Kriminogeni policajci

Poznato je da neki od domaćih policajaca nisu baš najprobranije cveće - nisu retke vesti da je neko od njih pijan u kafani ubio drugara, da je pucao u rođenu ženu, kuma i slično. Zabeleženi su, međutim, i slučajevi u kojima su policajci pokušali (ponegde i uspeli) da izvrše naručeno ubistvo.

Najpoznatiji je događaj iz januara 1993. godine. Tada je, poučen ranijim iskustvima, Goran Vuković zvani Majmun, ubica Ljube Zemunca i tadašnji vođa "voždovačkog klana", koga su prethodno više puta i na razne načne pokušali da ubiju, u svoju omiljenu diskoteku "Luv" krenuo neuobičajenim putem. On i njegov pratilac Mirsad Jovanović krenuli su kroz parkić, kako bi eventualnim napadačima prišli s leđa. Opreznost se pokazala opravdanom - njih dvojica iznenadili su u busiji dvojicu policajaca saveznog MUP-a Radojicu Dožića i Milovana Zorića. U gušanju i pucnjavi, Vuković i Dožić su ranjeni, a Zorić je uspeo da utekne. Istraga je nekako otaljana, šef dvojice policajaca Mirko Jokić preko novina se ogradio od delatnosti svojih potčinjenih, a Dožić se, kako se saznaje, posle Vukovićevog ubistva u decembru 1994. godine vratio u službu.

Još je zanimljiviji slučaj od 1. avgusta 1995. godine. Tada su Zoran Đorđević, Bojan Milosavljević, Miodrag Prodanović i Nenad Dragišić u praskozorje, sa crnim maskama na glavama, došli u selo Brnjice kod Golupca. Ispred kafane "Kod Mome", pijuckajući piće pred spavanje pošto su oterali poslednje goste, sedeli su vlasnik Moma Romanović zvani "Dunavski šeik" (nije neophodno naglašavati odakle mu nadimak) i policajac Veljko Mirosavljević zvani Tajson, koji je honorarno radio kao Romanovićev telohranitelj. Četvorica maskiranih napadača otvorila su vatru, teško ranila Tajsona, a Romanovića naterala da iz svog džipa izvadi dve aktn-tašne sa 3930 nemačkih maraka i 1710 američkih dolara i da im to preda. Prilikom bekstva auto im se zaglavio u blatu. Pokušali su da ga zapale polivši prednja sedišta nekakvim uljem, ali, kako kasnije na suđenju reče jedan od njih: "Nije 'tela 'simka' da gori."

Digavši ruke od automobila i pokušaja da zametne trag, četvorka se peške zaputila ka železničkoj stanici (tačnije stajalištu) Brodice na pruzi Beograd-Zaječar. Tamo su zatekli usamljenog železničara koji im je objasnio da je voz (možda i jedini tog dana) već otišao i preporučio im da odu do druma i da sačekaju autobus koji samo što nije. U međuvremenu su se poslužili službenim telefonom pokazavši zbunjenom radniku ŽTP-a službenu policijsku legitimaciju - sva četvorica su bili što aktivni što bivši policajci (Prodanović je, doduše, radio u Pakracu odakle je uspeo da izbegne). Družina je otišla na autobus, lokalna policija ga je zaustavila i pokupila počinioce kao zrele kruške.

Policija je tokom istrage pronašla deo arsenala korišćenog u napadu: dva automata "Hekler i Koh" i pištolj španske marke "Star". Izvršiocima nedela nije pošlo za rukom ni da se oslobode oružja - automati i pištolj koje su s neke uzvišice pokušali da frknu u "mutno Dunavo" zaglavili su se u žbunju pored reke. Kasnije se pokazalo da je uz "heklere" korišćeno još šest pištolja (među njima i dva "Zig zauera"), plus "škorpion" koji se zatekao u jednoj Romanovićevoj tašni. Zbog teškog razbojništva, Đorđević je osuđen na šest, a ostala trojica na po pet godina zatvora. Vrhovni sud poništio je presude i slučaj prepustio beogradskom Okružnom sudu. Proces još traje.