"Vreme" zahteva da Skupština Srbije imenuje anketni odbor, a državni vrh državnu komisiju sa najširim ovlašćenjima za rasvetljavanje serije atentata

Ko još treba da pogine od atentatorske ruke na javnom mestu pa da se ova država trgne iz paralize? Kao žaba hipnotisana pogledom zmije, Srbija ukočeno i bespomoćno gleda kako neka nepoznata, skoro onostrana Sila već devetu godinu, uvek na isti način, ubija njene građane. Građani Srbije nisu jednaki samo u smrti, kao sva ljudska bića; građani Srbije jednaki su i po Ustavu: ministar unutrašnjih dela ili lokalni mangup; generalni sekretar vladajuće stranke ili vlasnik auto-otpada; novinski izdavač ili pukovnik policije; ili poslastičar sa burnom biografijom. Svi oni imaju pravo da ne budu ustreljeni na ulici, u kafani ili čak u holu "Interkontinentala", jer plaćaju poreze od kojih se izdržava jedna od najbrojnijih policija na svetu, gledano po broju stanovnika. Ta ista policija, takođe opčinjena i u transu, ni u jednom od dvadesetak atentata izvršenih na isti način nije uspela da otkrije počinioce i preda ih sudu, iako su u toj seriji atentata u Beogradu ubijeni jedan general (i vršilac dužnosti ministra unutrašnjih dela), dva pukovnika, jedan inspektor policije i jedno ovlašćeno službeno lice. Nagledali smo se dirljivih i skupih pogreba; načitali smo se potresnih i skupih čitulja na stotinama stranica "Politike"; naslušali smo se obećanja i zakletvi; uvedena je godišnja policijska nagrada sa imenom jedne od žrtava. Od svega toga Srbija nije postala nimalo sigurnija.

Živi li to Srbija u stanju permanentnog državnog udara? Kako drugačije objasniti tih dvadesetak "izuzetnih leševa" ljudi koji su u ovoj državi nešto značili - u policiji, u podzemlju, u javnom životu, u estradi, u biznisu, svejedno? Iskusni policajci kažu da je za svaki od tih atentata bilo potrebno barem sedam-osam pouzdanih, stručnih i hladnokrvnih ljudi, odlična obaveštajna priprema, telekomunikacije, oružje za jednokratnu upotrebu, dva-tri sterilna vozila, barem jedan siguran stan i mnogo, mnogo novca. I tako dvadesetak puta, a da nijednom niko nije bio uhvaćen, otkriven, identifikovan... Znači li to da u Srbiji postoji i nekažnjeno funkcioniše teroristička organizacija čiji je posao da ubija određene značajne ljude, čak i one iz vrha vlasti? Hoće li se neko udostojiti da Srbiji odgovori na to pitanje, umesto što se Goran Matić bori sa paučinom, osama i drugim insektima iz zapuštene režimske kuće, dok mu zmije otrovnice gmižu oko nogu?

Krajnje je vreme i poslednji je trenutak da Skupština Srbije imenuje anketni odbor; ili da vrh države imenuje državnu komisiju - ili oboje; sa najširim ovlašćenjima koja bi uključivala i: nagodbu o imunitetu sa eventualnim osumnjičenima u zamenu za informacije, ovlašćenja za zaštitu svedoka, ovlašćenja za upotrebu posebno odabranih pouzdanih islednika sa potpunom zaštitom i najširim nadležnostima, pravo na odabir organa bezbednosti koji će vršiti operativne istražne radnje i na isključivu komandu nad njima, posebnu zaštitu i imunitet tih komisija i njihovih operativnih organa. Jedino se tako Srbija može osloboditi ove noćne more, ovog eskadrona smrti koji nekažnjeno ubija koga mu se ćefne - ili koga mu se naredi već, evo, devetu godinu, od avgusta 1991. Jedino tako će ova vlast moći da se opere od optužbi za mračnu spregu politike, organizovanog kriminala, šverca, finansijskih mahinacija i ubistava koja su u njihovoj funkciji.