Nemačka

Mućke "crnog šerifa"

Berlinska republika nije počela sa porastom ugleda i moći, već neverovatnim korupcionaškim skandalima u koje su umešane vodeće ličnosti političke klase

BON

Srećom, u Nemačkoj nema ozbiljnijih slučajeva političke korupcije, barem na nivou parlamenta i vlade. Tako je u junu 1996. govorio Manfred Kanter, tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova, u javnosti često nazivan "crnim šerifom". Bio je brz na jeziku kada je trebalo zahtevati oštrije zakone i njihovu strožu primenu, naročito prema strancima. Uvek smrknuta lica, u tamnom odelu i beloj košulji, bio je oličenje vrednosti po kojima su partije konzervativne Hrišćanske unije (CDU i CSU) htele da ih birači prepoznaju: zalaganja za red i mir, očuvanje poretka i "unutrašnje bezbednosti".

Sada Kanter, kao i njegov bivši šef nekadašnji kancelar i predsednik CDU-a Helmut Kol, pa i partija u celini, ogromnom brzinom postaju sinonimi za "javne vrline, a privatne poroke". Stranka koju je posle Drugog svetskog rata osnovao Konrad Adenauer i koja je uvek nastojala da povuče znak jednakosti između sebe i nemačke države sada je, po oceni njoj uvek bliskog desničarskog dnevnika "Frankfurter algemajne cajtung", "u slobodnom padu" s neizvesnim ishodom, tako da ni mogućnost njenog raspada nije isključena.

Kanter (60) je prošlog petka sazvao novinare i, u suštini, priznao da se godinama bavio "pranjem novca". Kao predsedavajući ogranka CDU-a u pokrajini Hesen, prebacio je osamdesetih godina nekih osam miliona maraka svoje partije u inostranstvo. Novac se tamo oplodio, tako da i kada se odbije trinaest miliona maraka, koliko je tokom proteklih godina vraćeno u partijsku kasu u Nemačkoj, sada je, po svoj prilici u Švajcarskoj i Lihtenštajnu, ostalo nekih 17 miliona maraka. Hesenska CDU je novac proknjizila kao "zaveštanja anonimnih darodavaca iz Lihtenštajna". Njen blagajnik princ Kazimir Johanes od Zajn-Vitgenštajn-Berleburga (82), raspredao je cinične legende po kojima su darodavci, koji ne žele da im se zna ime, "bogati frankfurtski Jevreji koji su se odselili u inostranstvo". Kanter i njegovi partijski drugovi prebacili su novac u inostranstvo zato što je tih godina, na njihovu inicijativu, pooštren zakon o donacijama političkih partijama.

AFERA FLIK: Prethodno je Nemačku potresla takozvana "Flik-afera", u koju su najviše bili umešani baš kancelar Kol i vladajuća konzervativno-liberalna koalicija. U partijske kase slivao se tada, anonimno, novac krupne industrije, pri čemu je konce vukao milioner Flik. Izgleda da Kanterovih osam miliona takođe potiče od Flika. Mućke "crnog šerifa" privremeni su vrhunac afere oko tajnih fondova CDU-a i njenog bivšeg vođe Kola. Čovek koji je 16 godina bio savezni kancelar i četvrt veka predsednik konzervativaca i dalje odbija da kaže odakle mu novac (zasad se zna za 2,4 miliona maraka) koji je, s tajnih računa, po nahođenju delio stranačkim podorganizacijama u pokrajinama, posebno u predizborno vreme. Kaže da je dao časnu reč darodavcima da neće odati njihova imena. U četvrtak 20. janauara počinje da radi posebni istražni odbor saveznog parlamenta koji treba da osvetli tu aferu, a uporedo i bonsko državno tužilaštvo nastavlja svoju istragu. Kol, ukoliko odbije da navede imena, može da bude i priveden. U štampi, međutim, ima nagađanja da darodavci uošte ne postoje, već da Kol prikriva stvarno poreklo novca, koje bi takođe moglo da bude vezano za industrijalca Flika. Sredinom šezdesetih godina, Kol je već jednom bio saslušan pred posebnim istražnim odborom "Bundestaga", ali se tada provukao. Kolov naslednik na mestu predsednika CDU-a Volfgang Šojble takođe je osumnjičen za prikrivanje novčanih priloga. Priznao je, posle više sedmica ponavljanja, da uopšte nije umešan u takve radnje, da je 1994. primio u gotovini sto hiljada maraka od minhenskog "trgovca" Karlhajnc Šrajbera. Pare je, kako sada kaže, dao blagajnici CDU-a, a ona ih je, pošto su duže vremena stajali u kasi, pogrešno uknjižila kao "ostali prihodi", iako je bila obavezna da navede njihovo tačno poreklo. Kada je pre dve-tri godine počela istraga protiv trgovca oružjem Šrajbera zbog pronevere i korupcije, Šojble je zatražio od blagajnice da mu izda potvrdu da je pare uredno predao u kasu CDU-a.

Povrh svega, novine prenose da se Šojble sada poverio svojim saradnicima da je tih sto hiljada maraka u međuvremenu nestalo i da niko ne zna kako. Šrajber se pre nekoliko godina sklonio u Kanadu, iako se tamo još od 1995. vodi istraga protiv njega zbog korupcije. Kanadske vlasti zatražile su od nemačkih sudija pravnu pomoć, pa je tužilaštvo u Augzburgu utvrdilo da je Šrajber dobio 20 miliona dolara provizije prilikom prodaje putničkih aviona tipa "Erbas" kanadskim poručiocima u vrednosti od dve milijarde dolara. Proviziju nije oporezovao u Nemačkoj, izgleda, kao ni prilikom mnoštva drugih poslova, recimo prilikom prodaje nemačkih tenkova specijalne namene Saudijskoj Arabiji 1991. godine. Korporacija Tisen-Hensel isporučila je 36 oklopnih vozila za pronalaženje mina zalivskoj državi u poslu vrednom više od 400 miliona maraka. Cena tenkova iznosila je, prema navodima u štampi, samo oko 200 miliona, a više od 240 miliona maraka bili su "korisni izdaci", to jest isplata ilegalnih provizija, odnosno mito.

"KORISNI IZDACI": Nemački poreski zakoni su do protekle godine dozvoljavali da se u inostranstvu isplaćuju "korisni izdaci". Tako je i korporacija Tisen dobila unapred dozvolu od poreske uprave u Diseldorfu da odbije od poreza 240 miliona maraka mita koje je valjalo isplatiti u okviru posla sa Saudijskom Arabijom. Među posrednicima je bio i Šrajber, koji kaže da je pare delio prvacima CDU-a "negujući politički pejsaž" kako ne bi bilo teškoća oko izvoza. Dvojica vodećih Tisenovih menadžera u međuvremenu su uhapšena zbog utaje poreza jer su izgleda sebi namenili deo "korisnih izdataka". Generani sekretar CDU-a, političarka mlađe generacije Angelika Merkel priznala je, posle obelodanjivanja mahinacija "crnog šerifa" da je "ostala bez reči". Politički komentatori ukazuju na niz drugih korupcionaskih afera, koje pogađaju i vladajućuju koaliciju socijaldemokrata i "zelenih", i govore o "šteti koju su pretrpeli pravna država, politička kultura i demokratija u Nemačkoj".

"Berlinska republika", u koju je Nemačka upravo kročila preseljenjem vlade i parlamenta iz Bona u staro-novu prestonicu, umesto porastom ugleda ujedinjene države i porastom njenog uticaja, počela je najvećim političkim skandalom u posleratnoj istoriji zemlje. Dugogodišnji kancelar i njegov ministar unutrašnjih poslova, kojima je više nego bilo kome drugom bilo povereno da čuvaju ustav i zakone, kršili su ih na bezobziran način. Mnogi misle da je sve što je dosad dospelo u javnost samo vrh ledenog brega i da Nemačkoj tek predstoji veliki šok.