Izjava nedelje:

Našim narodom se i dalje manipuliše na svim nivoima. I na Kosovu ima Srba koji misle da su pobednici i stalno čekaju generala Pavkovića na belom tenku...

Protosinđel SAVA JANJIĆ, u intervjuu za "Danas",
govori o priviđenjima u nekih Srba na Kosovu

Dragan Tomić,

predsednik Skupštine Srbije, govori u "Dugi" o potrebi za tektonskim promenama, kako na Balkanu tako i šire, kao i o teškom životu visokih funkcionera o kojem se nedovoljno govori i zna: "Ima li zemlja, kao što je naša koja je praktično zatvorena, kojoj ne daju ni da prođe ni da se kreće. To što su oni dali privilegiju određenom broju ljudi, koji su se prodali radi svojih interesa, da mogu da se kreću, to ne znači pravdu. Šta to znači da nam oni ne daju da živimo u svojoj zemlji? Zamislite: vi živite u svom stanu i imate komšije koji vam ne daju da otvorite prozor, da slušate muziku, ne daju vam da se okupate, ne daju vam toplu vodu, ne daju struju. To se nama događa, samo to ljudi neće otvoreno da kažu već to uvijaju u neki celofan i to nazivaju demokratijom, ljudskim pravima."

Dragoljub Janković,

ministar pravde u Vladi Srbije, iznosi u "Dugi" da je u Jugoslaviji bolje onima koji su u zatvoru nego onima na slobodi, a posebno su se, po njegovom mišljenju, usrećili oni koji se na izdržavanju kazne nalaze poslednjih deset godina.

"Sa ponosom moram da istaknem da se, u ovoj godini koja je izuzetno teška po mnogo čemu, možda kvalitet života najmanje pogoršao upravo u zatvorima. Uspeli smo, sticajem raznih okolnosti, da obezbedimo takve uslove da zatvorenici u najmanjoj mogućoj meri osete promene u vidu pada standarda. Mi koji smo sa ove strane rešetaka (divno zapažanje o relativnosti života, prim. ur.) mnogo više osećamo tegobe, nedaće, probleme koji su prouzrokovani svim onim što nam se događa, već više godina unazad, počev od sankcija, preko ovog bombardovanja, nego oni koji su s one strane rešetaka. Ovo su potvrdile i mnogobrojne međunarodne delegacije koje, sada mogu reći, doslovce svakodnevno obilaze naše zatvore."

Josip Žarka Broz,

priseća se u "Dugi" svoga dede Josipa Broza Tita otkrivajući znatiželjnim čitaocima neke manje poznate anegdote iz soški Brozovih: "Posebno se sećam još jednog događaja kada je već bio u Ljubljani na lečenju. Ja sam 1979. godine imao tešku saobraćajnu nesreću, karabin mi je bio u kolima i polomio se. Otišao sam da ga obiđem (Tita, ne karabin op.ur.) i upitao ga da li bi mi dao jedan karabin. Interesovalo ga je šta je bilo sa mojim i ja sam mu objasnio kako je pukao. 'Nema problema, taj ćeš da mi doneseš. Popravićemo ga i dati u muzej, a ti ćeš dobiti drugi', rekao mi je. Ali to je već bio trenutak kada je bio bolestan i kada mu je urađena prva operacija na nozi. Čim se vratio, odmah su me pozvali. Ušao sam, a on je izvadio karabin i rekao mi: 'Ovo sam ti obećao, nemoj da misliš da sam zaboravio'. Mislio je o nama do svog poslednjeg trenutka. Ali čovek ne može da živi večno."

Zuzana Halupova,

poznata naivna slikarka iz Kovačice, objašnjava za "Bazar" zašto uspešne žene na svoja putovanja, promocije, izložbe i slično ne vode muževe: "Kad sam počela češće da putujem po svetu, muž se zdravo ljutio. Išla sam sama u Pariz. Kad je trebalo da pođem u Diseldorf na moju samostalnu izložbu, kažem mu: 'Ajde sa mnom da vidiš kako je to krasno, da mi više ne gunđaš!' Kad tamo, galerista mu kaže da ne može bez mašne, i ja mu kupim mašnu. Opet mu kažu: 'Moraš se obrijati!' Dam mu za brijanje. Poče Adam da mi traži pare za rakiju, a bila je tamo skuplja od onog viskija, pa za cigare. Delim mu pare od mojih slika, toliko sam se sa njim istrošila da je bolje da nikad nije ni pošao sa mnom. Više ga nisam vodila. Bio mi je nerentabilan."

Isidora Bjelica,

promoterka razblaženog novinarstva, čitateljkama "Tine" otkriva da je u novinarstvu pronašla ono što je promaklo većini njenih kolega: "U novinarstvo sam otišla zbog love, za razliku od nekih koji su tamo zbog umetničkih pretenzija u književnosti. Mada ja nikad i nisam upražnjavla čisto novinarstvo, uvek je to bila literatura, bilo da sam pisala kolumne, reportaže, rukopise. Nikada i ne bih mogla da radim to tzv. straight novinarstvo. O novinarima inače mislim sve najbolje. Kontra sveopštem pljuvanju po njima, puno ih volim."

Svetlana Ražnatović,

danas popularna Ceca 2000, otkriva "Nedeljnom Telegrafu" svoje interesovanje za lokalnu samoupravu: "Ranijih godina Beograd je bio mnogo življi, a ponuda javnih dešavanja mnogo kvalitetnija. Čini mi se da kroz grad cirkuliše jedan broj ljudi. Stalno srećem jedne te iste ljude i uopšte ne znam šta se dešava sa preostala dva miliona Beograđana.fiKada bih imala mnogo para, prvo bih Beograd okrečila u belo, onda bih očistila sve ulice i svake nedelje, ili bar dvaput mesečno, pravila grandiozne žurke za Beograđane. Potrudila bih se da se uvek nešto dešava. Pred svaki praznik bih okitila grad i nametnula takvu kulturu da se ceo ovaj naš deprimirani narod probudi iz sna i depresije."

Rada Vujović,

izbeglica sa Kosova, u magazinu "News" kaže: "Tako ja, čim vidim da baš mlogo smetam, tražim pare za voz i - aj zdravo - kod drugu rodbinu. Od kada sam došla sa Kosova, ceo krug sam napravila. Kod svih sam bila po malo, i niko me nije otero, al' me nije nešto ni zadržavo. Najlepše mi je bilo kod komšije mog bratića u Kragujevac. Uzeli me ljudi od dobrote i što smo se lepo družili. Ali ja vidim posle nedelju dana - oni leba da jedu nemaju, para ni za nj', a svi spavaju u istu sobu, samo nju i imaju. Ali svi su prema meni bili dobri kao da sam njina. Ali vid'la sam da sam teret....

...Ne znam, nisam se još smislila. Zato sam sišla u Beograd jutros, da vidim kud ću. Nigde ne valja, teret sam ljudima. Od kad sam pošla s Kosova, ja idem u krug, od ljudi do ljudi, a u stvari nisam stigla nigde. Ovako ja sam ti putujuća lutrija - kome ću u kuću da mrem, pa da se troši na sa'ranu. Ja bi najvolela da umrem negde na putu... Tako ... negde."fi

Milan Paroški,

direktor Zavoda za zaštitu spomenika Vojvodine, u novosadskom "NS nedeljniku" priča šta iz 1999. godine neće zaboraviti: "Ono što se nikako ne može zaboraviti, to je rat koji smo naravno izgubili na desetogodišnjem kosovskom mitu na ime nacionalne svesti srpskog naroda u jedinstvu sa kosovskom žrtvom. Nama se na nesreću ta žrtva predstavila u 1999. godini gde smo ponovo izgubili Kosovo. Nacionalna svest, nažalost, to nije doživela kao katarzu, jer ništa se u srpstvu obnovilo nije. Ono što je bila Lazareva žrtva, sada je Lazareva kletva. Na mitu i na Kosovu se pravio nacionalni moral i održavala nacionalna svest. Poraz u ratu koji smo doživeli, saradnja vojske JNA sa "natovcima" na Kosovu, i ono što mi zahtevamo da se povrati vojska i policija na Kosovo, realno uništava svest srpskog naroda. Ono što je učinjeno od gospodina Joške Fišera govori nam da možemo doživeti debakle i na novim kosovskim prostorima odnosno, konačni obračun sa režimom i u 2000. godini. Nije prema tome 2000. godina početak mira i blagostanja za srpski narod već može da se desi konačna žrtva..."

Dobrica Ćosić,

pisac, bivši predsednik SR Jugoslavije, u "Nedeljnom telegrafu" govori o srpskom nacionalnom porazu: "Položaj srpskog naroda danas ima dosta sličnosti sa položajem nemačkog naroda neposredno posle Drugog svetskog rata. Bez obzira na to što su Nemci više bili krivi pred drugima a mi više pred sobom, i mi smo kao i oni osuđeni za kolektivnu krivicu i kažnjeni zbog vladajućeg režima i njegove politike. Među nama danas kao i među Nemcima posle 1945. godine postoje velike razlike u shvatanjima i sudu o vremenu i događajima koje smo preživeli u ovom veku. Složili smo se da smo nesložni..."

Lav Geršman,