata, znaju za netrpeljivost, konflikte, prisiljeni su na razdvojenost, izbeglištvo, osećaju nasilje, nude im se iskrivljene slike života, prihvataju vrednosti koje u stabilnim okolnostima to nikako ne bi bile, izgubili su nadu... Kako ih zaštititi od tih negativnih uticaja i naučiti ih lepom i dobrom, kako im omogućiti pozitivno iskustvo, bez stresa? Kada je prošlog marta počelo bombardovanje, ovo pitanje je postalo akutno. "Trebalo je raditi, ali primereno situaciji", kaže Ljubica Beljanski-Ristić, direktor Centra za kulturu Stari grad. "Tako je nastao projekat 'Igra za život', posebna vrsta radionice s dramskim strukturama koje se mogu koristiti u radu s decom uz druge psihosocijalne aktivnosti. Osmislila ga je grupa stručnih saradnika predškolskih ustanova Beograda, prosvetnih savetnika i umetnika koji su se od početka rata sastajali u Centru. Istraživali su ulogu metafore u drami koristeći poznatu literaturu kao osnovu, polazeći od činjenice da deca ne žele direktno da govore o svom bolnom iskustvu, ali i te kako hoće preko drugog."

Jedna od prvih radionica nastala je na metafori o borbi igrom i umetnošću protiv smrti u pripoveci "Aska i vuk" Ive Andrića, odnosno igre za život. Gospođa Beljanski-Ristić kaže da velika literatura primenjena u dramskim radionicama prenosi univerzalnu poruku i pomaže deci da shvate i bezbedno pojme stvarnost. Umesto fokusiranja na njihovu često bolnu svakodnevicu, delovanje dobrom pričom, a posredstvom njenih aktera omogućava deci da stresne teme dotaknu sa distance, igrajući se. Simboličko "kao da" im ponašanje omogućava da budu u različitim ulogama, da stvari vide iz raznih uglova i tako prođu različita iskustva. Ovakve radionice deluju zaštitnički, omogućavaju deci da reaguju spontano, da im se ukaže na dobro i jača pozitivno, da dožive unutrašnji osećaj kontrole i prevladaju stresni doživljaji.

Kako se radi? Literatura se ne dramatizuje. Koristi se samo neka važna poruka, lepa rečenica, ideja teksta i od toga se razgovorom, igrom, raznim neverbalnim tehnikama (tablo, zaustavljene slike) prave različita dramaturška rešenja. "Tako se u Aski i vuku dobilo mnogo različitih priča, mnogo iskustava prevladavanja zla lepotom i igrom. Rezultat je iskustvo, lično jačanje, snažan umetnički rad i doživljaj, punjenje koje ostaje, bogatstvo za ceo život. Podstiče i kreativnost i individualnost, jer iako je ovo rad u grupi nijedan učesnik ne može da se uniformiše. Svako u radionicu unosi svoje osobine i iskustvo a izađe sa svim onim što su uneli ostali. Tokom bombardovanja se naročito videlo koliko je ovakva vrsta radionice važna."

Tada se osetila potreba da se formira Cedeum, organizacija (NGO) stručnjaka za dramu u edukaciji i umetnosti (osnovan 29. novembra 1999. godine), sa ciljem da dalje promoviše dramu u svim vidovima vaspitno-obrazovnog, stvaralačkog i umetničkog rada, i da obuči druge ljude radi širenja ove nove metode u radu s decom i mladima. U Cedeumu su i Asocijacija nezavisnih pozorišta ("Dah teatar", "Plavo pozorište", "Omen"...), ljudi u vrtićima, školama i fakultetima koji dramu uvode u svoju delatnost. Projekti se odvijaju u Centru, nezavisnim pozorištima i otvorenim klubovima Fonda za otvoreno društvo.

Gospođa Beljanski-Ristić se ne slaže da je metoda koju promoviše Cedeum nova zato što je 36 njegovih članova već godinama primenjuje, dok gospođa Beljanski to čini već dvadesetu godinu, od kada je osnovala dramski studio "Škozorište". Još tada je predstava značila rezultat a ne cilj zajedničkog rada. "Drama se smatra novom metodom zato što je tek poslednjom reformom ozvaničena u programu našeg predškolskog vaspitanja. Ni u svetu drama nije zastupljena u školstvu, tek sedamdesetih godina uvedena je u par zemalja", kaže gospođa Beljanski-Ristić. Da li je to zato što drama ukazuje šta čovek treba da promeni, kako to da učini, kako da nađe snagu za promenu i usmeri je ka sebi?

Danijela Gvozdenović, psiholog, radila je istraživanje, evaluirala je programe "Igrom za društvene promene" i "Igrom protiv nasilja", realizovane u Centru od marta do septembra 1999. godine. Kao ilustracija, evo odgovora na pitanje o početnoj motivaciji učesnika da prisustvuju projektu. "Umetnost kao sklonište" vodeća je kategorija i kod mladih (12 do 25 godina) i kod odraslih (voditelji programa, psiholozi, pedagozi, pozorišni stvaraoci). Danijela Gvozdenović objašnjava da su odgovore kao što su bila sam deo nečega što je raslo dok je sve drugo stajalo ili zajedno smo mesili kolače psihodinamski imenovali kao potrebu da se gradi, stvara (nasuprot tada aktuelnom rušenju okoline) i aktivno traži smisao. Ova kategorija podjednako je raspoređena i u uzorku potreba mladih i odraslih. Umetnost kao sklonište uopšte se ne pominje kao motivacija u istraživanju urađenog nakon održanog treninga za voditelje dramskih radionica održanog prošlog oktobra u Novom Pazaru. Gospođica Gvozdenović kaže da je bombardovanje prošlo pa beg od realnosti bledi ili se potpuno gubi: "Aktivan, delatan odnos prema stvarnosti očigledan je i tada i sada, ali je, takođe, i baš na ovom primeru proverljivo koliko situacija u pozadini ima uticaja na akciju."

U "European Journal of Intercultural Studies" (br. 3, 1999) Ljubica Beljanski-Ristić je, opisujući programe Centra za kulturu Stari grad, o prošloj godini napisala i ovo: "Kada se osvrnem na poslednja tri meseca provedena u Centru, imam osećaj da je moje najvažnije saznanje da sklonište nije u podrumu nego u ljudskoj sposobnosti da se "titi kolektivnom kreacijom. Kada grozni unutrašnji pritisak provali kao spoljni izražajni pokret (kao igra, ili zvuk nekog glasa), kada nasilje straha postane slobodno umetnički artikulisan strah, tada postoji nada da ćemo preživeti oluju. I važno je zapamtiti da se ovde ne radi o pretvaranju da je sve u redu, normalno i lepo. Naprotiv, radi se o pronalaženju okvira u kojima ono što nije lepo i što boli svako može da podeli sa drugima tako da i oni mogu da se prepoznaju kao deo grupe."