Vlah u snijegu (II)

Pola sata pre polaska voza za Novi Sad u Be�u se pojavi�e tri moja druga (trebalo je da putujemo zajedno od Minhena, ali je slu�aj hteo da ja do Be�a stignem jednim a oni drugim vozom, iako smo imali zajedni�ku kartu). Nagrdismo slo�no �eleznicu koja u razmaku od pet minuta �alje dva voza u Be� - mo�da je bio jo� neki, samo mi ne znamo! - i u�osmo u na� voz, jedini koji no�u ide do Jugoslavije.

Kao da smo ve� stigli ku�i - poznati vonj, �troka i studen; pitamo konduktera da li �emo dobiti lanac ili �ipku, za �ta, pita nevina�ce koje u svom radnom veku nije �ulo ni za kakvu poharu usnule Srbadije. Uze nam kartu i ostavi nas same i goloruke u vagonu.

Pop je uveren da su nas razbojnici snimili - kontrabas, harmonika, dve tambure, profesionalci vide da se vra�amo sa novogodi�nje svirke, ma �ta profesionalci, svakome je jasno odakle idemo, mi smo uo�ljiv, lak plen i za one koji tek kre�u stranputicom... Pola sata je onim gurtnama koje osiguravaju le�ajeve poku�avao da na�u bravu pove�e sa krevetima, svaki put bi do�ao na isto: evo ovde ima lufta �itav prst, tu skotina provu�e skalpel, �akiju, bajonet, sablju, �ta god, prese�e gurtnicu a onda se baca na grkljane. Mada ima i sprej, ununa te i pelje�i te dok si pod anestezijom. �to je jo� i humano kad zna� da mogu svaki �as u�i sa pi�toljima - jedan pogre�an pokret ili naglo ko�enje, prospu ti mozak kao u "Petpara�kim pri�ama"...

Po�to je viziju doveo do tragi�ne ta�ke u kojoj pokorno predajemo nov�anike, vo�a puta li�nim primerom zapo�inje prepakivanje - plja�aka�ima �e servirati razuman minimum, ostalo �e utajiti, �to i nama preporu�uje.

Koliko god haramiji da� dao si previ�e, jer nije zaslu�io. A opet, ako �krtari� - nave��e� ga da te pretresa, a mo�da i da te izre�eta zato �to je razo�aran pazarom ili zato �to te je uhvatio u la�i... Te�ka srca dve stotke ostavljam u nov�aniku, zbogom lepe moje, restl preme�tam u d�ep ko�ulje. Pop se lomi dvadeset minuta, �u�ka, broji, uzdi�e... Napokon se umotava u �ebe. Koliko si im namenio, Pope? Sto pedeset maraka, ka�e spremno, dosta im je! Bi mi krivo �to sam ispao toliko galantan, ali nisam vi�e hteo da se d�eparim - �ta ako banu usred mog prepakivanja?

Pop je u susednom vagonu video dva la�na ma�arska policajca, u stvari Ma�ari verovatno i jesu, ali da su policajci - �isto sumnja. Pretvaraju�i se da idem u klozet i s�m sam ih osmotrio, imaju neke �udne uniforme, imaju pi�tolje (koji jedini izgledaju autenti�no), i prave se da spavaju! Ako su to na�i d�elati, a jesu, hajde da ih prvi napadnemo, to bi bilo najpametnije, ali, kakvi smo baksuzi ispalo bi da smo razoru�ali i povredili prave pandure, dobro, ne�emo udariti prvi, ali bi�emo budni, skupo �emo prodati svoju ko�u, jedna no� ni tamo ni ovamo, ma ne moramo ni svi bdeti, mo�da je dovoljno da trojica stra�are, jedan neka drema...

Umor �ini svoje i odluka se preina�uje, �ta smo se toliko uprpili, bi�e jedan stra�ar, smena svaka dva sata. Stra�arsko mesto: hodnik. Jedino je odatle mogu�no primetiti pokret neprijateljskih trupa i di�i uzbunu! Moja smena je prva, nemam ni ki�obran, prepu�ten sam sre�i i borila�kim ve�tinama (koje mi nisu jaka strana; ne vladam zapravo nijednom). Ipak, presli�avam se: plja�ka�a silovito �utiram u prepone, zavr�em mu ruku iza le�a, njegovim vlastitim lisicama - koje je zaka�io da bi delovao kao pravi policajac - vezujem ga za �ivije kontrabasa dok njegov sau�esnik iska�e kroz prozor i razbija se o banderu gde �e ga na prole�e na�i jedan �obanin.

Shvativ�i da �e goloruka neja� pru�iti herojski otpor u odbrani vekovnog ku�eta, zlikovci su digli ruke od plja�ke, odjednom se razdanilo, dolaze carinici, pravi policajci, za njima i doma�in na�eg vagona, prava idila, do�lo mi bilo da platim carinu, ali ni�ta nisam ni kupio jer su radnje bile zatvorene.

Iz Novog Sada idemo somborskim autobusom. Gde se ve� pri ukrcavanju zaka�im sa gra�ankom koja je na sedi�te pored svoga stavila ta�nu i �ubaru a pogled uperila kroz prozor. Pitam je li slobodno, pa ima pozadi mesta, tu neko sedi... - �uje samu sebe kako la�e. Sednem iza nje pored nekog zinutog derana koji je zaspao u Staparu, autobus kre�e, kuckam hulju po ramenu, gospo�o, da ka�em majstoru da stane, nema va�eg saputnika! Otpozadi dolaze baba, deda i unuk [Miroslav, sedam godina]; baba seda iza mene, deda levo od mene, mali tetura po autobusu tra�e�i mesto, pitaj tetu i �ubaru da sedne� kod njih dveju, podu�avam ja pionira. Teta je kivna na mene, ali je i zadovoljna jer nije ispalo po mome - nisam ja uspeo da sednem na �ubarino sedi�te. Zadovoljan sam i ja �to nije bilo po njenom, uglavnom, mali sedne. Deda ima �tofane prugaste pantalone i bundu kakve su pre tri decenije imali traktoristi u zemljoradni�kim zadrugama, baba pak burku od crnoga skaja [dar iz SSSR-a?]. Veoma su sve troje zadovoljni �to putuju. Na babin mig deda svakih deset minuta iz kese vadi bombonu, onu tvrdu koja se javlja samo u zelenoj ili crvenoj boji, dodaje je Miroslavu koji se zahvalno sme�ka; negde kod Batajnice mali pita koje je ovo selo, baba i deda ne znaju, ja mu ka�em, pro�emo Zemun, dedin saputnik si�e, Miroslav pre�e kod dede. Sad smo ve� na Novom Beogradu, pitam dedu da li je Miroslav video zgradu CK [pred kim �e� ako ne pred sedmogodi�njim selja�etom da se napravi� va�an, kom �e� beogradskom detetu pokazivati kako je agresor unakazio simbol na�eg posleratnog razvoja?], jel to ono di je bio studio, pita deda, jeste, Miroslav se prote�e, zainteresovan je, ali gleda negde u stranu, napokon vidim da je fokusirao zgradu dru�tveno-politi�kih organizacija: "Au, majku im jebem!" "To i ja ka�em!" dometnu deda i dade mu jo� jednu paprenu bombonu, ovaj je prevrte dvaput u ustima: "Vrati�emo im to kad tad!"

Dor�ol, 5. januar 2000.
Oprao sam sudove iz pro�log milenijuma. Nedelju dana uo�i puta u Minhen spopao me bio virus, verovatno bih i dan-danas le�ao i ka�ljao da mi se u vru�ici nije privi�ala svota koju je za Novu godinu trebalo da zaradim. Popovao sam sebi kako nema para zbog kojih bi zdravlje trebalo stavljati na kocku i, zaista, do zadnjeg momenta nisam znao ho�u li na �elezni�ku stanicu ili kod doktorke Ma�kovi�, ali ba� tog dana kad je trebalo da krenemo meni bude bolje, ne ba� toliko dobro da operem sudove, ali prezdravim ja, ubacim crninu u kufer, spakujem laptop, zgrabim futrolu sa basprimom i pravac kolodvor: �ovek koji je pobedio grip.