Preispitivanja: Srpska kulturna elita

Čija priča?

Pitanje srpske krivice ne postavlja se ni samo, ni prvenstveno kao pitanje isključivo srpske krivice. Ali zato što nije isključivo srpska, krivica nije manja, niti je manje krivica

U zimu 1945/6, u razrušenoj, poraženoj, siromašnoj, preziru čitavog sveta izloženoj Nemačkoj, Karl Jaspers je svojim studentima držao kurs o duhovnoj situaciji nacije. Centralna tema kursa bio je problem krivice - nemačke krivice za Drugi svetski rat i u ratu.

U knjizi Pitanje krivice, čuvenom spisu koji je nastao iz ovih predavanja, Jaspers (odnedavno i na našem jeziku: SamizdatFreeB92, 1999; prevod: Vanja Savić) kaže: "Da smo mi Nemci, da je svaki Nemac na neki način kriv, u to (...) ne može biti sumnje." Sam Jaspers bio je od samog početka odlučni i izričiti protivnik nacionalsocijalizma. Hani Arent je posle pada Hitlerovog režima napisao: "Sad, kad je Nemačka uništena - u određenom smislu i u određenom stepenu, i sa konačnošću koju teško da je bilo ko ovde zaista dokučio - ja se po prvi put osećam lagodno kao Nemac." Ipak, kad je govorio o nemačkoj krivici, govorio je u prvom licu množine: "Mi Nemci..." Bio je Nemac, a krivica je bila nemačka. Svoj deo te krivice - moglo bi se reći: opšte, zajedničke, na određeni način apstraktne - Jaspers je preuzeo tako što je otvoreno svojim studentima, nemačkoj javnosti razotkrivao, predočavao, tumačio u čemu se krivica sastoji i kako Nemci da se odnose prema njoj.

Nemačku krivicu Jaspers je doživljavao i predstavljao kao opštenemačku pozivajući se pre svega na "datost" svog "nemstva", koja je "tako postojana da se ja (...) osećam saodgovornim za ono što Nemci rade i što su radili". Svoje nemstvo on nije shvatao kao moralno neutralno, nego je u njemu video moralni "zadatak" i zato je smatrao da preokret, preporod, "odbacivanje svega pogubnog" predstavlja "zadatak postavljen narodu u obliku zahteva postavljenog svakom pojedincu".

Ono što Jaspers zove datošću svog nemstva u stvari je datost - ako je dozvoljeno izraziti to sasvim uprošćeno - svake ljudske zajednice. Zajednica živi zahvaljujući odgovornosti i saodgovornosti. Gde nema zajednice nema ni odgovornosti. Ali, jedino se u zajednici i može živeti - izvan nje život je teško savladiv haos. Zajednica je ta koja reguliše haos mrežom uzajamnih odgovornosti. Bez odgovornosti, i unutar sebe i prema spoljašnjem svetu, i ona sama pada, gubi šansu za život. Odgovornost, prema tome, nije samo pitanje morala koji obitava u apstraktnom prostoru izvan i iznad zajednice, nego i praktično pitanje njenog opstanka. Zajednica koja ne mari za odgovornost vraća se, htela ne htela, u stanje haosa, teško savladivog za nju samu i za sve oko nje. Kod Jaspersa se ovaj spoj morala i prakse pojavljuje u pojmu "političkog etosa". Politički etos je "princip postojanja države", u čijem životu "svi sudeluju, svojom svešću, znanjem, stavovima i voljom". Države - nota bene - u kojoj "nasilje i teror", zahvaljujući "zadatku i šansi saodgovornosti svih nas", ne mogu tek tako da dovedu do "poništenja ljudskog bivstva i duše".

DVA STAVA: Da o problemu krivice - ovoga puta srpske - kažu svoju reč, "Vreme" i "Nedeljni telegraf" pozvali su nedavno - Predraga Palavestru i Dobricu Ćosića, istaknute pisce, akademike i predstavnike srpske kulturne elite.

Pitanje srpske krivice za ratove i u ratovima na tlu nekadašnje Jugoslavije latentno je prisutno u Srbiji već godinama. Do sada su se, što se odgovora na njega tiče, na srpskoj intelektualnoj sceni sudarala dva oštro suprotstavljena stava: odbacivanje, odnosno prihvatanje krivice, poricanje, odnosno priznavanje. Zastupnici prvog najčešće su u javnosti pozitivno obeležavani kao nacionalno zainteresovani intelektualci ("patrioti"), dok su zastupnici drugog najčešće negativno obeležavani kao nacionalno ravnodušni intelektualci ("mondijalisti", "apatridi"). Sada se situacija unekoliko promenila. Dva značajna predstavnika prve grupe, Predrag Palavestra ("Vreme", 13. novembar 1999) i Dobrica Ćosić ("Nedeljni telegraf", 29. decembar 1999), govore u svojim intervjuima, prvi put, o postojanju te krivice. Koliko je važna ova promena i šta se njome dobija, ili gubi?

Palavestra u pojmu krivice vidi strogo pravnu kategoriju i zato radije govori o kolektivnoj odgovornosti. Tumačeći odgovornost kao moralno pitanje, stanje savesti, on kaže da "(...) iskupljenje i pokajanje nisu potrebni srpskoj istoriji, nego duši i savesti srpskog naroda". Ova važna konstatacija ostaje, nažalost, bez celovitog objašnjenja. No za razliku od mnogih "intelektualaca-patriota", Palavestra se, svakako, ne usteže da kaže da oseća "gorčinu i stid zbog mnogih stvari koje su Srbi činili drugima": "Gadim se osvetničkog junaštva nad nejakom sirotinjom i Limonova koji je sa Trebevića pucao na Sarajevo. Užasavao sam se i javno sam protestovao kada su rušene, crkve, biblioteke, džamije i škole..."

Uprkos osveti i rušenju, a birajući za simbol pucanja po Sarajevu baš Limonova, koji je na Trebeviću ipak bio samo gost, Palavestra odbacuje bilo kakvu "opštu, retoričku i neutvrđenu krivicu" i, ukazujući na srpska stradanja, odbija da se ikome pravda što je srpski pisac i akademik. Iako i sam smatra da su srpski intelektualci i pisci "učvrstili vođu u njegovoj svesti i nesumnjivo (...) razgoreli plamen nacionalizma", on ne misli da su oni "pokrenuli ratnu mašinu". Njihovu odgovornost ne smatra "ni manjom ni većom od odgovornosti slovenačke, hrvatske, pa i albanske inteligencije", s tom razlikom što su "njihovi nacionalizmi pobedili, dok je kod Srba nacionalna svest iskorišćena kao pokretač pogrešne politike koja je poražena". Srpski intelektualci ne nose nikakav "istočni greh" niti su "jedini izrodi" - i tu se sad uključuje neočekivana ironija, koja služi odbrani intelektualaca - "u inače blagom i pitomom narodu, punom blaženih pravednika". Ironija iščezava na drugom mestu, kad Palavestra brani i narod i intelektualce od "onih navodno liberalnih krugova" koji njima, umesto "vlasti, koja je vodila rat", prebacuju "krivicu za poraz".

ISKUPLJENJE: Na stranu to što ni o kakvom amnestiranju "obraza vlasti" nema govora kod onih koji krivicu ne vide samo na strani vlasti. Problem sa tipom iskaza kakav je Palavestrin - a reč je o kritici iskaza, ne ličnosti od koje iskaz potiče - leži u tome što on zapravo briše samo pitanje na koje pokušava da pruži odgovor. A pitanje glasi: da li je nama Srbima uopšte potrebno "iskupljenje" i "pokajanje" i, ako jeste, za šta. Ako su se Srbi ogrešili o druge, a drugi su se ogrešili o njih; ako su srpski intelektualci podsticali nacionalizam, a isto su činili intelektualci ostalih nacija; ako su srpske karte prosto loše pale, pa poraz nije ispao pobeda - pitanje krivice, odnosno odgovornosti gubi smisao i ustupa mesto mnogo neobaveznijem pitanju o hirovima istorije.

Lako ću se složiti da "nisu intelektualci pokrenuli ratnu mašinu" ako pod tom mašinom podrazumevam samo tenk, a ne i onaj razlog - a u mnogim slučajevima i alibi - zbog kojeg se neko na tenk popeo. Sećam se, međutim, da su baš najznačajnije srpske kulturne institucije i najprominentniji predstavnici srpske kulturne elite u godinama pred rat insistirali na tome da su nam u zajedničkoj državi ugroženi i jezik i opstanak, da nam života nema ako treba da bude zajednički, da je Srbija gde god su srpski grobovi i da - kako je rekao jedan od prominentnih - više volimo rđavog Srbina nego dobrog Šveđanina. Taj depresivno-agresivni javni diskurs srpske intelektualne elite podstakao je mnogo kog Srbina, u Srbiji i van nje, da pomenuti tenk vidi i kao epohalnu neminovnost i kao optimalno rešenje svih svojih muka.

Jasnu i nesumnjivu krivicu Palavestra vidi jedino na strani "srpskog partijskog kadra i političke birokratije", zato što su oni bili ti koji su "pod zastavom srpskog nacionalizma gurnuli svoj narod u nesreću i sramotu i doveli ga do poraza". Šta bi, međutim, bilo da su nas taj partijski kadar i ta politička birokratija, pod istom tom zastavom nacionalizma, doveli do pobede? Da li bi ta pobeda, sa svom nesrećom i stradanjem nesrpskih naroda iza sebe, bila prihvatljivija, a njena zastava lepša? I da li u tom slučaju ne bismo govorili da smo u nju bili "gurnuti", potpuno pasivno, trpno, bez svoje zasluge, bez sopstvene odgovornosti? Toliko "gurnuti", da sad teško ispaštamo zbog grehova i krivice onih koji su nas gurnuli. Kako im je pošlo za rukom da nas ovako fatalno gurnu i nateraju da ovoliko ispaštamo, osim ako nismo u njihovoj potpunoj vlasti? I što je još važnije, Šta nam je potrebno da tako podvlašćeni - i "gurnuti" - ne ostanemo doveka? Jaspers kaže: "Znati da si odgovoran prvi je pokazatelj buđenja političke slobode."

PORAZ: U dokumentarnoj knjizi Pucanje duše (zapisala Janja Beč; Beograd 1997), koja donosi ispovesti bosanskih žena čije su porodice stradale od srpskih vojski u ratu 1992-95, jedna od žena, Hida, kaže: "...Komšije, profesori, nastavnici, vojska. Pred trgovinu su nas postrojili, ispitivali gdje je ko, tukli su nas od devet do pola jedanaest, red je bio nas žena, djece, mladih. (...) Moja kuća je prva zapalita, sve je u našem selu zapalito, mi u stroju, stroj pada, kuće padaju. Izgore moje mame kuća kaže moja najstarija, šuti nek gori, šuti nek gori samo da ste mi vi živi. Odjedanput se smrači. Tukli su nas sa svih strana sa svakim oružjem i onda su bacili granatu i stroj je pao. (...) Sve mi je pobijeno, kako me vidiš tako me piši."

A na Kosovu - saznajemo u jednom radijskom kontakt-programu - klanje civila pripremano je uz lozinku: "idemo u pihtije".

Najrazličitiji ljudi danas sve češće govore o potrebi iskupljenja i pokajanja. "Očigledno nismo do kraja ispili čašu gorčine i neminovno ćemo još više postradati ukoliko ne dođe do sveopšteg pokajanja", izjavio je nedavno i otac Sava iz manastira Dečani na Kosovu. Ali, Dobrica Ćosić u intervjuu "Nedeljnom telegrafu" (29.XII 1999) vidi to nešto drugačije.

Pozivajući se na Jaspersovo Pitanje krivice, Ćosić kaže da su Srbi danas u sličnom položaju kao Nemci posle Drugog svetskog rata, jedina razlika je u tome što su "Nemci bili više krivi pred drugima, a mi smo više krivi pred sobom". Čime se ovo "više" meri, iz Ćosićevog intervjua nije jasno, jer u njemu jedva da ima nagoveštaja da smo se mi uopšte o bilo koga ogrešili. Čak i kad pominje da smo "i mi svojim neprijateljima počinili velika zla", on ta zla na izvestan način smesta neutrališe ističući da su se odigrala dok smo se borili "za svoja prava". On ne dovodi u pitanje naš etos, ne smatrajući da je ovaj ozbiljnije ugrožen time što smo se "često ... ponašali iznad svojih prava". Našu krivicu, u svakom slučaju, vidi pre svega u našem porazu. Pred onim što on zove "istorijskim sudom" nema, po Ćosićevom uverenju, nevinih Srba - svi su krivi za ideje i zablude "koje su uslovile sadašnju tragediju srpskog naroda". U zatvorenom Ćosićevom svetu, srpske zablude - tako široko postavljene da su savremenici za njih krivi koliko i oni što su živeli na početku veka - ne tiču se nikoga osim Srba. Pa čak i tako, Srbi ne moraju da brinu jer vreme radi za njih. "Neki porazi u ovom veku", kaže on, "dijalektikom istorije pretvoriće se u idućem veku u srpske pobede", štaviše "u preimućstva nad sadašnjim pobednicima".

Tamo gde je Jaspers osećao olakšanje zbog konačnosti poraza, zbog okončanja epohe nasilja, terora i greha, Ćosić - dijalektikom istorije - pretvara poraz u pobedu.

ODGOVORNOST: Dva su razloga što mislim da je potrebno problematizovati stanovišta kakva su Palavestrino i Ćosićevo, i što to ovde činim. Mislim, najpre, da nije dobro, uzdržavajući se od javne reakcije, podržavati uverenje da i onaj ko govori javno govori samo "o svom trošku" (Matija Bećković, "Vreme", 11. decembar 1999). Ko god govori javno - javno je i odgovoran, jer time što govori, pogotovu ako je istaknut pisac, akademik i član društvene elite, utiče ovako ili onako na formiranje javnog mnjenja. U tom pogledu, zatim, posebnu odgovornost, naročito u našim okolnostima, predstavlja javno razmišljanje o položaju i stanju nacije. Kad Palavestra kaže da danas "u Evropi i deca u školama uče da su Srbi izmislili 'etničko čišćenje'" (pa su zato "prokažen i nepoželjan soj ljudi izvan zakona"), onda to nije samo masivno hipertrofiranje faktičkog stanja stvari nego i sugestija da je važnije jesu li Srbi etničko čišćenje 'izmislili' nego jesu li ga sprovodili. Kad Ćosić kaže da "ima nečeg jovovskog u srpskoj sudbini u ovom veku", onda to nije samo neuspela književna metafora nego i sugestija da su Srbi apsolutni pravednici, bez ikakvog udela u sopstvenoj i tuđoj nesreći. Ni Palavestra ni Ćosić ne pominju ubijanje, proganjanje, zlostavljanje koje su Srbi vršili nad drugonacionalnim civilima, pre svega u Bosni i na Kosovu. Da bi to učinili, oni ne treba da zanemare da su i sami Srbi ubijani, proganjani i zlostavljani. Pitanje srpske krivice ne postavlja se ni samo, ni prvenstveno kao pitanje isključivo srpske krivice. Ali zato što nije isključivo srpska, krivica nije manja, niti je manje krivica. To je jedna od onih istina koje, koliko god to Ćosić želeo, zaista ne donose spokojstvo, ali donose mogućnost da se iz rđave situacije iskoči u neku bolju. A pre svega je to otrežnjujuće saznanje. Ono podstiče zdravo osećanje odgovornosti, bez kojeg se ne može živeti u svetu i sa svetom. Ono, isto tako, oslobađa potrebe da se u vlastitom statusu žrtve pronalazi neki alternativni nacionalni identitet, koji može da navede jedino na golo osciliranje između agresije i depresije. Ljudi u Srbiji pokazuju da su toga svesni i da im je toga dosta. Da li će njihovi patriotski intelektualci biti poslednji koji će to shvatiti?