Intervju: Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije

Ni Beli dvor, ni Bela kuća

Mera između Miloševićeve nepopustljive i neke preterano popustljive politike garantuje Srbiji mogućnost da postepeno počne da nadoknađuje ono što je izgubila ne samo u poslednjih deset, nego i u proteklih pedeset i više godina

Na skupu opozicionih stranaka 10. januara samo dvojica predstavnika uslovila su svoj potpis na dva usvojena dokumenta. Momčilo Perišić (Pokret za demokratsku Srbiju) nije potpisao, predlažući da opozicija u Skupštini SRJ pokrene inicijativu za smenjivanje Slobodana Miloševića, a Vojislav Koštunica (Demokratska stranka Srbije, DSS) vezao je važenje svog potpisa za odluku izvršnih organa DSS-a. Moglo se učiniti da ponovo počinju igre hoću-neću oko hvatanja u "opoziciono kolo" ali, bar što se DSS-a tiče, ne samo što je potpis Vojislava Koštunice praktično već sutradan prihvaćen već se DSS pojavio kao sazivač i domaćin skupa zakazanog za 19. januar. U razgovoru za "Vreme", vođenom 16. januara, Vojislav Koštunica kaže da nema nikakvog predumišljaja u datumu, za koji je zakazan i sastanak "trilaterale" predstavnika SAD-a, OEBS-a, crnogorskih vlasti i srpske opozicije u Budvi. Sastanak u Beogradu je, po njegovim rečima, nagovešten još 10. januara kao "nastavak razgovora koji bi se sad bavio pojedinostima o tome kako dalje institucionalizovati saradnju opozicionih stranaka". "Treba definisati područje u kom se mi slažemo i u kojem se naši interesi podudaraju, i razdvojiti ga od područja u kom će biti potpuno legitimno ispoljavanje razlika između stranaka koje su potpisale sporazum. Tema sporazuma je jasno definisana kao borba za ravnopravne izborne uslove na svim nivoima i to - dodao bih - što pre. U tome se sve stranke slažu."

VOJISLAV KOŠTUNICA: Više stvari. Na koji način komunikaciju između opozicionih stranaka učiniti redovnom, razmenu informacija takođe, kako da odnosi dobiju poslovni karakter i kako da se opozicione stranke postave jedinstveno i jasno u borbi za predstojeće izbore, ali i u zajedničkom otporu režimskom napadu i manipulaciji. Uoči sastanka 10. januara i posle njega vlast je nastavila da govori ono što je govorila i ranije, ali sada upotrebljavajući još jače reči i još težu artiljeriju. Na primer, da su sastanak i zaključci naručeni spolja. Samo je jedan naručilac tih zahteva - to je narod u Srbiji koji živi nepodnošljivo i sve gore i gore. Ko god pogleda dokument upućen ministrima inostranih poslova Evropske unije, SAD-a, Rusije i Kine uočiće da je to u osnovi jedan patriotski apel i vapaj. Krajnje razborito, to pismo ne ide samo na adresu zapadnih zemalja, koje snose najveću odgovornost za bombardovanje SRJ i sankcije međunarodne zajednice, već se obraćaju i drugim stalnim članicama Saveta bezbednosti, Rusiju i Kinu, od kojih je jedna odigrala veliku ulogu u razrešenju NATO agresije. Opozicija se ne obraća samo jednima, i vlast koja je napala potpisnike ovog dokumenta kao da je previdela činjenicu - kome je pismo adresovano. Prvi zahtev u tom dokumentu jeste zahtev za poštovanje rezolucije 1244, drugi je usmeren na povećanje humanitarne pomoći SRJ, a treći se odnosi na ukidanje svih sankcija bez ikakvog ograničenja, i to onog trenutka kad dođe do dogovora vlasti i opozicije u pogledu prevremenih izbora na svim nivoima. Mislim da se nešto više i korisnije za narod u Srbiji ne bi moglo tražiti u položaju u koji je taj narod stavljen politikom Miloševićevog režima i vladajuće koalicije i, s druge strane, politikom međunarodne zajednice i diktatima Vašingtona, izolacijom SRJ, međunarodnim sankcijama i bombardovanjem Srbije.

Čini se da režim uspešno manipuliše utiskom u javnosti da je dogovor o saradnji opozicionih stranaka jednim delom ipak proizvod pritiska spolja?

Stvari stoje drugačije. Mnogo toga se u Srbiji promenilo u poslednje vreme, a te promene dovode do pregrupisavanja na političkoj sceni, drugačijeg razmišljanja i svesti. Od okruglog stola 14. oktobra do danas događaji me upućuju na zaključak o sazrevanju i uozbiljenju opozicije u Srbiji. Zajednička platforma je borba za ravnopravne izborne uslove na svim nivoima, podvlačim - na svim nivoima, jer izbori koji bi isključili republičke neće doneti nikakve suštinske promene u Srbiji. Opozicione stranke su se prvi put okupile na toj platformi, i to je zahtev biračkog tela. Okupljanje pod unutrašnjim pritiskom potvrđuje i činjenica da se sada u krugu stranaka koje razgovaraju o budućim izborima nalaze i one čiji su predsednici doskora bili članovi i funkcioneri SPS-a ili u koaliciji sa socijalistima. Za mene je ta činjenica politički pozitivna i govori da je predominantan uticaj na opoziciono okupljanje od 14. oktobra do 10. januara izazvano iznutra a ne spolja, kako bi vlast to htela da predstavi. Što se tiče ritualne podrške iz inostranstva opozicionom okupljanju u Srbiji, bilo da je reč o portparolu Stejt departmenta Džejmsu Rubinu ili evropskim zvaničnicima, mislim da su izgubili svako moralno pravo da govore o oportunosti ili neoportunosti opozicionog okupljanja oni koji su, zapravo, produžavali vek jednom autoritarnom režimu, izolujući i bombardujući - što sankcijama što bombama - Srbiju i SRJ. Nemaju pravo da o tome govore oni za koje, poput Džejmsa Rubina ili zvaničnika NATO-a, nije bilo prilike, zverstva ili medijske manipulacije koju nisu naknadno opravdavali. U trenutku kada se na Kosovu, u srcu Evrope, suočavamo sa masovnim zločinima i linčovanjem ljudi samo zato što su pripadnici drugog naroda - sve uz prisustvo 50.000 vojnika KFOR-a i velikog broja službenika UNMIK-a - jedina stvar o kojoj bi trebalo da govore jeste to stanje. Sve drugo ukazuje na krajnji cinizam ili neukus onih koji te izjave izriču.

Udružena opozicija će morati da rešava šizofreni problem birača koji su suočeni sa autoritarnim režimom, sa jedne, i "bombarderskom demokratijom", s druge strane. U sličnim okolnostima Milošević se do sada pokazivao kao vešt igrač, naročito ako se poruke Zapada čitaju kao: sad ćemo vas tri meseca bombardovati, pa vam dajemo godinu dana da promenite vlast, a ako ne uspete, onda...

Problem izbora između nečega što nije demokratija u Srbiji i nečega što bi izvorno trebalo da je demokratija i predstavlja se kao demokratija zaista je veliki. Biračko telo će se izjašnjavati za jedno ili drugo i na osnovu medijske manipulacije, u obliku izbora ili-ili. Na sličan način je Crna Gora teško mogla da pronađe nešto treće između Đukanovićeve politike, koja je daleko od oličenja reformizma u ekonomiji i demokratije u političkom životu, i promiloševićevske, autoritarne Bulatovićeve politike. DSS već dugo pokušava da istakne taj "treći put", posebno od izbijanja albanske pobune na Kosovu i potpisivanja sporazuma Milošević-Holbruk, dolaska Verifikacione misije, zatim i bombardovanja SRJ. U najkraćem, moglo bi se reći: ni Vašington, ni Dedinje. Javno mnjenje u Srbiji mora se navići, naučiti ili obrazovati da su jedno demokratske vrednosti i institucije, izvorni demokratski principi, a drugo današnja stvarnost sveta. Danas demokratija onima koji su u komunizmu sanjali o njoj više ne izgleda onako kako je izgledala onda dok je komunizam postojao. To je star problem. Posle Francuske revolucije, kada je uspostavljena republika, jedan deo najtvrđih sanjara republike govorio je da je republika bila mnogo lepša pod monarhijom. Danas bi se moglo reći kako je demokratija za nas koji smo živeli u komunističkom delu sveta - doduše, u jednoj njegovoj mekšoj varijanti - izgledala mnogo lepše pod komunizmom. Treba praviti razliku između izvornih demokratskih vrednosti i onoga što je demokratija danas, pogotovu onog što je u spoljnoj politici Vašingtona.

I Miloševićeva propaganda se "bori za temeljne vrednosti naprednog sveta"...

Ne bih rekao. Miloševićev režim se "bori protiv nepravdi u svetu" u okvirima stare komunističke retorike, po onom "Padaj silo i nepravdo!" Kritika jednog Noama Čomskog ili Henri Kisindžera, koliko god se činila sličnom, bitno se razlikuje od ovdašnje, režimske, koja se izriče sa antidemokratskih pozicija. Ako smem da budem neskroman, i pozicija DSS-a je takođe kritika demokratske stvarnosti sveta sa demokratskih pozicija. Na tragu Rajt Milsovih razmišljanja o eliti vlasti, može se reći da između današnjeg američkog državnog sekretara i jednog bivšeg, još uvek živog, Henri Kisindžera, postoji strašna razlika u intelektualnom smislu, u smislu političke odgovornosti, pa čak i nekog morala koji ne može celosti biti izgnan iz politike.

Glupo je da vas pitam šta je opozicija mogla da učini, a nije učinila. Čini se kao da je najveći deo opozicije od 1990. godine naovamo očekivao da će do promene doći na ovim ili onim izborima, na "oruk" ili na prevratničku promenu a da je, suočena sa režimom takvim kakav je, samo izgubila deset godina. DSS u javnosti uživa reputaciju stranke koja se teško odlučuje da pristupa koalicijama, koja je u startu skeptična i koja, zapravo, pretpostavlja neki preduslov za saradnju. Šta se u tom smislu promenilo sporazumom od 10. januara?

Smisao ovog sporazuma je u tome da izbori moraju biti izbori da bi se na njima učestvovalo. Mislim da je tu kod jednog dela opozicije postojala zabluda da treba učestvovati na izborima bez obzira na uslove, bez obzira na činjenicu da su socijalisti stalno modifikovali izborne uslove potrebi da i pod za njih pogoršanim političkim položajem pobede. Na primer, 1992. godine su socijalisti prihvatili proporcionalni izborni sistem i devet izbornih jedinica posle prvog - i jedinog - okruglog stola vlasti i opozicije, u vreme kada je Milan Panić bio predsednik savezne vlade. Godine 1996. oni su procenili da više ne stoje tako dobro i da bi, pored ostalog, broj izbornih jedinica trebalo povećati sa 9 na 29. U delu opozicije tad nije postojala jasna svest da to socijalisti rade prosto zato što je njihov položaj teži i da, praktično, sve deficite sopstvene politike pokušavaju da kompenziraju povećanjem broja izbornih jedinica, nametanjem nekih drugih izbornih pravila. Drugo, promenjena je uloga medija. Ma šta mi mislili, na ključnim, prvenstveno elektronskim medijima početkom devedestih godina još uvek imate jedan mali, kakav-takav prostor za drugačija stanovišta, imate čak - u "Politici", na primer - otvoren prostor i za druge političke orijentacije. Danas je tako nešto nezamislivo. Sad, mislim, po prvi put postoji jasna svest da je pitanje pravila važno pitanje i da se stvar oko izbora mora raščistiti. Izbori jesu izbori ili nisu izbori.

Zbog toga insistirate na tome da je postizanje dogovora o izbornim uslovima osnovni preduslov? A onda - sa jednom, dve ili više lista?

Sa nekoliko lista. To je mnogo celishodnije, prosto zato što postoje programske razlike između opozicionih stranaka. Izlazeći na izbore sa nekoliko lista, stranke mogu iskoristiti svoje programske adute što, sa jednom listom, ne bi mogle. U okviru ovih nekoliko grupacija na političkoj sceni Srbije ima onih koji stavljaju težište na saradnju sa međunarodnom zajednicom. Oni će zbog toga dobiti jedan broj pristalica. Ima stranaka koje su vrlo kritične prema saradnji sa međunarodnom zajednicom, naročito pod vašingtonskim diktatom. To je DSS. Ima i stranaka ili grupacija - kakav je Savez demokratskih partija, koji veliku pažnju poklanja manjinskim pravima - koje su za visok stepen decentralizacije, čak za državu u kojoj preovlađuje regionalizam; te stranke će na tom programu dobijati glasove. Glajhšaltovanjem razlika bi se došlo do programa koji za glasače jedne, druge ili treće grupacije ne bi bio dovoljno prihvatljiv, ubojit, pa čak ni jasan. Iskustvo pokazuje da grupisanje donosi veći uspeh, kako se to dogodilo u Ruskoj federaciji i Hrvatskoj. Najšire koalicije ne mogu rešiti problem rasipanja glasača, naprotiv.

Nema sumnje da će režim i ovog puta izbornu geometriju pokušati da prilagodi sebi. Da li postoji konsensus opozicionih stranaka da na takve izbore ne idu?

Postoji, a sadržan je u zaključcima okruglog stola demokratske opozicije od 14. oktobra 1999.

Ipak, iskustvo takođe upozorava da se opozicija u celini ili pojedinačno drži do na nedelju dana pred izbore, a onda se dogodi nešto drugo. Koruptivna moć režima nije zanemarljiva.

To predstavlja i predstavljaće problem kod narednih izbora, ali su prilike sada drugačije i ovo zaista mogu biti prelomni izbori. Očekivanja su velika i ne verujem da bi se neko ovoga puta drznuo na poigravanje sa poverenjem birača.

Po istraživanjima javnog mnjenja, DSS od osnivanja ima stabilan i postepeno rastući broj pristalica. Da li bi se moglo reći da su okolnosti u kojima postoje jednake rezerve prema režimu unutra i režimu koji navaljuje spolja, prema Zapadu, ono što je DSS ovih dana izguralo u prvi plan, ta pozicija jednakog nepoverenja?

Jeste, ekvidistanca prema Dedinju, ali i prema Vašingtonu, prema Belom dvoru, ali i Beloj kući. Vrlo čvrst stav koji je imao DSS u pogledu različitih oblika saradnje sa SPS-om pokazao se ispravan. S druge strane, velike rezerve koje je imao prema preterano popustljivoj politici u odnosu na Zapad, pre svega Vašington, takođe su se pokazale ispravnim. Zahvaljujući i jednom i drugom, pozicija DSS-a je ojačala.

U optimističkom očekivanju da će ove godine doći do promene režima, sa iskustvom odvajanja Kosova od Jugoslavije, da li verujete da bi nova vlast bila u stanju da reši taj problem ili je Kosovo odvojeno u poslednjem trenutku pre demokratskih promena u Srbiji i Jugoslaviji?

Stav da će promena vlasti automatski rešiti kosovski problem postoji; i on je nekritičan, kao i režimski stav da je Kosovo sačuvano ili da će biti sačuvano posle juna meseca, kad ističe prvi mandat snagama KFOR-a i UNMIK-a. To nije tačno, radi se o namerno pogrešnom tumačenju rezolucije 1244. Niti je Kosovo sada naše, niti će ono naše biti posle juna. Ono je naše u jednom vrlo labavom smislu reči, zahvaljujući suprotstavljenosti interesa u svetu, zahvaljujući rezoluciji 1244 koja predviđa da se mora poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije, zahvaljujući tome što još ima našeg življa na Kosovu, zahvaljujući tome da je taj živalj užasno čvrst u tome da ostane tamo gde se zatekao... Srbi sa Kosova su ostatak jedne teške selekcije i Srbi koji su pretekli na Kosovu teško će sa njega otići. To je svet koji je stotinu i više godina živeo u uslovima kakvi su današnji. Njih će biti teško oterati i utoliko ta kopča Kosova i ostatka Srbije ostaje. Ali govoriti da se ništa nije promenilo, da se na Kosovu ostvaruje naš suverenitet, kako tvrde vlasti, potpuno je netačno. S druge strane, mislim da je netačno i da će Kosovo biti potpuno reintegrisano u sastav Srbije onog trenutka kad se u Srbiji promeni vlast. Neće, i oni koji to govore takođe obmanjuju javnost.

Da li će se to pitanje bar lakše rešavati pod promenjenom vlašću?

Imaćemo jače adute, ali problem je u tome što ni protivnici današnjeg autoritarnog režima i Miloševićeve vlasti nisu nešto jedinstveno. I tu postoji određena šarolikost, a ljudi su skloni da i dobre adute prokockaju, kako je to i Milošević učinio pre deset godina. Mislim, ipak, da će se prilike menjati i da će opšti položaj i odnosi u svetu popravljati tako da će, u rezultanti sukoba različitih interesa, jednom razumnom politikom Kosovo postepeno moći da bude i sačuvano i reintegrisano u pravni i politički sistem Srbije.

Pitanje svih pitanja

Šta je ono što građani Srbije mogu da očekuju od promene vlasti na izborima?