Intervju: Boris Bizetić

Znam šta leti, a šta puzi

Moja poslovna strategija držala se davnašnje teorije Đorđa Marjanovića - deca sa sela idu u srednju školu u varoš, a posle toga dođu u najveći grad da studiraju. Time imate deset godina nekoga vezanog za sebe

Malo je onih koji se ovde mogu pohvaliti sa 30 godina kontinuirane karijere, kao Boris Bizetić, i svaki pokušaj da se pobroji šta je sve on radio unapred je bezuspešan. Oko njegovog sinonima, Rokera s Moravu, tumači nikada nisu zapevali u horu. Svojedobno ih je čuveni Vlatko Fras u "Startu" uspoređivao sa Sex Pistolsima i nazivao podjednakim sistematskim greškama i kulturološkim bombama, svaka unutar odgovarajućeg šoubiznisa; Nebojša Pajkić ih je, pak, ocenio kao 'puki šarlatanski komercijalni gaf', a koncerte Rokera kao "kolektivnu psihoanalitičku terapiju u kojoj se novopečeni građani, predvođeni guruom Bizetićem, oslobađaju svog seljačkog porekla". Marija Todorova u "Imaginarnom Balkanu" piše o površinskoj mimikriji bez prihvatanja istinskih vrednosti kao o realnosti na Balkanu većinskih skorojevića. O tom balkanskom skorojeviću je Bizetić govorio i, kako će tokom ovog razgovora reći, takav nije ni shvatio da je parodiran, takav je na koncerte dolazio da se veseli.

"Može se reći da me je pesma 'Ako jednom vidiš Mariju', koju je snimio Miki Jevremović, lansirala na tadašnje zabavno muzičko tržište, stratište, taj zoološki vrt. Zapravo sam neposredno pre toga, 1970. godine, sa svojom BB grupom imao koncert u Domu omladine, koji se u to vreme ponašao majčinski prema talentima. Tada osim šlagera i džeza nije bilo druge konkurencije u popularnoj muzici, niti jaza između zabavne i narodne muzike", govori Bizetić za "Vreme".

BORIS BIZETIĆ: Nisam, recimo, radio nikad sa Zdravkom Čolićem, ali je pevao pesmu Vojkana Borisavljevića na Splitskom festivalu za koju sam ja pisao tekst. Ono što sam doživeo sa Rokerima s Moravu a nisam mogao kao autor zabavne muzike jeste mnogo publike, strašno mnogo publike koja nadire. Ja očito nisam čovek koji je stvoren da pravi muziku za kućni savet, tetku i strica, već za mnogo ljudi, i kad god me nisu sprečavali polutalentovani i nesposobni, oni što samo kad se udruže mogu nešto da znače, ja sam postizao šta sam hteo. Imao sam 20 godina a već sam ostvario svoj san: da idem ulicom a kroz neki prozor čujem kako se neko brije i peva moju pesmu. Sve sam iživeo i zato mi je promena atmosfere sa 'Rokerima' u tom trenutku baš prijala. Bio je to putujući cirkus, pozorište, ili mešavina teatra i skeča. Namera mi je bila da parodiram narod, mentalitet, razne pojave. U roku od par meseci shvatio sam da Rokeri nisu samo štos već da će biti moj sudbinski posao za koji jedino nisam znao dokle će trajati, a trajali su duže od Bitlsa. Napisao sam preko 200 pesama za taj ansambl koji je funkcionisao kao preduzeće, koji je imao četiri pevača, svoj veliki autobus, rasvetu, ozvučenje. Bili smo na svim kontinentima. Dobro, nismo bili u Africi, a u Aziji smo bili samo u fri-šopu. Bili smo u Australiji, Americi i u Evropi. Moja poslovna strategija držala se davnašnje teorije Đorđa Marjanovića - deca sa sela idu u srednju školu u varoš, a posle toga dođu u najveći grad da studiraju. Time imate deset godina nekoga vezanog za sebe. To čudo Rokeri s Moravu uspevao je da uživo proizvede kompaktan zvuk u svim uslovima, u salama gde nema garderobe i gde, ako te uhvati trčkalica, moraš da ideš u klonju tako što ćeš da protrčiš kroz publiku, zarobljen si, i šta si uradio uradio si. Bili smo, dakle, i u selu pored Čačka, ali i u hali u Čačku.

Ono što sam ja tada s Rokerima s Moravu napravio kao zezanje, već deset godina slušam kao pravu folk muziku. Ono što sam ja nekad radio kao parodiju i čemu su se svi smejali - sada je to ozbiljno!

Zašto ste onda 1991. godine skinuli šajkaču, kada biste danas sa Rokerima mogli da namaknete astronomski novac?

U vreme kada to nije bilo pogodno ja sam lansirao šajkaču, ona je bila štos, i bilo je normalno da je Rokeri s Moravu nose. Bilo je tada emisija u kojima se polemisalo o našem značaju i u kojoj su mi pojedini naređivali da je skinem, što sam naravno odbio. Optuživali su me za nacionalizam, ali i za izvrgavanje ruglu srpskog jezika i tradicije. Nosio sam je sve do trenutka kada je iz meni nerazumljivih razloga kapa postala novi simbol. Nisam spreman da budem učesnik gungule. Iako sam vatreni fudbalski navijač, nisam nikada bio od onih koji bi rekli "ima da vas bijemo u nedelju", ili "tukli smo vas".

Nedavno ste proslavili 400. emisiju. Kako ste došli na ideju da će baš transvestija tako uspešno da zabavlja naš narod?

Mislite na Slavujku? Vaše pitanje može da bude i neučtivo, a možda i provokativno, ali ću odgovoriti. Ja sam glumac i televizijskim humorom se bavim gotovo devet godina, najpre na TV Politici sa "BB vizijom", a sad već pet godina na Pinku praveći "BB šou". Po kontinuitetu i po reakcijama ljudi, poslednjih pet godina nema popularnijeg komičara od mene u Jugoslaviji. Nisam školovan za glumca, a pri tom u svojoj emisiji imam pet, šest transformacija. Imao sam satisfakciju i u tome da su mi glumci odavali priznanje. Ispostavilo se da je komšinica Slavujka ženski nastavak Rokera s Moravu, u karakteru, liku i izrazu. Igrati ženski lik znači imati glumačkog dara, ali i ženski senzibilitet. U školi sam se uvek najbolje slagao sa devojčicama, kasnije uvek sa ženama imao dobar odnos. Uvek sam odlično razumeo poziciju žene, pogotovo kako je tretirana ovde kod nas. Ako sam mogao da uočim mentalitet nekog ko se zove Baki, presek određene socijalne strukture, ako sam već naučio da mislim kao Rokeri s Moravu, a Slavujka govori istim dijalektom, onda je samo trebalo da svoj glas izložim naporu, da se našminkam i stavim maramu koja je stalni imidž, i da menjam haljine. Muško ponašanje kombinovano sa ženskom histerijom osnovni su stubovi tog lika. A popularnost Slavujke, koja je najsmešnija ženska u državi, tumačim kao stalnu potrebu za humorom i pričanjem viceva. Televizija nam ne pruža mnogo, niti ima humora koji je nama blizak. A to zašto ljudi godinama vole da vide muškarca koji igra ženu valjda je zato što je to dovoljno duhovito. Kad malo pogledam unazad, a vreme brzo prolazi, što ako nećete da vidite na sebi lako vidite na drugima, vidim da sam se baveći se humorom dobro organizovao i napravio mehanizam odbrane od svih nedaća i gluposti. Ne samo što sam drugima bio medikament nego sam i sebi bio pomoć. U nekoj drugoj poziciji verovatno bi sve to od mene stvorilo nekog ljutog i nervoznog čoveka.

Sudeći po kontinuitetu vašeg humora, može li se zaključiti da nema nikakve promene u mentalitetu ljudi koji vas obožavaju?

Nemam utisak da se mentalitet promenio od Miloša Obrenovića, ali popularnost Rokera s Moravu uopšte se ne bazira na primitivnom svetu. Oni koje bismo mogli nazvati polupismenim, uopšte nisu dolazili na naše koncerte iz razloga zbog kojih bih ja mogao tamo da dođem. Oni su u tome videli šaljive pesme, ali spadaju u fah onoga što bi voleli da vide kao ozbiljno. Jedan deo publike to nije baš najbolje razumeo, ali je voleo to jer je bilo veselo. Veliki deo publike je jasno razumeo da je u pitanju parodija, i svi koji su voleli i razumeli Nušića voleli su i Rokere s Moravu. Sedamdesetih se u gradu raspravljalo da li Rokeri uopšte govore nekim jezikom koji postoji. Iako sam Slavujku napravio govoreći o nekom našem komšiluku, sada mogu da kažem da to više nije moj komšiluk, to je sada moj grad. Nisam izmislio Slavujku. Ona je proizvod okolnosti koje čine i narav i vaspitanje. Jedino se menja tehnologija. Nije bilo, recimo, videa, sada ga ima, ali čovek koji ga je upotrebljavao nije se promenio, i on i dalje ima nameštaj u duborezu i plastične stolice u istoj sobi. O neukosti i komšijskoj atmosferi olajavanja slušao sam kao klinac u satiričnoj emisiji "Veselo veče" na Radio Beogradu. Baš zato što se narod nije promenio, zato je i moglo doći do ove situacije pomerenih vrednosti, čak i u sferama popularne diskogra?je, kulture, ?lma. Kriterijumi se gube kada na određena mesta dođu ljudi kojima određene stvari nisu svete. Kada analizirate tekstove Rokera, vidite da govore o stvarima koje su i danas aktuelne. Kao doktor za humor, a tu sam titulu kao i mnogi drugi sam sebi dodelio, mogu da kažem da samo maliciozni ljudi i sitni karakteri mogu u tim tekstovima da pronađu nešto što nisam hteo da kažem. Nikad nisam hteo nekog da uvredim, samo sam se smeškao na trendove.

Kao desetogodišnji dečak glumili ste u foto-stripu o detinjstvu Josipa Broza, koji je radio vaš otac. Sad su vaše ćerke već i odrasle u vašoj emisiji.

Moje ćerke su same zahtevale da rade u tom poslu i imaju potpunu slobodu. Svojedobno je moja mlađa ćerka, kad smo objavili albume u isto vreme, prodala više ploča nego ja. Dao sam im potpunu slobodu jer živimo u malom stanu i šta bi radile ako bih im tu slobodu oduzeo. Foto-strip je doživeo 12 različitih izdanja, i u to vreme kad je bilo važno detinjstvo državnika, kad je bilo normalno da dostigne takav uspeh. Igrao sam i Betovena, koga je kao dečaka maltretirao iskompleksirani otac, i Marka Miljanova. Otkad je nova Jugoslavija, otad je sve u vezi s Titom interesantno.

Kako vam se danas čini projekat "Lepo stoji partizanska bluza" za koji ste napisali 12 partizanskih pesama?

To je bilo zamišljeno kao odgovor na upliv američkih vojnih oznaka na odevne predmete, pa je napravljena modna kolekcija sa našim obeležjima aktuelnim u to vreme. Zagorka Stojanović je napravila jakne, kompletiće, bluze, inspirisane partizanima. Za mene je sašiveno specijalno plavo maršalsko odelo, model se zvao "Mali maršal", i samo Tito i ja smo ga imali. Nosio sam ga kao dirigent, a pevali su pevači iz cele Jugoslavije. Napravio sam aranžmane za partizanske pesme koje su do tog trenutka bile strašno dosadne. Te 1972. godine taj program je proglašen za najgledaniji u Jugoslaviji. Smatrao sam da je dobro da nešto što je revolucionarno bude primereno spakovano u ambalažu tog vremena. Da su četnici pobedili u onom ratu, izbor pesama bi verovatno bio drukčiji. Naravno da sam istrpeo razne napade jer se na to gledalo kao da komunističku promociju pokušavam da komercijalizujem i na revoluciji zaradim novac. Iako nisam zaradio velike pare, bio sam nakon toga bačen na crne liste desničara koji su mogli da me ometaju, isto kao što su me posle zbog Rokera ometali levičari. Danas se time ne bih bavio ni slučajno, jer su se stvari promenile i uopšte nema razuma. Tada sam imao dvadesetak godina, hteo sam sve. Sada mi je jasno šta leti a šta puzi, sve mi je jasno, shvatio sam da su mi najvažniji porodica, ljubav i čast. Oni su moj izbor.

Baka i "Vreme"