Život na severu

Dvadeset dva sata ništavila

Reporter Matthew Engel proveo je neko vreme u Hamerfestu, na krajnjem severu Norveške, tamo gde je sunce poslednji put izašlo pre - dva meseca...

Noć. Nebo bi bilo crno da nije beline snega. Deset je stepeni ispod nule, prilično toplo, u stvari. Ali nije trenutak za brigu o globalnom otopljenju - vetar oštro duva.

Teško je reći da li sneg zaista ponovo pada ili samo spada sa krovova. Zurim u sat. Jedan i dvadeset pet. To znači 1.25 posle podne. Teorijski, vreme za ručak.

Amerikanac Grentlend Rajs je jednom napisao da svi na svetu dobijaju istu količinu leda - samo što ga bogati dobijaju leti, a siromašni zimi. Bog je napravio sličan aranžman sa dnevnom svetlošću. Tokom godine, svako mesto na zemlji ima istu količinu svetlosti.

Na ekvatoru je dužina dana i noći uvek ista. Ali mi ni u kom slučaju nismo na ekvatoru. Ovo je Hamerfest, Norveška, najseverniji grad na zemlji. Na vrhu sveta, može se reći. Tokom dva letnja meseca, to je Zemlja ponoćnog sunca koje nikada ne zalazi. Ali, to je takođe Zemlja podnevne tame. A sada je vreme da priroda naplati dug.

U sredu (22. XII) je kratkodnevnica. U Britaniji od tog dana možemo da posmatramo kako dani postaju sve duži, što je prvi nesiguran nagoveštaj predstojećeg proleća. Ove nedelje u Londonu se obdanica završava oko 4h, što je pomalo sumorno. Ovde neće biti onoga što se zove dan do 22. januara, a nema ga od 21. novembra. Ako zanemarimo odsjaj, sunce se uopšte ne diže iznad horizonta.

Grad se nalazi na ostrvu koje je mostom povezano sa evropskim kopnom, u Finmarku, norveškom delu onoga što svet smatra Laponijom - mada se tu čovek oseća bliskiji piscu Robertu Harisu nego Božić Bati. Istočno odavde je Rusija i ono što je do pre nekoliko godina bilo najhladnija svetska granica u svakom pogledu.

Hamerfest leži na 70 stepeni severne geografske širine, 1126 km iza arktičkog kruga, na većoj udaljenosti od Osla nego što je Oslo od Rima. Osim naučnih stanica, na južnoj hemisferi nema naseljenog mesta na toj širini. Čak ni na severu nema nečeg takvog. Murmansk? Ni blizu. Rejkjavik? Južnjački mekušci. Šetlandska ostrva? Može vam kokosov orah pasti na glavu. Leti, hiljade izletnika idu kasnim noćnim autobusom do sunčanog Nort Kejpa koji je u marketinškom smislu najsevernija tačka u Evropi. (Prava najsevernija tačka je rt koji se zove Knivskjeloden, ali do tamo mora da se pešači, i zato, koga je briga za njega?)

Kakav bi onda "slučaj" došao ovde zimi? Bil Brajson je to uradio zbog svoje knjige o Evropi Ni ovde ni tamo (Neither Here Nor There), i prodao je u oko milion primeraka. Pitam se da li je od tada iko bio ovde u decembru. "Naravno", kaže Ingrid iz turističkog biroa, "grupa Japanaca se probila pre samo dve zime."

Nije hladnoća to što čini ovo mesto ekstremnim. U unutrašnjosti je mnogo hladnije. Hamerfest je blagosloven poslednjim mlakim dodirom Golfske struje i u luci se ne ledi voda. Ipak, ponekad je moguće zakoračiti pravo na sneg sa nekog od balkona na spratu. U maju.

To je, takođe, mesto na kome se uči o beskrajnoj ljudskoj prilagodljivosti. Za došljaka je to potpuno dezorijentišuće. U nedostatku turista, hotel Haja (u kojem je odseo Brajson) dat je na upotrebu izbeglicama. Norveška, koja je i sama pretrpela krajnje siromaštvo, otvorila je srce raseljenima iz celog sveta. Haja je pun kosovskih Albanaca, Somalijaca i nekoliko iračkih Kurda, što meni izgleda kao lukavi mali test. Svako ko preživi zimu u Hamerfestu je očigledno siguran da želi da postane Norvežanin.

Petrit Raka, student stomatologije iz Prištine, došao je ovde iz makedonskog izbegličkog logora i čvrsto je odlučio da nastavi studije u Norveškoj. Nekoliko njegovih prijatelja su se vratili. Izbeglice provode tri sata dnevno u učenju norveškog. A šta onda? "Gledamo TV ili odemo u neku drugu sobu."

Čak i za one među nama kojima ponešto i zvecka u džepovima, nema mnogo alternativa posle 1.25 h posle podne. Radnje se zatvaraju u 4h. Odov restoran nudi supu od irvasa, kuvanog irvasa, sote od irvasa, pečenje od irvasa, dimljenog irvasa, file od irvasa, medaljone od irvasa, irvasov jezik. Najbliži bioskop je verovatno u Rusiji. Besplatna filmska predstava na nebu, polarna svetlost, ne dolazi u obzir - previše je oblačno i vetrovito. Hotelski mini-bar i Tanjini zabranjeni snovi na hotelskom porno kanalu izgledaju vrlo primamljivo. Ja se obično pridržavam brodskog pravila o izbegavanju alkohola dok sunce ne ode iza jarbolovog krsta. Ovo pravilo postaje besmisleno kada je sunce otišlo iza jarbolovog krsta pre mesec dana i tamo i ostalo.

Ali ništa nije kao što izgleda. Za početak, file od irvasa je stigao sa graškom, pečurkama i brusnicama i bio je apsolutno savršen. A najfantastičniju stvar od svih je pripremio Bog a ne Od. A to je da ne pamtite tamu već svetlost.

Jer sunce je ipak tamo negde, hiljade milja daleko na jugu. A tokom dva sata, od 11h pre podne do ručka, ono proizvodi potpuno nezemaljski sumrak. Sneg reflektuje i najmanji nagoveštaj svetlosti odozgo, a nebo postaje Duluksova mapa, čije boje idu od blještavo tirkizne na jugu do tamnoljubičaste na severu.

Sa izuzetkom jedne crkve, Hamerfest su do temelja spalili nacisti u povlačenju 1945. Ponovo je izgrađen sa više naglaska na brzinu nego na lepotu. Ali pri ovoj svetlosti čak i najobičnije kutije izgledaju zanosno; mene su odveli iz grada do obližnjeg ribarskog sela, gde se litice uzdižu, strme i bele, iznad najbistrijeg svetskog mora. Prestigli smo (uz nešto napora) čoveka na sankama, koje su duž puta brzo vukli njegovi haskiji. Skoro da sam zaplakao od lepote svega toga.

Onda se nebo ponovo promenilo: Koventri plava na jugu i tamno purpurna na severu najavljuju pravu podnevnu tamu i sledeća 22 sata ništavila. I uskoro sam ponovo zamalo zaplakao, ali sada iz straha od dosade. Do vremena za čaj sam pročitao New York Rewiev of Books od korica do korica. Uskoro je došlo vreme da se misli na počinak. Petrit Raka mi je rekao da spava dvanaest sati dnevno. Ja sam uspeo da spavam devet sati bez posebnog truda. Tako radi i lokalno stanovništvo.

Oni imaju metabolizam veverica. Leti kreče kuće u 1h posle ponoći, posećuju prijatelje u 2h, idu na pecanje u 3h. Norma je tri sata spavanja. Zimi to nadoknađuju. Kašnjenja na posao su uobičajena, a odsustvovanja česta.

Čovekov normalan osećaj za vreme nestaje. Nije u pitanju manjana (sutra) princip - dublje je od toga. Čitav životni ritam je izvitoperen da bi se slagao sa čudnim ritmom neba. Jedan prijatelj iz Osla mi je ispričao kako je došao ovde poslom i morao hitno da se vidi sa čovekom koji je rekao: "Ne mogu sada da se vidim sa tobom. Moram da idem na pecanje."

"Kada se vraćaš?", upitao je moj prijatelj gledajući na sat.

"Za četiri nedelje."

Nekada su ostali Norvežani gajili velike predrasude prema severnjacima, ali nekoliko ljudi mi je reklo da su one izbledele otkako su došli pakistanski imigranti i zauzeli im mesta u vojsci. Mnogi južnjački mladići ovde služe vojsku i nisu baš srećni zbog toga. Lako im je da veruju da su mesta kao što je Hamerfest zaostala. To nije istina niti je ikada bilo.

Ovo je bio prvi grad u Evropi koji je imao električno ulično osvetljenje 1893. Engleski putnik Artur de Kapel Bruk je napisao dvadesetih godina prošlog veka: "Dame iz Hamerfesta se mogu porediti sa svakom zgodnom ženom u Engleskoj. Skoro svako veče ima neki bal."

Sada je grad pun frizura. Izolacija stvara goruću potrebu da se u svakom pogledu bude u toku. Neko me je uporno ubeđivao da Hamerfest ima više frizera po glavi stanovnika, i to bukvalno, nego bilo koje mesto na svetu.

Jedan od razloga što njegovi stanovnici nisu prostaci jeste što su mnogi od njih živeli u Oslu i vratili se. Gradonačelnik Alf Jakobsen je bio viši državni službenik koji se vratio zbog svoje dece. Njegov stariji sin je imao 12 godina i bilo mu je teško da nađe društvo u otuđenom velikom gradu.

Ironično je, naravno, da je njegov sin deset godina kasnije ponovo otišao na jug i verovatno se neće vratiti. U Hamerfestu ima posla - nezaposleno je samo dva odsto stanovništva. Ali ti poslovi su uglavnom na ribarskim brodovima ili u fabrici Findus (koja pravi pohovane riblje "štapiće", koje niko ovde ne bi ni dotakao). Nema univerziteta i ničega čime bi se zadovoljile težnje mladih ljudi. Broj stanovnika je sa 9000 pao na 8000 u poslednjih nekoliko godina.

Grad mora da se bori za svoja prava na svim frontovima - pre nekoliko godina, obližnji Honingsveg, koji se nalazi malo dalje na severu, proglasio se gradom, uzurpirajući na taj način jedinu Hamerfestovu "robu za prodaju". Na kraju je Vlada objavila da gradovi moraju da imaju najmanje 5000 stanovnika, a Honingsveg nema.

Gradonačelnik takođe provodi mnogo vremena u preklinjanju Osla za finansijsku pomoć, kao dodatak poreskim olakšicama koje dobija svako ko živi tako daleko na severu. Ali meni govore mnogo drugačije. "Nikad ne zažalim što sam se vratio", kaže Jakobsen.

"Nije tragično poticati iz Finmarka", kaže Jan-Arne Olsen, izdavač dnevnih novina Finmark Dagblad, "i nije tragično živeti ovde." Imam snažan utisak da bi mi Jan-Arne ponudio skromno povećanje moje sadašnje plate samo kad bih mogao da učinim nešto u vezi sa svojim norveškim proznim stilom.

Zaista je teško probiti se kroz zid solidarnosti, jednodušan pokušaj da me uvere da je život ovde onakav kakav život treba da bude: u zajednici, pun obaveza, bez stresa, gotovo bez kriminala. Uskoro će doći doba kada se izlazi na snežnim skuterima, a na leto stižu jagode, borovnice i ribizle koje su jednostavno fantastične sa šlagom i šećerom.

Svi insistiraju na tome da sezonska depresija nije ovde mnogo gora nego bilo gde u Norveškoj. Kažu da deca savršeno dobro opstaju bez sunca pošto uzimaju mnogo ribljeg ulja (koje se danas može kupiti sa izvanrednim ukusom pomorandže i limuna) zbog vitamina D. Željan sam da nađem doktora koji bi to potvrdio, ali u medicinskom centru su stalno zauzeti, što prilično zabrinjava.

Ali površno gledano, oni govore istinu. Čak ni problem pijanstva ovde ne izgleda gore nego u bilo kojoj drugoj ribarskoj luci u zemlji koja ima veliki problem sa alkoholom, izgleda čak i bolje. Pa, ne biste baš želeli da padnete negde pijani na duže od trenutak ili dva po ovakvom vremenu.

Svi teški slučajevi se skupljaju u baru bez šarma koji se zove Barnia, što je korisno jer vlasti tačno znaju gde treba da dođu kad dođe do nevolje. Ali u svakom slučaju, nordijski pijanci skloniji su plačljivosti nego ratobornosti. "Žena me je napustila tri meseca pošto smo se doselili ovde", rekao mi je neko u Barnia baru. "Voleo bih da verujem da je to učinila zbog tame. Ali, u stvari je učinila to zbog mene."

Ali jednog dana tama će nestati. Za 32 dana đaci će se popeti na planinu i pozdraviti zoru. Ja ću misliti na njih. I želeo bih da se vratim ovde jednog dana. Po danu. U julu, možda.