Dosije Arkan II

Pozovi 92 radi ubistva

Naša policija je uspešna sa obe strane zakona. Ispostavilo se da je za Arkanovo ubistvo osumnjičen aktivni pripadnik MUP-a, koji je potom tako loše bežao - da je sam sebe uhvatio

Beogradska policija

slučaj ubistva Željka Ražnatovića Arkana, Miodraga Mandića i Dragana Garića smatra u osnovi rešenim. Šefovi Uprave kriminalističke policije (pukovnik Milenko Erčić) i Odeljenja za krvne delikte (potpukovnik Mijodrag Gutić) beogradskog SUP-a objavili su u subotu 22. januara da su pronašli i uhapsili osumnjičenog za ubistvo i dvojicu osumnjičenih saučesnika koji su mu pomogli u begu. Dvojica od trojice uhapšenih godinama su radili u beogradskoj policiji. Novinarima, "u interesu istrage", nije rečeno ko su organizatori i naručioci zločina, ali je pukovnik Erčić rekao da je "značajno da je ispitan sam događaj koji potiče iz kriminalne sredine, bez obzira na sve druge pretpostavke, insinuacije i manipulacije". Nije rasvetljeno ni da li je ubica imao pomagača u holu hotela "Interkontinental", kao ni gde je oružje kojim je počinjeno ubistvo. Najviše nedoumica izaziva opis bega atentatora posle zločina. Beg je, sudeći po opisu policije, izveden tako nespretno da se počinilac našao u rukama policije samo nekoliko sati posle ubistva. Ipak, najozbiljnije pitanje koje postavlja ovakav razvoj događaja tiče se prirode odnosa između policije i podzemlja.

Predstavnici policije su

novinarima preneli da je uhapšen Dobrosav Gavrić (23) iz sela Trbušnica kod Loznice, pod sumnjom da je pucao u Željka Ražnatovića Arkana, Miroslava Mandića i Dragana Garića i lišio ih života. Iza rešetaka su se našli i, po tvrdnji policije, Dejan Pitulić (33) iz Beograda i Vujadin Krstić (36) iz Loznice, osumnjičeni kao saučesnici. Po oficijelnoj verziji, Gavrića je u holu hotela ranio jedan od Ražnatovićevih telohranitelja koji se, kaže policija, trenutno nalazi van Beograda. Pitulić je Gavrića svojim crvenim "golfom" dovezao do lozničkog privatnog lekara Miloša Vasiljevića, gde ih je čekao Krstić. Doktor Vasiljević preporučio im je da ranjenika prebace u lozničku bolnicu. Gavrića je u bolnicu prebacio Vujadin Krstić. Ranjenik je operisan i sada se, kako rekoše predstavnici policije na konferenciji za štampu, nalazi na "bezbednom". Potpukovnik Gutić je izjavio da "provere nisu konačne", a pukovnik Erčić je rekao da su osumnjičeni priznali delo, ali se rad policije "gradi na dokazima, a ne na pukim priznanjima". "Ovim se posao policije ne završava... Imamo saznanja o motivima zločina, ali nije praksa da remetimo istragu", rekao je on.

Na konferenciji za štampu saopšteno je još da je Dobrosav Gavrić završio Srednju školu unutrašnjih poslova i od '96. radio u Policijskoj brigadi SUP-a Beograd. Od juna prošle godine je na bolovanju. Od tada je, prema rečima pukovnika Erčića, "radio na poslovima obezbeđenja kod viđenijih beogradskih kriminalaca". Dejan Pitulić je bio policajac od '89. godine. Radio je u Dežurnoj službi GSUP-a. Prošle godine, 5. juna, isteran je sa posla zbog "zloupotreba i pružanja usluga obezbeđenja licima iz kriminogene sredine". "Marta prošle godine je uhapšen upravo zbog tih poslova i druženja sa kriminalcima", rekao je pukovnik Erčić. Vujadin Krstić nije bio policajac, ali je "od ranije poznat policiji kao izvršilac teških krivičnih dela, zbog kojih je i osuđivan". Pukovnik Erčić je demantovao da je bilo ko od uhapšenih bio član Srpske dobrovoljačke garde i da se Gavrić pre ubistva rukovao sa Ražnatovićem. Ostalo je nejasno da li se i ko pozdravljao s Ražnatovićem neposredno pre ubistva i da li to sa atentatom ima ma kakve veze. "Ko je sa Gavrićem bio u holu hotela ne možemo da kažemo, ali imamo saznanja", rekao je pukovnik Erčić. Naglašeno je da policija nastavlja rad na ovom slučaju kako bi se identifikovali i uhapsili svi koji su na bilo koji način umešani.

Dobrosav Gavrić više ne leži u lozničkoj bolnici. Po njega je prošle subote oko osam uveče došao helikopter. Policija je oko 20:15 blokirala ulice u prečniku od oko 150 metara oko bolnice, a sanitetska kola prebacila su Gavrića do helikoptera na obližnjem stadionu. Pretpostavlja se da je Gavrić sada u Beogradu, u zatvorskoj bolnici ili na Vojnomedicinskoj akademiji. Njega i ostalu dvojicu osumnjičenih trebalo bi ovih dana da sasluša Miodrag Paunović, istražni sudija beogradskog Okružnog suda. "Politika" od ponedeljka pouzdano saznaje da su osumnjičeni tokom vikenda izvedeni pred istražnog sudiju koji im je odredio tridesetodnevni pritvor, ali ih "nije ispitao". Okružno javno tužilaštvo podnelo je u ponedeljak zahtev za sprovođenje istrage, kome sudija Paunović ne može da udovolji dok ne sasluša okrivljene. U trenutku kad ovo pišemo najsvežija informacija "Politike" glasi da osumnjičeni nisu saslušani ni u utorak, jer "nisu ispunjeni proceduralni uslovi" za to. Na našu molbu za razgovor sudija Paunović je odgovorio samo da "o tom predmetu ne daje nikakve izjave". Prethodno je citiran u petak u "Glasu javnosti" kad je izjavio da se predmet uopšte ne nalazi kod njega.

"Novosti" su u utorak

objavile delove obdukcionog nalaza, koji je, prema rečima dr Slobodana Kovačevića, direktora Instituta za sudsku medicinu, prosleđen sudiji Paunoviću još 17. januara. Nalaz patologa kaže da je Ražnatović pogođen sa tri metka u potiljak, malo sa strane. Mandić je ubijen sa četiri hica u leđa, a u telu Dragana Garića pronađena su dva taneta. Svi ovi meci odgovaraju kalibru 9mm PARA i ispaljeni su sa razdaljine od 1,5 metara ili nešto više. Dobrosav Gavrić, napadač, pogođen je metkom kalibra 7,65 mm koji je ispalio jedan od Ražnatovićevih telohranitelja.

Pre nego što se policiji oda priznanje na brzini i efikasnosti, možda ne bi bilo loše postaviti neka pitanja. Prvo koje se nameće jeste: zašto saučesnici nisu likvidirali Gavrića kada je bilo jasno da će sam njegov identitet dovesti policiju na njihov trag? Da su ga ubili, strpali u džak pun kamenja i bacili u Drinu, telo bi mu najverovatnije bilo pronađeno na proleće, do leta bi možda bio identifikovan, a saučesnici bi bili otkriveni u "limburgu mesecu". Možda nisu ni znali gde je i kako Gavrić zaista ranjen?Drugo, uopšte nije jasno kako je prilikom planiranja ubistva jednog Arkana zanemarena mogućnost da neko od izvršilaca bude ranjen: Gavrić je prebačen u Loznicu udaljenu bar dva sata kada se uračunaju vožnja i gubitak vremena usled eventualnog menjanja vozila; otišao je kod lekara koji ga je operisao pre pola godine, kada je bio pogođen u nogu ("Po njegovom svedočenju u pitanju je bilo samopovređivanje, ali mi verujemo da je ranjavanje posledica obračuna unutar nekog kruga sa kojim se Gavrić družio", kaže pukovnik Erčić), što je tada bilo logično pošto je čovek ortoped, ali u ovom slučaju doktor Vasiljević je nedovoljno stručan - Gavriću su povređeni unutrašnji organi; Gavrića u Loznici svi znaju, tamo mu, uostalom, živi i porodica tako da bi po elementarnoj logici ovo mesto bilo poslednje u koje bi on neposredno posle ubistva trebalo da dođe i još da se leči!? Možda je bilo predviđeno da atentatori prebegnu u Republiku Srpsku, ali su od toga morali da odustanu jer je policija već bila blokirala granični prelaz, pa bi ranjenik bio svakako primećen?

Treće, postavlja se pitanje zašto Pitulić ostaje u Srbiji kada je bio nadomak Republike Srpske i još znao da će preko Gavrića policija lako doći i do njega, što se i desilo. Prilikom hapšenja kod Kragujevca Pitulić je saobraćajnom policajcu ništa ne sumnjajući dao dokumenta, iako je, po svemu sudeći, vozio isti onaj "golf" kojim je Gavrića odvezao u Loznicu. Četvrto, Vujadin Krstić je, kako u dnevnoj štampi tvrdi njegova supruga, pošto je ostavio Gavrića u bolnici osoblju uredno saopštio svoje lične podatke, što znači da se nije krio. Ovakvo ponašanje Pitulića i Krstića moglo bi se smatrati neuračunljivim, osim ukoliko oni nisu imali pojma o okolnostima Gavrićevog ranjavanja. Ili se uzdaju u nekog moćnog zaštitinika. Po rečima Krstićeve majke, njen sin je u policiju priveden u nedelju 16. januara, dan posle ubistva, da bi u sredu bio pušten. Pozvan je da ponovo dođe u policiju u petak 21. januara do 19 sati, što je on bez pogovora učinio.

Zanimljivo je još i to da je "Politika" već tri dana posle ubistva javila da je jedan od navodno dvojice atentatora iz hola "Interkontinentala" ranjen i da se nalazi u jednoj bolnici van Beograda, dok su druge novine precizirale da je reč o lozničkoj bolnici i da se ranjenik zove Dragan Gavrić. Greška u imenu možda je nastala zbog toga što se Gavrić predstavio kao Dragan Glišić. Ono u čemu su se i režimske i opozicione novine složile jeste tvrdnja da nije ranjen ubica već njegov saučesnik: po prvobitnoj verziji, u Ražnatovića, Mandića i Garića pucao je jedan čovek, ali je na vratima "Interkontinentala" pogođen drugi, koji se zajedno s ubicom dao u bekstvo. "Teško ranjeni pomagač operisan, ubica i dalje u bekstvu", glasio je naslov u "Politici" od utorka, 18. januara. Na policijskoj konferenciji za štampu, međutim, ranjeni saučesnik je "avanzovao" u direktnog izvršioca.

Policija tvrdi da osim priznanja osumnjičenih ima i materijalne dokaze: pronašla je nekoliko automobila koji su upotrebljeni prilikom bekstva. U jednom od njih bilo je "dovoljno krvi da se utvrdi identitet ranjenog napadača". Ako je tačno da je ranjeni atentator bukvalno ispuzao iz "Interkontinentala", sigurno je da bi i tragovi krvi na podu hola bili dovoljni za identifikaciju. Policija, međutim, ovo ne pominje. Nema vesti ni da li je prvoosumnjičenom uzeta "parafinska rukavica", ali je javno saopšteno da oružje kojim je počinjen zločin nije nađeno.

Na konferenciji za štampu nije pomenut

Beograđanin Dragan Vujović koji je u četvrtak, zajedno sa Pitulićem, navodno uhapšen u motelu "Ravni gaj" kod Kragujevca. Vujović je u subotu pušten i za sada nije jasno da li je i na koji način umešan u atentat. On se najčešće dovodi u vezu sa privođenjem na informativni razgovor nekoliko svojevremeno uspešnih beogradskih biznismena koji su odskora zapali u finansijske teškoće. Nema zvaničnih vesti ni o sudbini izvesnog Branka Jeftovića (isprva su novine pisale da se zove Goran) koji je prema nezvaničnim informacijama uhapšen u Subotici.

Kruže i glasine da su trojica viđenijih beogradskih kriminalaca pod nadimcima Miki, Gagi i Zoran, za koje se misli da su saučesnici (ili čak organizatori) ubistva u "Interkontinentalu", uspeli da preko Loznice pobegnu u Republiku Srpsku. U Loznici je, po ovoj verziji, ostao njihov "audi 8". Portparol MUP-a Republike Srpske Zoran Glušac tvrdi da iz Srbije do petka 21. januara nije stiglo nikakvo obaveštenje niti "zahtev za postupanje". Ako je priča o Mikiju, Gagiju i Zoranu tačna, oni se u Republici Srpskoj verovatno nisu toliko zadržavali. Beogradska čaršija je, znajući za koga su uhapšeni radili, ko je odnedavno u inostranstvu i oslanjajući se na uporno ponavljanje štampe da je atentat pripreman u jednoj kući u Borskoj ulici, već shvatila na koga istraga cilja. Radi se o, kako pišu "Novosti", osobi koja je među prvima dala čitulju Ražnatoviću, nazivajući ga pri tom bratom.

Prosta računica

kaže da su, od trojice ubijenih, dvojica bili policajci: Ražnatoviću je na jednom suđenju pre petnaestak godina u optužnici, u rubrici zanimanje, pisalo "radnik saveznog SUP-a", što je on tada i usmeno potvrdio; Dragan Garić radio je u saveznom MUP-u sve do smrti. Među trojicom osumnjičenih za njihovo ubistvo su jedan bivši i jedan aktivni policajac. Dakle, od njih šestoro, četvorica su bili policajci. Istovremeno režimska štampa trijumfuje napadajući opoziciju (koja tvrdi da je reč o državnom teroru i da iza svega stoji policija), i zaključuje da je svima jasno kako je ovo naprosto obračun u podzemlju.

Ove dve tvrdnje, međutim, međusobno se ne isključuju. Još za vreme blaženopočivše SFRJ, naime, Služba državne bezbednosti angažovala je osvedočene kriminalace za "radnje protiv neprijateljske emigracije" na Zapadu. Po povratku u zemlju, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, za dobar deo tih ljudi pronađena je nova uloga u raznim paravojnim sastavima: dobijali su oružje, uniforme i ovlašćenja, a za uzvrat davali svoju već izgrađenu "kriminogenu" organizaciju kao jezgro tih sastava. "Proslavivši" se po raznim ratištima pljačkom i nepočinstvima, novopečene "patriote" i "ratni heroji" stekli su važna političko-policijska uporišta i veze. Ti ljudi započeli su u Srbiji različite, ničim ometane unosne "biznise": cigarete, nafta, kockarnice, kafane, kradeni automobili, devize, ekskluzivni butici, reket.... Efikasnost u pravljenju para, bez obzira na način, postala je jedini kriterijum za ulazak u klub povlašćenih i nedodirljivih. Samo je politička lojalnost vlastima bila prag koji se nije smeo preći. Arkan je svakako bio najpoznatiji iz tog sveta, ali ne i jedini.

Njihov način života imao je ozbiljne posledice po policiju. Pripadnici MUP-a su u ime "više sile" mnogo puta morali okretati glavu od onoga što bi u normalnim okolnostima sankcionisali. Labilniji pojedinci su angažovanje za račun "kriminogenih sredina" videli kao siguran put do uspeha, do života punog novca, luksuza, uvažavanja, lepih žena... Za njih je pripadnost policiji postala isključivo sredstvo za prikupljanje korisnih informacija, iskorišćavanje kolegijalnosti i razne zloupotrebe koje omogućavaju značka i službeni pištolj. Sve je to bilo skopčano sa nemalim ličnim rizicima. Umiralo se u Beogradu izrešetano na ulici i po kafanama a da izvršioci i naručioci nikad nisu otkriveni. I nisu ginuli samo kriminalci. U nerasvetljenim likvidacijama živote su izgubili jedan general MUP-a (i v.d. ministra unutrašnjih poslova), dva pukovnika, jedan inspektor i jedno ovlašćeno službeno lice. Da li su ti policajci ubijeni zato što su pokušali da stanu na put organizovanom kriminalu ili su kao članovi kriminalnih lobija stradali u međusobnim obračunima?

Pored postojanja organizovanog kriminala,

u čijoj je definiciji koruptivni odnos između kriminalaca i policije, to jest državnih službenika, na pripadnike MUP-a porazno se odrazila i njihova upotreba u aktivnostima za koje se nisu školovali niti su se zbog njih opredelili za svoju profesiju. U ratovima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu policajci su, kroz bezakonje, pljačku i stradanje civila, često spoznavali koliko je ljudski život jeftin a otimanje tuđeg slobodno. Političke zloupotrebe, kao što je batinanje mirnih demostranata, stvorile su tip policajca koji je kapetan MUP-a Slobodan Pajić (vratio orden predsedniku SRJ) opisao sledećim rečima: "Ljudi dolaze u policiju jer procenjuju da je to lak posao - slušaš šta ti se kaže, ne razmišljaš o svojim postupcima niti njihovim posledicama, primaš platu i ne brineš ni o čemu."

Kao što ima špijuna među novinarima, švercera među kamiondžijama i mornarima, piromana u vatrogascima, tako po prirodi profesije i policajci mogu potpasti pod uticaj "kriminogene sredine" i postati plaćene ubice. Zato slučaj Gavrića i Pitulića ne mora ništa da znači; nema te policije na svetu u kojoj nema "trulih jabuka". Međutim, dok se ne otkrije i činjenicama potpuno ne potkrepi čitava pozadina slučaja Arkan - od poslova i aktivnosti pokojnika do naručilaca i motiva njegovog ubistva - "pretpostavke, insinuacije i manipulacije da se radi o državnom teroru", kako to reče pukovnik Erčić, za dobar deo javnosti neće biti delotvorno i uverljivo opovrgnute.

Postoji jedan ugao gledanja iz kojeg rezultati istrage deluju savršeno logično. U našoj policiji rade ljudi koji istovremeno, dok su na bolovanju, rade za kriminalce, a policija godinama nije u stanju da reši desetine ubistava koja su na profesionalan način izvršena u glavnom gradu, pri čemu su neke od žrtava njihove bivše ili aktuelne kolege. Ako se ima na umu ovakav opis rada policije, sasvim je logično da su za najtraljaviji beg posle jednog naručenog ubistva u proteklih deset godina osumnjičeni upravo radnici Ministarstva unutrašnjih poslova. Uostalom, ko zna da li bi istraga dala ikakve rezultate da onaj Ražnatovićev telohranitelj nije uspeo da rani napadača.