Košarkaške (ne)prilike

Ko smenjuje Obradovića?

U košarkaškim krugovima kola priča da će se uspešni trener košarkaške reprezentacije uskoro naći na udaru ukoliko se javno ne distancira od grupe "G 17 plus" čiji je član

Posle smene doskorašnjeg generalnog sekretara KSJ-a Zorana Radovića, koja nema nikakvu političku pozadinu jer je reč o čisto unutrašnjem obračunu u kome su Partizan i crnogorski delegati u Predsedništvu KSJ-a nadmudrili i preglasali struju koju su zastupali Zvezda i Radnički, košarkaškom čaršijom kruži priča da će se sledeći na udaru naći trener reprezentacije Željko Obradović. Glasine su stigle i do novina, pa se novom predsedniku KSJ-a Željku Ceroviću postavlja i takvo pitanje, mada on odgovara "da o tome prvi put čuje".

Šta je zgrešio Željko Obradović da ga košarkaška čaršija smenjuje sa položaja na kome je od Olimpijskih igara u Atlanti 1996? Ništa što u normalnom svetu može da izazove smenu trenera, a to su slabi rezultati. U redu, bronzana medalja sa poslednjeg Evropskog prvenstva u Francuskoj nije bila u skladu sa našim očekivanjima, ali imajući u vidu sve okolnosti (rat, izolacija, povrede pre i za vreme prvenstva) treće mesto sasvim je korektan plasman. U stvari, Obradoviću niko iz KSJ ne zamera ništa, priče su krenule iz određenih krugova na vlasti, ili bliskih vlasti posle Obradovićeve odluke da postane član grupe "G 17 plus". Iako sam Obradović tvrdi da njegovo angažovanje "nije političke prirode", da je organizacija "nepolitička" i da joj je jedini program "pomoć Srbiji", samo ime bilo je dovoljno da kod režima izazove nepoverenje i proširi listu "dokazanih neprijatelja". Ako je grupa ekonomista iz "G 17" najžešći kritičar režima u oblasti ekonomske politike, onda je logično pretpostaviti da umetnici, profesori, sportisti (Obradović) i ostali iz "G 17 plus", u svojim oblastima rada neće biti na pozicijama koje bi se mogle dopasti vlasti.

Željko Obradović nerado govori o svom angažovanju u "G 17 plus", jer tvrdi da ga "politika ne interesuje", ali i ćuteći - samom činjenicom da je član grupe - iritira neke uticajne socijaliste i julovce koji se vrzmaju oko košarke i koji čitavu stvar doživljavaju kao neku vrstu izdaje i udara na sebe. Rezon je otprilike: "mi njemu diplomatski pasoš, a on nama nož u leđa...". Problem je u tome što je Obradović isuviše veliko ime da bi neko naredio njegovu smenu po kratkom postupku. Njegov stručni pedigre je takav da je po titulama sada najuspešniji jugoslovenski trener svih vremena, i udariti na njega bez pravog (sportskog) motiva ne bi bilo lako čak ni za režim koji u rušenju "nepodobnih" ima iskustva na pretek. Zato je za početak izabran zaobilazni put. Preko ljudi bliskih Obradoviću počeli su da mu stižu saveti i poruke u stilu da "bi bilo dobro da se povuče iz te grupe", da "njemu tamo nije mesto", "da misli na sebe"... Zasad nema nikakvih ultimatuma i direktnih pritisaka, ali nikad se ne zna, koliko sutra u nekom državnom mediju - ako tako bude odlučeno - može osvanuti naručeni "principijelni" komentar kao znak za početak kampanje. Obradović je, koliko znamo, na poruke i "dobronamerne" savete odgovorio u stilu svog karaktera: neka svako gleda svoja posla. Drugim rečima, ne pada mu na pamet da se povlači ili distancira od "G 17 plus" ni po koju cenu, uključujući i odlazak sa kormila reprezentacije ako to bude cena poštovanja sopstvenih principa i uverenja.

Ostaje da se vidi da li će sve nervozniji režim smeti da zagrize "jabuku Obradović" ili će ipak popustiti i pustiti ga da na miru vodi reprezentaciju na Olimpijadi u Sidneju da bi potom - ako još bude na vlasti (što je, ruku na srce, uz ovakvu opoziciju vrlo verovatno) - eventtualnu medalju prodao kao još jedan svoj uspeh, uz tradicionalno "spontano" opštenarodno slavlje ispred Skupštine. U poslednjih desetak godina nijedan značajni sportski savez u zemlji nije bio zaobiđen u vođenju "adekvatne" kadrovske politike, a kada su se neki provereni kadrovi, poput Nebojše Čovića na čelu KSJ, distancirali od režima, bivali su smenjeni po kratkom postupku.

Priča o Obradovićevoj "političkoj nepodobnosti" čula se prvi put posle Svetskog prvenstva u Atini avgusta 1998. kada je izostao sa liste devetorice prvih dobitnika diplomatskih pasoša (Bora Stanković, Dušan Ivković i igrači Divac, Đorđević, Paspalj, Bodiroga, Savić, Danilović i Rebrača). Međutim, u avgustu prošle godine, prilikom učešća Panatinaikosa, ekipe koju sada trenira Željko Obradović, na Beogradskom turniru greška je ispravljena; Obradoviću je na prijemu kod ministra inostranih poslova Živadina Jovanovića - koji je tom prilikom održao nezaboravno nadahnuti govor - dodeljen diplomatski pasoš, čime je vlast pokazala da nije baš tako kruta.

Međutim, latentna netrpeljivost jednog dela košarkaške reprezentacije i aktuelne vlasti pretila je da izazove požar i naruši prividno jedinstvo. Tokom Evropskog prvenstva u Francuskoj igrači su iz naših novina saznali da će biti "sponzori" obnove sportske hale u Ćupriji, stradale pod bombama NATO-a, što je Divca navelo da javno demantuje obećanja ministra Živadina Jovanovića dato građanima Ćuprije. "Bar su mogli da nam kažu pre nego što nešto obećavaju u naše ime", rekao je Divac. Demanti je doveo u neprijatan položaj ministra kome je očito ta propagandistička vest bila servirana, ali su na kraju "košarkaške pare" za ćuprijsku halu ipak namaknute tako što su se učesnici Beogradskog turnira odrekli nagrada koje je, preko stalne sponzorske ekipe državnih firmi, obezbedila vlada Srbije.

Drugo iskakanje bio je intervju Vlada Divca "Vremenu", u kome je jasno rekao šta misli o sadašnjem režimu. Treće je Obradovićevo članstvo u "G 17 plus", a samo je pitanje vremena kada će javno reći šta misle još neki igrači. Košarkaši očito nisu više spremni da se sa njima manipuliše, i režim to zna, ali su vrlo popularni i isuviše jaki da se direktno udari na neki od njih.

Jedna stvar treba da bude jasna: Željka Obradovića, posle pet evropskih klupskih titula sa Partizanom, Huventudom, Realom i Benetonom, sa titulama prvaka Evrope i sveta i drugim mestom sa Olimpijade u Atlanti pre četiri godine, niko ne može da ospori kao prvog stručnjaka reprezentacije samo zato što je član jedne grupe koja nije simpatična vlastima. Isto bi važilo i da je Obradović istaknuti član SPS-a ili radikala. Tada bi bio trn u oku opozicije, možda bi neko izražio žaljene što je tako talentovan i uspešan stručnjak na pogrešnoj strani, ali ni tada niko ne bi imao pravo da ga smenjuje zbog njegovog političkog uverenja. Željko Obradović najbolje govori sa klupe uz košarkaški teren i treba ga pustiti da to i dalje uspešno radi. Reprezentaciju je uzeo 1996. i sa četiri velika takmičenja sa njom osvojio dve zlatne, jednu srebrnu i jednu bronzanu medalju. Sidnej treba da bude logičan završetak jednog ciklusa, a za nekolicinu igrača koji su izneli teret svih uspeha jugo-basketa i oproštaj od reprezentacije. Treba ih pustiti da svi zajedno odrade svoj posao najbolje što umeju, da se u miru dobro pripreme i pokušaju ono što izgleda nemoguće - osvajanje zlatne medalje protiv američkog upravo kompletiranog Dream Team IV.Oni koji bi da smenjuju Obradovića i sve one koji nisu na liniji aktuelne državne politike moraju shvatiti da članstvo u SPS-u, JUL-u ili SRS-u nikome ne daje ekskluzivnu tapiju na patriotizam.