NIN-ov roman godine

Priča o izdajstvu

Lucidno, bez velikih reči i teških moralnih sudova, Erenrajh opservira rat i ljude u njemu

Tokom prošle godine, u Srbiji i ostalim zemljama gde se objavljuju knjige na srpskom jeziku štampano je - ili je bar pristiglo do NIN-ovog žirija za roman godine - oko šezdeset i pet novih romana pisanih na srpskom; sudeći po tome, reklo bi se da su srpski romansijeri "podbacili" u produktivnosti u odnosu na nekoliko prethodnih godina, kada je znalo biti objavljeno i preko sto novih romana. Kao da su i pisci pratili opšti ratni sunovrat srpske privrede... Ipak, donekle smanjen broj romana nikako nije značio i smanjenje intenziteta i kvaliteta skribomanije: samo neko ko je bio član NIN-ovog ili nekog sličnog žirija zna kakva je muka traćiti vreme svog jedinog zemaljskog života na desetine neverovatnih paraduhovnih nusprodukata, koji se mogu nazvati romanima samo u onom smislu u kojem se i Stanoje Ćebić može nazvati književnikom. Mada je, ruku na srce, g. Stanoje čisti Tolstoj u poređenju s prosekom ovdašnje književne makulature. Zato se i gro posla u žiriju sastoji od raščišćavanja pleve, da bi se tek pred kraj moglo razgovarati o knjigama koje nisu baš posve uzalud i uludo štampane.

TARGET-BIŽUTERIJA: Osnovno tematsko obeležje romaneskne 1999. poklopilo se - brže nego što smo se mogli nadati - s osnovnom tematikom naših života u toj godini: s NATO-bombardovanjem i svim što uz to ide. Najmanje petnaestak (para)romana se makar i ovlaš dotiče ove teme, a dobar deo ovih dela stavlja bombardovanje u prvi plan, kao okosnicu radnje. Avaj, ono što je brzo obično je i kuso: većina ovih knjiga pre spada u bezvrednu target-bižuteriju (dve čak sadrže "target" i u naslovu, da se zna!) nego u relevantnu književnost, te joj je i primerenije prodajno mesto neki od štandova s narečenim boflom u Knez-Mihailovoj nego neka knjižara koja drži do sebe... Infantilno ideologizovane, pisane s neskrivenom namerom da podraškaju malograđanina tamo gde je on (bar u srpskom slučaju) najosetljiviji - na mitu o Pravedničkoj Žrtvi U Raljama Velikog Sveta, ove knjižice su se nametnule samo svojom agresivnošću i brojnošću, opasno iskušavajući čak i poslovičnu trpeljivost profesionalnog čitaoca. Nažalost, u jednoj od tematskih ravni, ni knjiga Lep dan za umiranje iskusnog romansijera Mome Kapora ne odmiče daleko - ne odmiče, zapravo, ni milimetar - od ovog trenda. Ovo nisu romani teze nego romani tezge! O tome, međutim, više u sledećem broju "Vremena", kao i o romanu Zorana Ćirića Prisluškivanje - najprijatnijem osveženju jedne vrlo mršave i turobne godine glede novog srpskog romana - koji je od prve do poslednje rečenice "uronjen" u ratnu tematiku, ali kao savršeni antipod target-unjkanju i prenemaganju, superioran i estetski i etički svim tim namnoženim otadžbinoljubivim nagvaždalima koja volovski uporno, ali i volovski suptilno (man)drljaju na braniku Otadžbine. E, da hoće neko iz Vojske Jugoslavije da se smiluje i sažali na srpsku književnost, pa da ovim samozvanim oficirima za vezu s Duhom Naroda udeli neki vojni čin, možda bi se konačno, zadovolj(e)ni, manuli pisanja!

TUROBNI IZBOR: Neki od afirmisanih i uglednih pisaca potvrdili su svojim novim romanima vlastiti renome, ne prevazilazeći vlastite ranije dosege: to je slučaj i sa Baladom o siromaštvu Milovana Danojlića ili s novim romanima Miroslava Josića Višnjića, Slavka Lebedinskog, Milete Prodanovića; Milorad Pavić je napisao još jednu od onih svojih savršeno organizovanih i "izvedenih" knjiga čija je jedina mana što se baš nikoga ne (do)tiču, i što baš nikome ništa ne mogu da znače, i što je ravnodušni respekt - ako i takvo šta može da postoji! - prema nekome ko definitivno nema "muku sa rečima" ali ima i te kakvu muku sa svim ostalim što "tvori" književnost, još jedino što prezasićeni čitalac njegovih kitnjastih stilskih vežbi može da oseti. Neki od afirmisanijih srpskih prozaika vidno su podbacili (npr. Miroslav Savićević), a mnogi od pisaca koji čine vrh savremene srpske proze ove godine nisu objavili roman: Svetislav Basara, Radoslav Petković, Dragan Velikić, Milisav Savić i mnogi drugi romansijeri svih generacija, poetičkih ili "svetonazornih" opredeljenja, što je izbor za ovu godinu činilo još turobnijim. Prijatno iznenađenje svakako je debitantski roman Nikole Miloševića Nit miholjskog leta, u kojem se ovaj poznati književni teoretičar i filozofski pisac toliko udaljio od vlastitog "profesorskog diskursa" - sa svim njegovim vrlinama i manama - da zaslužuje sve komplimente za takvu autorsku odvažnost i vitalnost. Ta knjiga tek čeka na pravu kritičku recepciju. Vojislav Despotov, elitni izdanak novosadskog avangardnog kruga i zakleti pesnik čak i kad piše prozu, romanom Drvodelja iz Nabisala demonstrirao je i prednosti i ograničenja svoje poetike: jezičku inventivnost, duhovitost, besprekorno vladanje svakom rečenicom i svakim detaljem - i nedoumicu šta da sa svim tim na kraju zapravo uradi... "Ugrađena" nekomunikativnost ovakve proze - koju autor, čini se, ničim i ne pokušava da zabašuri - ide joj direktno na štetu, a korist na drugoj strani, tj. u pogledu prevratničke inventivnosti i pomeranja granica poznatog i viđenog u srpskoj prozi, nije tolika da bi to u potpunosti opravdala. Goran Milašinović bavi se, na zanimljiv i podsticajan način, u Heraklovom grehu takođe ratnim iskustvom, ali onim iz "rata za teritorije" s početka devedesetih, i o toj knjizi će na ovom mestu, nadam se, biti još reči. Mira Otašević napisala je Ničeovu sestru, apartnu, eruditsku igrariju s apokrifnom biografijom Fridriha Ničea, i biće šteta ako ta knjiga prođe "gluvo", kako ovde obično prolaze dela koja je teško strpati u neku unapred pripremljenu kritičarsku fioku.

STRAH I DRHTANJE: Konačno, reč-dve o nagrađenom romanu Karakteristika Maksimilijana Erenrajha-Ostojića (Rad, Beograd, 1999); bilo bi najlakše i najkomfornije reći da bi možda, u nekoj "berićetnijoj" godini, ova knjiga ostala bez nagrade. Bilo bi to, međutim, nepošteno prema njenom piscu: Erenrajh nije dužan da vodi računa o sterilnom društvenom folkloru "književnih sezona", i njegova nagrada je utoliko sasvim zaslužena kao što bi bila zaslužena i u slučaju još tri-četiri ovogodišnja romana (Milošević i Ćirić pre svih). Kratka (132 str.) i nepretenciozna autobiografska romaneskna storija o danima provedenim u Beogradu pod nemačkom okupacijom ima jednu "slučajnu", lajtmotivsku srodnost s Ćirićevim romanom Prisluškivanje, iako ih sve ostalo svetlosnim godinama deli: Karakteristika je takođe "neherojska" ratna storija, po literarnom senzibilitetu pomalo "češka", antijunačka, bespoštedno, do "nepristojnosti" iskrena priča o hegemoniji nagona za preživljavanjem... Na samom početku, autor - koji dosledno otklanja mistifikacije i zgodne autorske "odstupnice" glede "književnog junaka" i insistira na autobiografskoj potki romana - priseća se kako je jednog posleratnog dana, sticajem okolnosti, došao do svoje "karakteristike" (ključnog dokumenta o jednom čoveku u vreme hard-boiled komunizma...) koja se bavila i njegovim ratnim danima, i tako počinje da odmotava film, u svojevrsnoj ispovesti o sopstvenim ratnim sitnim izdajstvima sa krupnim posledicama, ispovesti kojoj nema pandana u srpskoj prozi o ratu, osim ponegde kod Aleksandra Tišme. Sa čitalačkog stanovišta, savršeno je irelevantno da li ćete izabrati da "Karakteristiku" čitate kao literarnu fikciju s autobiografskim natruhama ili ćete verovati da je "sve to baš tako bilo"; važno je to da Erenrajh uspeva u ovoj knjizi da priču o okupacionom strahu i drhtanju ispripoveda na način koji, doduše, neće revolucionarno inovirati srpsku prozu - detinjasto je verovati da svaka dobra knjiga može i treba da proizvede takav efekat! - ali će u samu percepciju rata i koncept ratnog (anti)junaka u savremenoj srpskoj prozi uneti nove tonove. Kao polujevrejin opsednut jedino željom da preživi - dok mu, čini mu se, ceo Wermacht, Gestapo & comp. dišu za vratom... - narator je u stanju da, s jedne strane, pomaže onima koje okupator progoni, ali i da ih ostavi na cedilu ako proceni da bi mogao lično da bude ugrožen, pa čak i iz osvete zbog neuzvraćene ljubavi... Lucidno, bez velikih reči i teških moralnih sudova, Erenrajh opservira rat i ljude u njemu, daleko od linije fronta gde je "sve jasno" i gde postojimo samo "mi" i "oni"; "Karakteristika", otud, govori o neuporedivosti individualnog iskustva i neodgovornosti olakih sudova. Pisac na svakoj stranici pokazuje da mu je stalo samo do lične priče i samo do zapažanja o ljudima koje je sam poznavao; na čitaocu je da iz tog "materijala" izvuče ono što u pretencioznijim knjigama o ratu tako drečavo viri i preliva se... dosledno, a posve implicitno insistirajući na tome da je u ratu pobedio samo onaj ko ga je preživeo, Erenrajh - bez namere da bilo koga podučava Istorijskim Istinama ili opštim načelima - zapravo, eto čuda, ispisuje, u devedesetim, U potpalublju četrdesetih!

Glas više

Ninova nagrada za najboji roman objavljen u prethodnoj godini pripala je Maksimilijanu Erenrajhu Ostojiću za delo Karakteristika u izdanju Rada. Ovakvu odluku doneo je NIN-ov žiri u sastavu Aleksandar Ilić, Đorđije Vuković, Boško Ivkov, Svetozar Koljević i Teofil Pančić većinom od tri glasa, dok je glas manje dobio roman Mome Kapora Lep dan za umiranje.

U obrazloženju žirija se kaže da roman Karakteristika na "sveden, zgusnut, nesentimentalan a potresan način kazuje množinu tragičnih ljudskih sudbina u Beogradu pod nemačkom okupacijom za vreme Drugog svetskog rata."