Lični stav: prevremeni ili vanredni izbori

Opoziciji je bolje da čeka

U ovom tekstu ću pokazati da srpskoj opoziciji odgovaraju redovni izbori za republičku skupštinu, a Levoj koaliciji prevremeni. Budući da je pitanje sledećih izbora u Srbiji ključno, ne samo za stranačke interese već i za dalji razvoj političke situacije u Srbiji, pokazaću još i kuda bi mogli da vode redovni izbori, i zašto su oni poželjniji od prevremenih. Objašnjenje za ovu tezu, međutim, biće drugačije od onog koje nudi Leva koalicija, koja tvrdi kako u zemlji ne postoji nikakva kriza, pa otuda nema potrebe za prevremenim izborima. Ja ću najpre izneti tezu o tome kako je Srbija još jedna pretpolitička zajednica i kako u takvoj zajednici može da pobedi jedino Milošević. Potom ću tvrditi da je osnovna greška opozicije što žuri da se ponovo takmiči sa Miloševićem u takvom okruženju. Zaključiću da opozicija mora da sačeka povoljne okolnosti za prelazak Srbije iz pretpolitičke u modernu političku zajednicu budući da je njihov dolazak sada izvesniji nego ikada i budući da jedino u takvom okruženju opozicija ima nekakve šanse na uspeh.

Današnja Srbija je pretpolitička zajednica. U nekoliko reči, u pretpolitičkoj zajednici birači se ne mobilizuju prezentovanjem različitih politika, već manipulisanjem i prizivanjem mitova i simbola. Miloševićev početni uspeh iz 1987/89. se jedino i objašnjava time što je on sebe uspeo da ugradi u kosovski mit. Na taj način on je, u jednom simboličkom smislu, sebe uspostavio kao glavu jednog organizma koja garantuje njegovo jedinstvo. Miloševićevi sledbenici veruju da bi bez njega izgubili sopstveni identitet, ponos, čast i bili zbrisani sa lica zemlje. Otada pa sve do 1999. u Srbiji vlada jedan nacionalistički politički diskurs, u kome su nacionalni i kosovski simboli i mitovi nesporni. Politička istorija Srbije u periodu 1987-1999, sa izuzetkom kriza od 9. marta 1991. i 17. novembra 1996, jeste istorija borbi oko toga ko je verniji predstavnik, zaštitnik i interpretator srpskog nacionalnog identiteta.

PUBERTET: Na drugoj strani, u političkoj zajednici politika se vodi i zasniva na interesu, odnosno uvećavanju blagostanja ljudi. Logika koja počiva na uvećavanju bogatstva i zadovoljavanju interesa je ova: glasaću za tebe ako mi se obim sloboda i prava bude stalno širio, ako mi društvo pruži bolje uslove za prosperitet, ako će moja deca imati više šansi da se popnu na društvenoj lestvici, ako će mi plata sledeće godine biti veća itd. Ko god u političkoj zajednici nije sposoban da zadovolji ljudske potrebe i obezbedi mogućnosti za njihov razvoj, taj mora da ode iz politike.

Srbija je pretpolitička zajednica, budući da u njoj i dalje vlada nacionalistički politički diskurs koji svoje izvorište ima u kosovskom mitu. Milošević, koji je prvi započeo sa njegovom eksploatacijom pre 12 godina, nema nameru da odbaci taj diskurs. U svojim prethodnim analizama u Vremenu (br. 383, 409, 447) napravio sam grešku kada sam pretpostavljao da će se Milošević nakon zatvaranja kosovskog pitanja preorijentisati na mirotvorački i interesni diskurs onako kako se preorijentisao nakon Dejtonskog sporazuma pre četiri godine. To se nije desilo. Milošević i dalje eksploatiše kosovski mit i uspešno održava svoju vlast držeći Srbiju i Srbe - kako bi to slikovito rekao Aleksandar Tijanić - u pubertetu.

Ali prilikom analize političkog diskursa koji vlada Srbijom potrebno je razlikovati volju za eksploatacijom od povoljnih okolnosti za eksploataciju. Za održavanje Srbije kao pretpolitičke zajednice nije dovoljno samo ugraditi sebe u kosovski mit, već je za to potrebno imati i neke realne povoljne okolnosti. Efektivnost nacionalističkog diskursa zavisi od Miloševićeve sposobnosti da Srbe ubedi kako su neprekidno suočeni sa pretnjama, ucenama, sukobima i borbama na život i smrt nudeći im pri tom poraz kao meru vrednosti. Milošević se pri tom nije libio da mnoge od tih sukoba i kriza i sam započne, direktno ili indirektno, i tako proizvede realnu osnovu za održavanje kosovskog mita. Kada je rat u Sloveniji bio završen, izvora za sukobljavanje je bilo na pretek. Miloševiću je bilo lako da nakon tog rata preusmeri pažnju Srba na Hrvatsku, pa potom na Bosnu, pa na kraju na Kosovo. Svi ti ratovi predstavljali su realan izvor za podržavanje nacionalističkog političkog diskursa.

OKRUŽENJE: Ova Miloševićeva strategija savršeno je kompatibilna sa činjenicom da je Srbija pretpolitička zajednica, budući da interesna politika u takvoj zajednici ne igra nikakvu ulogu. E sad, oni koji razmišljaju o izborima treba da se zapitaju kada i u kakvom okruženju žele da se nadmeću sa Miloševićem. Kako je pokazala poslednja knjiga Vladimira Goatija Izbori u SRJ od 1990. do 1998, održavanje izbora u uslovima pretpolitičke zajednice uvek je išlo na ruku Miloševiću koji je s lakoćom manipulisao politički diskurs, izborne uslove i izborne rezulte. Međutim, sada, pošto je Kosovsko pitanje zatvoreno, postavlja se pitanje na koji će način Milošević objasniti svojim sledbenicima da su ugroženi. Pretpostavimo, dakle, da se izbori održe u septembru ili oktobru 2000. kada inače dolaze na red. Pretpostavimo da se tada srpsko pitanje na Kosovu zatvori na ovaj ili onaj način i da Milošević više nema gde da izazove krizu i ubedi Srbe kako je srpsko jedinstvo jedino što je važno. Kako bi Milošević objasnio svojim biračima da su ugroženi i da će biti zbrisani sa lica zemlje ako takve opasnosti više ne bude bilo? Što više vremena protekne, njemu će biti sve teže i teže da u tome ubeđivanju bude uspešan onako kako je bio uspešan za vreme rata sa NATO-om. Pod pretpostavkom da Milošević ne naredi vojsci da krene nazad na Kosovo i pod pretpostavkom da ne zarati sa Crnom Gorom, čim se bude rešilo pitanje otcepljenja Crne Gore, Srbi će ostati sami sa sobom. Tek kada stanje stvari prirodno dođe na tačku sa koje Milošević više neće moći da upre prstom i kaže "oni nam žele zlo!", opozicija bi mogla da ima neke šanse da oslabi Miloševića, pa čak i da ga na poštenim izborima pobedi. Sa izborima zato treba odugovlačiti onoliko dugo koliko je potrebno da nestanu sve povoljne okolnosti za Miloševića da eksploatiše nacionalni politički diskurs i kosovski mit. Srbima se mora dati šansa da počnu da se bave realnim životom, a ne samo bekstvom od realnosti. Poslednje istraživanje Srećka Mihajlovića, objavljeno u Blicu od 2. decembra 1999, pokazuje da se stvari u Srbiji već polako kreću u tom pravcu.

KONCEPT: Sve ovo svakako ne znači da opozicija treba da sedi i čeka da povoljne okolnosti za održavanje Srbije u pretpolitičkoj zajednici nestanu, pa da se onda samo pojavi sa izbornim listama i odnese pobedu. Srpska opozicija je, uz hrvatsku, najgora opozicija u Evropi i analiza njenog delovanja se ne može svesti u okvire ovog teksta. Izvesno je jedino da takva opozicija mora da vodi računa barem o sledećih nekoliko stvari. Prvo, potrebno je da se složno izbegavaju bilo kakvi prevremeni i nepošteni izbori, kao recimo najavljeni lokalni. Drugo, potrebno je da se u opoziciji opet ne nađe neka stranka koja će pre ili posle izbora sklopiti sporazum sa Miloševićem i napraviti koaliciju kao uzajamnu korist prema kojoj Milošević ne gubi apsolutnu vlast. (Takvih slučajeva je bilo ranije kada je 1990. i 1992. Demokratska stranka prerano proglasila da izlazi na nepoštene izbore i tako povukla za sobom sve ostale stranke; kada je Nova demokratija nakon izbora 1993. bukvalno spasila Miloševića od podele vlasti sa opozicijom; ili kada je SPO 1997. dao legitimitet još jednim lažnim izborima.) Treće, i verovatno najvažnije, opozicija mora da ima jasnu izbornu politiku koja će se bazirati na interesu, a ne na mitovima i simbolima. Ta politika mora da bude izvedena iz liberalnog koncepta građanstva i demokratije, a ne organističkog nacionalizma i kosovskog mita. Jedini put kada je opozicija uspela da bude nadomak pobede bilo je kada se 1991. i 1996/7. borila za pravnu državu i demokratiju, a ne Veliku Srbiju. Ako opozicija i na sledećim izborima bude optuživala Miloševića da je izdao Kosovo ili Srpsku krajinu, ili se bude takmičila sa njim u tome ko će više pljuvati po Bilu Klintonu, Toniju Bleru, NATO-u i Zapadu u celini, onda neće moći da pobedi Miloševića čak iako bude za to imala povoljne okolnosti.