Preispitivanja: Srpska kulturna elita

�ija pri�a?

Pitanje srpske krivice ne postavlja se ni samo, ni prvenstveno kao pitanje isklju�ivo srpske krivice. Ali zato �to nije isklju�ivo srpska, krivica nije manja, niti je manje krivica

U zimu 1945/6, u razru�enoj, pora�enoj, siroma�noj, preziru �itavog sveta izlo�enoj Nema�koj, Karl Jaspers je svojim studentima dr�ao kurs o duhovnoj situaciji nacije. Centralna tema kursa bio je problem krivice - nema�ke krivice za Drugi svetski rat i u ratu.

U knjizi Pitanje krivice, �uvenom spisu koji je nastao iz ovih predavanja, Jaspers (odnedavno i na na�em jeziku: SamizdatFreeB92, 1999; prevod: Vanja Savi�) ka�e: "Da smo mi Nemci, da je svaki Nemac na neki na�in kriv, u to (...) ne mo�e biti sumnje." Sam Jaspers bio je od samog po�etka odlu�ni i izri�iti protivnik nacionalsocijalizma. Hani Arent je posle pada Hitlerovog re�ima napisao: "Sad, kad je Nema�ka uni�tena - u odre�enom smislu i u odre�enom stepenu, i sa kona�no��u koju te�ko da je bilo ko ovde zaista doku�io - ja se po prvi put ose�am lagodno kao Nemac." Ipak, kad je govorio o nema�koj krivici, govorio je u prvom licu mno�ine: "Mi Nemci..." Bio je Nemac, a krivica je bila nema�ka. Svoj deo te krivice - moglo bi se re�i: op�te, zajedni�ke, na odre�eni na�in apstraktne - Jaspers je preuzeo tako �to je otvoreno svojim studentima, nema�koj javnosti razotkrivao, predo�avao, tuma�io u �emu se krivica sastoji i kako Nemci da se odnose prema njoj.

Nema�ku krivicu Jaspers je do�ivljavao i predstavljao kao op�tenema�ku pozivaju�i se pre svega na "datost" svog "nemstva", koja je "tako postojana da se ja (...) ose�am saodgovornim za ono �to Nemci rade i �to su radili". Svoje nemstvo on nije shvatao kao moralno neutralno, nego je u njemu video moralni "zadatak" i zato je smatrao da preokret, preporod, "odbacivanje svega pogubnog" predstavlja "zadatak postavljen narodu u obliku zahteva postavljenog svakom pojedincu".

Ono �to Jaspers zove dato��u svog nemstva u stvari je datost - ako je dozvoljeno izraziti to sasvim upro��eno - svake ljudske zajednice. Zajednica �ivi zahvaljuju�i odgovornosti i saodgovornosti. Gde nema zajednice nema ni odgovornosti. Ali, jedino se u zajednici i mo�e �iveti - izvan nje �ivot je te�ko savladiv haos. Zajednica je ta koja reguli�e haos mre�om uzajamnih odgovornosti. Bez odgovornosti, i unutar sebe i prema spolja�njem svetu, i ona sama pada, gubi �ansu za �ivot. Odgovornost, prema tome, nije samo pitanje morala koji obitava u apstraktnom prostoru izvan i iznad zajednice, nego i prakti�no pitanje njenog opstanka. Zajednica koja ne mari za odgovornost vra�a se, htela ne htela, u stanje haosa, te�ko savladivog za nju samu i za sve oko nje. Kod Jaspersa se ovaj spoj morala i prakse pojavljuje u pojmu "politi�kog etosa". Politi�ki etos je "princip postojanja dr�ave", u �ijem �ivotu "svi sudeluju, svojom sve��u, znanjem, stavovima i voljom". Dr�ave - nota bene - u kojoj "nasilje i teror", zahvaljuju�i "zadatku i �ansi saodgovornosti svih nas", ne mogu tek tako da dovedu do "poni�tenja ljudskog bivstva i du�e".

DVA STAVA: Da o problemu krivice - ovoga puta srpske - ka�u svoju re�, "Vreme" i "Nedeljni telegraf" pozvali su nedavno - Predraga Palavestru i Dobricu �osi�a, istaknute pisce, akademike i predstavnike srpske kulturne elite.

Pitanje srpske krivice za ratove i u ratovima na tlu nekada�nje Jugoslavije latentno je prisutno u Srbiji ve� godinama. Do sada su se, �to se odgovora na njega ti�e, na srpskoj intelektualnoj sceni sudarala dva o�tro suprotstavljena stava: odbacivanje, odnosno prihvatanje krivice, poricanje, odnosno priznavanje. Zastupnici prvog naj�e��e su u javnosti pozitivno obele�avani kao nacionalno zainteresovani intelektualci ("patrioti"), dok su zastupnici drugog naj�e��e negativno obele�avani kao nacionalno ravnodu�ni intelektualci ("mondijalisti", "apatridi"). Sada se situacija unekoliko promenila. Dva zna�ajna predstavnika prve grupe, Predrag Palavestra ("Vreme", 13. novembar 1999) i Dobrica �osi� ("Nedeljni telegraf", 29. decembar 1999), govore u svojim intervjuima, prvi put, o postojanju te krivice. Koliko je va�na ova promena i �ta se njome dobija, ili gubi?

Palavestra u pojmu krivice vidi strogo pravnu kategoriju i zato radije govori o kolektivnoj odgovornosti. Tuma�e�i odgovornost kao moralno pitanje, stanje savesti, on ka�e da "(...) iskupljenje i pokajanje nisu potrebni srpskoj istoriji, nego du�i i savesti srpskog naroda". Ova va�na konstatacija ostaje, na�alost, bez celovitog obja�njenja. No za razliku od mnogih "intelektualaca-patriota", Palavestra se, svakako, ne uste�e da ka�e da ose�a "gor�inu i stid zbog mnogih stvari koje su Srbi �inili drugima": "Gadim se osvetni�kog juna�tva nad nejakom sirotinjom i Limonova koji je sa Trebevi�a pucao na Sarajevo. U�asavao sam se i javno sam protestovao kada su ru�ene, crkve, biblioteke, d�amije i �kole..."

Uprkos osveti i ru�enju, a biraju�i za simbol pucanja po Sarajevu ba� Limonova, koji je na Trebevi�u ipak bio samo gost, Palavestra odbacuje bilo kakvu "op�tu, retori�ku i neutvr�enu krivicu" i, ukazuju�i na srpska stradanja, odbija da se ikome pravda �to je srpski pisac i akademik. Iako i sam smatra da su srpski intelektualci i pisci "u�vrstili vo�u u njegovoj svesti i nesumnjivo (...) razgoreli plamen nacionalizma", on ne misli da su oni "pokrenuli ratnu ma�inu". Njihovu odgovornost ne smatra "ni manjom ni ve�om od odgovornosti slovena�ke, hrvatske, pa i albanske inteligencije", s tom razlikom �to su "njihovi nacionalizmi pobedili, dok je kod Srba nacionalna svest iskori��ena kao pokreta� pogre�ne politike koja je pora�ena". Srpski intelektualci ne nose nikakav "isto�ni greh" niti su "jedini izrodi" - i tu se sad uklju�uje neo�ekivana ironija, koja slu�i odbrani intelektualaca - "u ina�e blagom i pitomom narodu, punom bla�enih pravednika". Ironija i��ezava na drugom mestu, kad Palavestra brani i narod i intelektualce od "onih navodno liberalnih krugova" koji njima, umesto "vlasti, koja je vodila rat", prebacuju "krivicu za poraz".

ISKUPLJENJE: Na stranu to �to ni o kakvom amnestiranju "obraza vlasti" nema govora kod onih koji krivicu ne vide samo na strani vlasti. Problem sa tipom iskaza kakav je Palavestrin - a re� je o kritici iskaza, ne li�nosti od koje iskaz poti�e - le�i u tome �to on zapravo bri�e samo pitanje na koje poku�ava da pru�i odgovor. A pitanje glasi: da li je nama Srbima uop�te potrebno "iskupljenje" i "pokajanje" i, ako jeste, za �ta. Ako su se Srbi ogre�ili o druge, a drugi su se ogre�ili o njih; ako su srpski intelektualci podsticali nacionalizam, a isto su �inili intelektualci ostalih nacija; ako su srpske karte prosto lo�e pale, pa poraz nije ispao pobeda - pitanje krivice, odnosno odgovornosti gubi smisao i ustupa mesto mnogo neobaveznijem pitanju o hirovima istorije.

Lako �u se slo�iti da "nisu intelektualci pokrenuli ratnu ma�inu" ako pod tom ma�inom podrazumevam samo tenk, a ne i onaj razlog - a u mnogim slu�ajevima i alibi - zbog kojeg se neko na tenk popeo. Se�am se, me�utim, da su ba� najzna�ajnije srpske kulturne institucije i najprominentniji predstavnici srpske kulturne elite u godinama pred rat insistirali na tome da su nam u zajedni�koj dr�avi ugro�eni i jezik i opstanak, da nam �ivota nema ako treba da bude zajedni�ki, da je Srbija gde god su srpski grobovi i da - kako je rekao jedan od prominentnih - vi�e volimo r�avog Srbina nego dobrog �ve�anina. Taj depresivno-agresivni javni diskurs srpske intelektualne elite podstakao je mnogo kog Srbina, u Srbiji i van nje, da pomenuti tenk vidi i kao epohalnu neminovnost i kao optimalno re�enje svih svojih muka.

Jasnu i nesumnjivu krivicu Palavestra vidi jedino na strani "srpskog partijskog kadra i politi�ke birokratije", zato �to su oni bili ti koji su "pod zastavom srpskog nacionalizma gurnuli svoj narod u nesre�u i sramotu i doveli ga do poraza". �ta bi, me�utim, bilo da su nas taj partijski kadar i ta politi�ka birokratija, pod istom tom zastavom nacionalizma, doveli do pobede? Da li bi ta pobeda, sa svom nesre�om i stradanjem nesrpskih naroda iza sebe, bila prihvatljivija, a njena zastava lep�a? I da li u tom slu�aju ne bismo govorili da smo u nju bili "gurnuti", potpuno pasivno, trpno, bez svoje zasluge, bez sopstvene odgovornosti? Toliko "gurnuti", da sad te�ko ispa�tamo zbog grehova i krivice onih koji su nas gurnuli. Kako im je po�lo za rukom da nas ovako fatalno gurnu i nateraju da ovoliko ispa�tamo, osim ako nismo u njihovoj potpunoj vlasti? I �to je jo� va�nije, �ta nam je potrebno da tako podvla��eni - i "gurnuti" - ne ostanemo doveka? Jaspers ka�e: "Znati da si odgovoran prvi je pokazatelj bu�enja politi�ke slobode."

PORAZ: U dokumentarnoj knjizi Pucanje du�e (zapisala Janja Be�; Beograd 1997), koja donosi ispovesti bosanskih �ena �ije su porodice stradale od srpskih vojski u ratu 1992-95, jedna od �ena, Hida, ka�e: "...Kom�ije, profesori, nastavnici, vojska. Pred trgovinu su nas postrojili, ispitivali gdje je ko, tukli su nas od devet do pola jedanaest, red je bio nas �ena, djece, mladih. (...) Moja ku�a je prva zapalita, sve je u na�em selu zapalito, mi u stroju, stroj pada, ku�e padaju. Izgore moje mame ku�a ka�e moja najstarija, �uti nek gori, �uti nek gori samo da ste mi vi �ivi. Odjedanput se smra�i. Tukli su nas sa svih strana sa svakim oru�jem i onda su bacili granatu i stroj je pao. (...) Sve mi je pobijeno, kako me vidi� tako me pi�i."

A na Kosovu - saznajemo u jednom radijskom kontakt-programu - klanje civila pripremano je uz lozinku: "idemo u pihtije".

Najrazli�itiji ljudi danas sve �e��e govore o potrebi iskupljenja i pokajanja. "O�igledno nismo do kraja ispili �a�u gor�ine i neminovno �emo jo� vi�e postradati ukoliko ne do�e do sveop�teg pokajanja", izjavio je nedavno i otac Sava iz manastira De�ani na Kosovu. Ali, Dobrica �osi� u intervjuu "Nedeljnom telegrafu" (29.XII 1999) vidi to ne�to druga�ije.

Pozivaju�i se na Jaspersovo Pitanje krivice, �osi� ka�e da su Srbi danas u sli�nom polo�aju kao Nemci posle Drugog svetskog rata, jedina razlika je u tome �to su "Nemci bili vi�e krivi pred drugima, a mi smo vi�e krivi pred sobom". �ime se ovo "vi�e" meri, iz �osi�evog intervjua nije jasno, jer u njemu jedva da ima nagove�taja da smo se mi uop�te o bilo koga ogre�ili. �ak i kad pominje da smo "i mi svojim neprijateljima po�inili velika zla", on ta zla na izvestan na�in smesta neutrali�e isti�u�i da su se odigrala dok smo se borili "za svoja prava". On ne dovodi u pitanje na� etos, ne smatraju�i da je ovaj ozbiljnije ugro�en time �to smo se "�esto ... pona�ali iznad svojih prava". Na�u krivicu, u svakom slu�aju, vidi pre svega u na�em porazu. Pred onim �to on zove "istorijskim sudom" nema, po �osi�evom uverenju, nevinih Srba - svi su krivi za ideje i zablude "koje su uslovile sada�nju tragediju srpskog naroda". U zatvorenom �osi�evom svetu, srpske zablude - tako �iroko postavljene da su savremenici za njih krivi koliko i oni �to su �iveli na po�etku veka - ne ti�u se nikoga osim Srba. Pa �ak i tako, Srbi ne moraju da brinu jer vreme radi za njih. "Neki porazi u ovom veku", ka�e on, "dijalektikom istorije pretvori�e se u idu�em veku u srpske pobede", �tavi�e "u preimu�stva nad sada�njim pobednicima".

Tamo gde je Jaspers ose�ao olak�anje zbog kona�nosti poraza, zbog okon�anja epohe nasilja, terora i greha, �osi� - dijalektikom istorije - pretvara poraz u pobedu.

ODGOVORNOST: Dva su razloga �to mislim da je potrebno problematizovati stanovi�ta kakva su Palavestrino i �osi�evo, i �to to ovde �inim. Mislim, najpre, da nije dobro, uzdr�avaju�i se od javne reakcije, podr�avati uverenje da i onaj ko govori javno govori samo "o svom tro�ku" (Matija Be�kovi�, "Vreme", 11. decembar 1999). Ko god govori javno - javno je i odgovoran, jer time �to govori, pogotovu ako je istaknut pisac, akademik i �lan dru�tvene elite, uti�e ovako ili onako na formiranje javnog mnjenja. U tom pogledu, zatim, posebnu odgovornost, naro�ito u na�im okolnostima, predstavlja javno razmi�ljanje o polo�aju i stanju nacije. Kad Palavestra ka�e da danas "u Evropi i deca u �kolama u�e da su Srbi izmislili 'etni�ko �i��enje'" (pa su zato "proka�en i nepo�eljan soj ljudi izvan zakona"), onda to nije samo masivno hipertrofiranje fakti�kog stanja stvari nego i sugestija da je va�nije jesu li Srbi etni�ko �i��enje 'izmislili' nego jesu li ga sprovodili. Kad �osi� ka�e da "ima ne�eg jovovskog u srpskoj sudbini u ovom veku", onda to nije samo neuspela knji�evna metafora nego i sugestija da su Srbi apsolutni pravednici, bez ikakvog udela u sopstvenoj i tu�oj nesre�i. Ni Palavestra ni �osi� ne pominju ubijanje, proganjanje, zlostavljanje koje su Srbi vr�ili nad drugonacionalnim civilima, pre svega u Bosni i na Kosovu. Da bi to u�inili, oni ne treba da zanemare da su i sami Srbi ubijani, proganjani i zlostavljani. Pitanje srpske krivice ne postavlja se ni samo, ni prvenstveno kao pitanje isklju�ivo srpske krivice. Ali zato �to nije isklju�ivo srpska, krivica nije manja, niti je manje krivica. To je jedna od onih istina koje, koliko god to �osi� �eleo, zaista ne donose spokojstvo, ali donose mogu�nost da se iz r�ave situacije isko�i u neku bolju. A pre svega je to otre�njuju�e saznanje. Ono podsti�e zdravo ose�anje odgovornosti, bez kojeg se ne mo�e �iveti u svetu i sa svetom. Ono, isto tako, osloba�a potrebe da se u vlastitom statusu �rtve pronalazi neki alternativni nacionalni identitet, koji mo�e da navede jedino na golo osciliranje izme�u agresije i depresije. Ljudi u Srbiji pokazuju da su toga svesni i da im je toga dosta. Da li �e njihovi patriotski intelektualci biti poslednji koji �e to shvatiti?