Zona sumraka |
Vreme broj 471, 15. januar 2000. |
Vlah u snijegu (II) Pola sata pre polaska voza za Novi Sad u Beču se pojaviše tri moja druga (trebalo je da putujemo zajedno od Minhena, ali je slučaj hteo da ja do Beča stignem jednim a oni drugim vozom, iako smo imali zajedničku kartu). Nagrdismo složno železnicu koja u razmaku od pet minuta šalje dva voza u Beč - možda je bio još neki, samo mi ne znamo! - i uđosmo u naš voz, jedini koji noću ide do Jugoslavije. Kao da smo već stigli kući - poznati vonj, štroka i studen; pitamo konduktera da li ćemo dobiti lanac ili šipku, za šta, pita nevinašce koje u svom radnom veku nije čulo ni za kakvu poharu usnule Srbadije. Uze nam kartu i ostavi nas same i goloruke u vagonu. Pop je uveren da su nas razbojnici snimili - kontrabas, harmonika, dve tambure, profesionalci vide da se vraćamo sa novogodišnje svirke, ma šta profesionalci, svakome je jasno odakle idemo, mi smo uočljiv, lak plen i za one koji tek kreću stranputicom... Pola sata je onim gurtnama koje osiguravaju ležajeve pokušavao da našu bravu poveže sa krevetima, svaki put bi došao na isto: evo ovde ima lufta čitav prst, tu skotina provuče skalpel, čakiju, bajonet, sablju, šta god, preseče gurtnicu a onda se baca na grkljane. Mada ima i sprej, ununa te i pelješi te dok si pod anestezijom. Što je još i humano kad znaš da mogu svaki čas ući sa pištoljima - jedan pogrešan pokret ili naglo kočenje, prospu ti mozak kao u "Petparačkim pričama"... Pošto je viziju doveo do tragične tačke u kojoj pokorno predajemo novčanike, vođa puta ličnim primerom započinje prepakivanje - pljačakašima će servirati razuman minimum, ostalo će utajiti, što i nama preporučuje. Koliko god haramiji daš dao si previše, jer nije zaslužio. A opet, ako škrtariš - navešćeš ga da te pretresa, a možda i da te izrešeta zato što je razočaran pazarom ili zato što te je uhvatio u laži... Teška srca dve stotke ostavljam u novčaniku, zbogom lepe moje, restl premeštam u džep košulje. Pop se lomi dvadeset minuta, šuška, broji, uzdiše... Napokon se umotava u ćebe. Koliko si im namenio, Pope? Sto pedeset maraka, kaže spremno, dosta im je! Bi mi krivo što sam ispao toliko galantan, ali nisam više hteo da se džeparim - šta ako banu usred mog prepakivanja? Pop je u susednom vagonu video dva lažna mađarska policajca, u stvari Mađari verovatno i jesu, ali da su policajci - čisto sumnja. Pretvarajući se da idem u klozet i sâm sam ih osmotrio, imaju neke čudne uniforme, imaju pištolje (koji jedini izgledaju autentično), i prave se da spavaju! Ako su to naši dželati, a jesu, hajde da ih prvi napadnemo, to bi bilo najpametnije, ali, kakvi smo baksuzi ispalo bi da smo razoružali i povredili prave pandure, dobro, nećemo udariti prvi, ali bićemo budni, skupo ćemo prodati svoju kožu, jedna noć ni tamo ni ovamo, ma ne moramo ni svi bdeti, možda je dovoljno da trojica stražare, jedan neka drema... Umor čini svoje i odluka se preinačuje, šta smo se toliko uprpili, biće jedan stražar, smena svaka dva sata. Stražarsko mesto: hodnik. Jedino je odatle mogućno primetiti pokret neprijateljskih trupa i dići uzbunu! Moja smena je prva, nemam ni kišobran, prepušten sam sreći i borilačkim veštinama (koje mi nisu jaka strana; ne vladam zapravo nijednom). Ipak, preslišavam se: pljačkaša silovito šutiram u prepone, zavrćem mu ruku iza leđa, njegovim vlastitim lisicama - koje je zakačio da bi delovao kao pravi policajac - vezujem ga za čivije kontrabasa dok njegov saučesnik iskače kroz prozor i razbija se o banderu gde će ga na proleće naći jedan čobanin. Shvativši da će goloruka nejač pružiti herojski otpor u odbrani vekovnog kušeta, zlikovci su digli ruke od pljačke, odjednom se razdanilo, dolaze carinici, pravi policajci, za njima i domaćin našeg vagona, prava idila, došlo mi bilo da platim carinu, ali ništa nisam ni kupio jer su radnje bile zatvorene. Iz Novog Sada idemo somborskim autobusom. Gde se već pri ukrcavanju zakačim sa građankom koja je na sedište pored svoga stavila tašnu i šubaru a pogled uperila kroz prozor. Pitam je li slobodno, pa ima pozadi mesta, tu neko sedi... - čuje samu sebe kako laže. Sednem iza nje pored nekog zinutog derana koji je zaspao u Staparu, autobus kreće, kuckam hulju po ramenu, gospođo, da kažem majstoru da stane, nema vašeg saputnika! Otpozadi dolaze baba, deda i unuk [Miroslav, sedam godina]; baba seda iza mene, deda levo od mene, mali tetura po autobusu tražeći mesto, pitaj tetu i šubaru da sedneš kod njih dveju, podučavam ja pionira. Teta je kivna na mene, ali je i zadovoljna jer nije ispalo po mome - nisam ja uspeo da sednem na šubarino sedište. Zadovoljan sam i ja što nije bilo po njenom, uglavnom, mali sedne. Deda ima štofane prugaste pantalone i bundu kakve su pre tri decenije imali traktoristi u zemljoradničkim zadrugama, baba pak burku od crnoga skaja [dar iz SSSR-a?]. Veoma su sve troje zadovoljni što putuju. Na babin mig deda svakih deset minuta iz kese vadi bombonu, onu tvrdu koja se javlja samo u zelenoj ili crvenoj boji, dodaje je Miroslavu koji se zahvalno smeška; negde kod Batajnice mali pita koje je ovo selo, baba i deda ne znaju, ja mu kažem, prođemo Zemun, dedin saputnik siđe, Miroslav pređe kod dede. Sad smo već na Novom Beogradu, pitam dedu da li je Miroslav video zgradu CK [pred kim ćeš ako ne pred sedmogodišnjim seljačetom da se napraviš važan, kom ćeš beogradskom detetu pokazivati kako je agresor unakazio simbol našeg posleratnog razvoja?], jel to ono di je bio studio, pita deda, jeste, Miroslav se proteže, zainteresovan je, ali gleda negde u stranu, napokon vidim da je fokusirao zgradu društveno-političkih organizacija: "Au, majku im jebem!" "To i ja kažem!" dometnu deda i dade mu još jednu paprenu bombonu, ovaj je prevrte dvaput u ustima: "Vratićemo im to kad tad!" Dorćol, 5. januar 2000. Ljubomir Živkov |