Dosije Arkan |
Vreme broj 473, 29. januar 2000. |
Policija na tezgi Prema pravilniku o službi Ministarstva unutrašnjih poslova, ovlašćena lica ne smeju se baviti dodatnim delatnostima koje su nespojive sa njihovim zanimanjem. Slikovitije rečeno, policajci ne mogu da poseduju firme, butike, radnje, agencije, ne smeju u slobodno vreme da pružaju usluge obezbeđivanja imovine i lica, rade detektivske poslove, da se bave trgovinom na veliko i malo ili, recimo, taksiraju. S druge strane, mogu da se bave slikanjem, pisanjem, sviranjem, zemljoradnjom i sličnim aktivnostima, pa i da od toga imaju materijalne koristi, ali tako da to ne ometa njihova redovna profesionalna zaduženja. Ali, "mlad organizam, a prihodi niski", pa su se mnogi poput opevanog inspektora Nagiba upustili i u one "nespojive" poslove. Jedan od popularnijih poslova kojim se aktivni policajci bave u slobodno vreme upravo je obezbeđivanje imovine i lica. Počinje se od stajanja na vratima diskoteka i klubova. Policajci koji su se bavili ovim poslom kažu da su za to potrebna i "muda" i glava, a zaradi se tek toliko da se malo pristojnije živi. Izvan policije je malo jakih a poštenih momaka koji bi to mogli da rade a da sami ne budu izvor nevolja, bilo svojom grubošću i potrebom za dokazivanjem, bilo navlačenjem sopstvenih neprijatelja na klub. Policajcima, s druge strane, nije do nepotrebne kavge koja bi neminovno dovela do pitanja šta su pa oni u slobodno vreme tražili na takvom mestu, a njihovo prisustvo, makar i u nezvaničnoj ulozi, deluje smirujuće na razne "faktore nestabilnosti". S druge strane, kad dođe do problema, oni ga rešavaju efikasno i bez suvišne "koreografije" što je za gazdu, kome je stalo da se mesto ne raščuje po zlu, neobično važno. Usluge obezbeđenja od aktivnih policajaca traže neretko i poslovni ljudi kada treba da obave posao koji uključuje nošenje veće sume novca (ili nekih drugih vrednosti). Polazi se od toga da su policajci pošteni ljudi, da neće "tipovati" mušteriju, da su obučeni za taj posao i, što nije nebitno, da mogu legalno da nose naoružanje i kada nisu na dužnosti. Neretko se dešava da biznismeni policajcu čijom su uslugom zadovoljni ponude stalan posao, manje naporan i znatno bolje plaćen od aktivne službe u MUP-u. Prema izvorima "Vremena", nekoliko beogradskih policajaca je tako napustilo službu i otišlo da obezbeđuje biznismene srpskog porekla koji uspešno posluju na Zapadu. Za ovakve poslove ne traži se dozvola od pretpostavljenog starešine, jer se ona i ne može dobiti. "Kada bih rekao svom šefu da radim nešto sa strane, odmah bih popio 'pedalu'", kaže za "Vreme" jedan iskusniji radnik MUP-a. Što se tiče starešina, oni na govorkanja o "tezgama" reaguju na dva načina. Ili ih tolerišu ukoliko ne ometaju redovan rad, ili pozovu radnika i upozore ga da "ukoliko radi nešto sa strane, to odmah prekine, inače...". Sve dok o "tezgarenju" sebi podređenih doznaje samo preko dojava kolega, starešina može da bira kako će da se postavi. Uzima se u obzir da su plate nikakve, da se stambena pitanja ne rešavaju uopšte, da se često išlo na Kosovo (gde uopšte nije bio piknik), pa i da ono što radnik vidi kad je "u civilu" može biti od koristi u radu. Ukoliko se, pak, pojavi prijava iza koje je neko stao imenom i prezimenom, neminovno se pokreće disciplinski postupak, koji može da rezultira opomenom, suspenzijom ili izbacivanjem iz službe. Pored pomenutih poslova iz domena struke, policajci nisu neskloni klasičnom biznisu poput držanja tezge, radnje ili kafića. Pošto ne postoji mogućnost registrovanja firme na sopstveno ime, obično se kao vlasnik pojavljuje supruga, bliski rođak ili dobar prijatelj (koji može biti i ortak u poslu). Motivacija da se ostane u radnom odnosu u MUP-u jesu određene prednosti profesije, recimo, prelazak granice bez carinjenja robe ili nabavka benzina po zvaničnoj ceni na pumpi za prioritete. Ono što se ne toleriše je da se firma bavi poslovima koji se preklapaju sa policijskim. Recimo, ukoliko supruga policajca ima agenciju za pružanje usluga obezbeđenja na istoj teritoriji na kojoj radi i njen muž, biće mu skrenuta pažnja da posao izmesti ili da napusti službu, čak i ako zakon formalno nije prekršen. Ono što policajci nikako ne vole je kada se neki njihov kolega u slobodno vreme angažuje kod ljudi s onu stranu zakona. Kriminalci imaju jake razloge da angažuju policajce. Kao što je već ranije pomenuto, policajci smeju da nose lično naoružanje i kada su u civilu, što znači da mogu da "pokriju" mušteriju koja nosi oružje bez dozvole ukoliko dođe do racije, i što je još bolje, mogu da unesu naoružanje i tamo gde je nošenje oružja običnim građanima zabranjeno (aerodromi, hoteli, javne institucije). Nisu za bacanje ni informacije koje policajac može da donese sa svog radnog mesta. Policajci koji prihvate takav posao ne opstaju dugo u državnoj službi. Kolege ih preziru, jer njihovi poslodavci neretko imaju u dosijeu i obračune sa policijom, što je crta preko koje, po nepisanim pravilima policije u celom svetu ne sme da se pređe ni za veoma primamljiv honorar. |