Manjkava analiza

"Opoziciji je bolje da čeka"; "Vreme" br. 470

U tekstu pod naslovom "Opoziciji je bolje da čeka" Dušan Pavlović nudi javnosti tezu koja bi se mogla nazvati ekskluzivnom u odnosu na proklamovani stav većine opozicionih stranaka koje zahtevaju prevremene izbore. Pokušaću ukratko, sledeći autorove argumente, da pokažem zašto je ova analiza manjkava, i to kako s obzirom na premise od kojih polazi, tako i u odnosu na zaključak koji nudi.

Sama teza da je Srbija pretpolitička zajednica, ukoliko se prihvati bez rezerve, ne ostavlja dovoljno prostora perspektivi prelaska iz pretpolitičke u političku zajednicu. Ako su obeležja pretpolitičke zajednica ista ona koja karakterišu primitivna društva - dakle organicistička struktura, psihološki fundirana na vladajućem mitu i plemenski društveno ustrojena sa neprikosnovenim poglavarom - na koji način je moguće unutar takve zajednice izvršiti radikalan prevrat tako da se i same osnove društva promene? Ako se u isto vreme zahtevaju oba cilja, to znači da bi se, uz uvažavanje teze da se radi o pretpolitičkim uslovima u Srbiji, promena mogla izvršiti nekom spoljašnjom silom (poput nasilne socijalizacije u afričkim kolonijama). Druga mogućnost je da se optira za svrgavanje vladara u okvirima same pretpolitičke zajednice. To znači rušenje Miloševića svojatanjem kosovskog mita, uvođenjem novih mitova, arhaični i parolaški odnos prema "javnosti" i naposletku izbor novog vožda koji će (valjda) promeniti osnove društva. Treća mogućnost, koju predlaže Pavlović, da se "sačeka" dolazak političke zajednice, i nije mogućnost u doslovnom smislu reči. Najpre s obzirom na iskustva poznata društvenim teorijama, a zatim i s obzirom na naša sopstvena (šta još treba da se desi). Verovanje da će nacionalnog/nacionalističkog diskursa nestati kada Milošević više ne bude imao na koga da upire prstom (on je upravo majstor u produkovanju neprijatelja), kada se "reši pitanje otcepljenja Crne Gore", i to sve uz nadu da ne bude nove spoljne intervencije, upada VJ na Kosovo ili izazivanja nereda u Crnoj Gori, Vojvodini i Sandžaku, više liči na spisak lepih želja nego na kondicionale jedne realne analize. Dovde da zaključim: nemoguće je, ako se prihvati teza o pretpolitičkoj zajednici, verovati u istovremenu smenu vladara i prelazak u političku zajednicu, a još je manje moguće da pretpolitička zajednica sama od sebe (promenom okolnosti) preraste u političku, i to još za vladavine poglavice koji svom silinom održava atmosferu plemenskog društva. Dakle, ili ćemo prihvatiti da je Srbija (i pored svega) politička zajednica i zahtevati izbore, ili ćemo biti prinudjeni da izlaz iz pretpolitičke zajednice i smenu režima očekujemo uz pomoć spoljne ili unutrašnje sile (intervencija ili prevrat).

Više razloga ima na strani prve mogućnosti. Prvo, pogrešno je verovati da je Milošević dospeo na vlast i da se na njoj održava manipulisanjem nacionalnim osećanjima. On nije, poput Hitlera, izabran na izborima, već je svoje mesto obezbedio u tadašnjim okvirima strukture moći, nasledivši dobro razrađen državno-policijski aparat. Manipulisanje nacionalnim i drugim osećanjima (na primer resantimanom nižih slojeva) pomagalo mu je da se na vlasti održava, ali nipošto nije presudan razlog. Realni izvor njegove moći sastoji se u piramidalnoj strukturi sistema na osnovu koje on rukovodi spoljnom politikom, isplaćuje budžetske korisnike, dodeljuje sinekure, delove vlasti i korumpira (ili ucenjuje) opoziciju. I pored svega toga javnost u Srbiji, sada kao političkoj zajednici, izjašnjava se na svim dosadašnjim izborima većinom protiv njegove partije. Jedan deo njegovih birača jeste izmanipulisan, ali jedan, i to dobar deo rukovođen je realnim interesom. Dakle, Miloševićeva strategija nije bila oslonjena samo na manipulisanje javnošću, već je predstavljala dobro iskalkulisanu i socijalno utemeljenu strukturu raspodele dobara - najradikalnija opozicija dobila je najviše, najsposobniji špekulanti uzeli su najviše, najodaniji su nagradjeni, a oni najtiši su ostali poniženi i uvređeni. Nacionalistički diskurs, u navedenom tekstu upotrebljen kao argument za tezu o pretpolitičkoj zajednici, tako se pokazuje samo kao usputni pratilac i legitimacija podele kolača, nikako kao ključni činilac održavanja statusa quo.

Kad se uzme u obzir navedeno, koncept opozicije i ne može biti (nikada nije ni bio) takmičenje u egzegezi mitova, već ono što sam Pavlović i predlaže: zajedničko, iskreno, dosledno zalaganje za smenu režima kritikovanjem svih aspekata njegove politike. Možda ovo deluje kao otkrivanje tople vode, ali s obzirom na dosadašnje delovanje opozicije nije suvišno podvlačiti.

Konačno, pitanje redovnih ili prevremenih izbora u kontekstu odbacivanja mogućnosti prelaska iz pretpolitičke u političku zajednicu, to jest odbacivanja ove distinkcije kao deplasirane, jeste samo pitanje da li je opozicija u stanju da se izbori za prevremene izbore. Ako jeste, onda se na izborima ima čemu nadati, a ako nije, može usvojiti argumentaciju gospodina Pavlovića kao solidan izgovor.