Intervju: Milovan Drecun, bivši TV novinar

Politika, dečački san

"Poslušnost i odanost Slobodanu Miloševiću kao nedodirljivom lideru i nepogrešivom vođi de fakto je prisutna. Međutim, u partiji postoji jezgro koje bi moglo da obavi neodložnu reformu SPS-a, izbaci nove kadrove i pokrene demokratizaciju zemlje, ali je ono sputano od strane dela vrha"

Šta može biti razlog da čovek koji je u svom poslu okončao veliki posao za kuću u kojoj je radio presavije tabak i napusti službu? Šta može biti razlog da na isti način ostavi stranku kojoj je pripadao i u čiji je program verovao, pa još reši da osnuje sopstvenu stranku? Milovan Drecun, novinar, vojno-politički komentator RTS-a, za neke "odličan profesionalac" a za neke "režimski novinar", upravo je sve to učinio a da se u javnosti ne zna mnogo o razlozima koji su ga na to naveli. Sedimo u jednom novobeogradskom kafiću, prijatna atmosfera, toplo, laka muzika iz zvučnika... Napolju idilično zimsko veče. Ćaskamo pripremajući se da započnemo intervju. Iznenađuje me činjenica da je rešio da potpuno napusti novinarstvo, ali on o tome govori ubedljivo, diskretnim gestom, kuckanjem vrhovima prstiju po stolu naglašava odlučnost u nameri da promeni sopstveni život.

DRECUN: Tvrdim da su slike i informacije koje smo ja i kolega snimatelj Maglovčev poslali s Kosova jedine verodostojne i da su jedine predstavile svu težinu agresije NATO-a i rata protiv terorista na Kosmetu. Što se objektivnosti tiče, spora nema. Ono što sam ja lično želeo da uradim sa Kosmeta imalo je dva cilja. Prvi je bio da informišem našu javnost o tome šta se zaista na terenu događa, koliko je teška agresija NATO-a i da dočaram heroizam, volju i upornost boraca Prištinskog korpusa koji se u tim uslovima nisu delili po partijskoj, ideološkoj, političkoj pripadnosti već su jednostavno imali žestok osećaj da se brani Srbija. A među njima nisu bili samo Srbi. Moj drugi cilj bio je da odgovorim izuzetno žestokoj i agresivnoj propagandi NATO-a oličenoj prevashodno u ličnosti portparola Džejmija Šeja, koji je nekoliko ključnih stvari pokušao da predstavi svetskoj javnosti na način koji nije odgovarao istini.

Na šta konkretno mislite?

Pa na njegove izjave da je uništeno 300 naših tenkova, da ima 13.000 dezertera iz Vojske Jugoslavije, da ima 15.000 terorista koji drže veći deo Kosmeta, da je naša granica probijena i da je ostvaren prodor po dubini naše teritorije kod karaule Košare i da je zauzeta karaula Goruža. Sve to, još dok se Šejeve izjave nisu ni ohladile, ja sam išao po terenu i demantovao. Znate, kad ste na licu mesta, kad okrenete leđa teroristima u toku kopnenog napada i slikom i sopstvenim komentarom pokažete da karaula nije u njihovim rukama, kada slikom pokažete da drenički, lapski ili dragobiljski kraj nije pod kontrolom terorista, onda Šejeve informacije padaju u vodu. Rečju, bez lažne skromnosti, ubeđen sam da smo kolega i ja odradili izuzetno dobar posao.

Bilo je komentara na vaš račun, pa i onih u kojima vam spočitavaju "štimovanje" izveštaja. Je li bilo toga?

Ne! Apsolutno ne. Ne mogu da shvatim ljude koji tako pričaju a nisu ni privirili tamo gde sam ja bio i gde sam snimao sve to. Naprotiv, neke snimke smo morali da kratimo, recimo hvatanje terorista kada se vidi kako jedan od njih pada pogođen metkom u glavu i kako lete delovi lobanje ili izmasakrirana tela... takve stvari nismo puštali. E sad, kad se radi montaža, kad se izbacuju takve i slične stvari, pa možda se nekom to nije učinilo uverljivim, ali teško da se bilo šta što smo poslali sa Kosmeta može okarakterisati kao podvala ili montaža. Savest mi je potpuno mirna.

I onda se posle svega dešava nešto izuzetno čudno: čovek koji je odradio takav posao, koji je dobio Orden za hrabrost...

Moram tu da vas prekinem. Znate, često me u poslednje vreme pitaju da li ću da vratim Orden za hrabrost. Prvo, reč je o ordenu koji je možda najcenjeniji u srpskom narodu, a drugo, nisam ja Orden za hrabrost dobio od pojedinca već od institucije, predsednik države je institucija. Mene su za orden predložili moji ratni drugovi, komandanti armije, korpusa, brigada, a to je njihovo izražavanje zahvalnosti i priznanje što sam bio tamo gde su bili oni koji su se borili, tamo gde je bilo najžešće. Ako bih vratio taj orden, uvredio bi najpre njih, jer je reč o priznanju mojih ratnih drugova koji su me predložili. Predsednik je samo onaj koji dodeljuje ordenje. Ne vidim, dakle, nikakav razlog da orden vratim. Naprotiv, izuzetno se ponosim tim priznanjem, a nema pripadnika Prištinskog korpusa koji me je sreo dole da mi na ordenu nije čestitao i rekao "svaka ti čast, zaslužio si ga". To je priznanje od ljudi koji su dole krvarili i bili mesecima na prvim borbenim linijama.

Otkud onda odlazak iz RTS-a i vraćanje članske karte SPS-a? Jeste li se posvađali, da li je to nešto lično, profesionalno ili politički, šta je razlog?

Lično već godinama nisam zadovoljan svojim statusom u RTS-u. Od plate, pa nadalje... ali da ne širim. Sada je sve to sporedno, meni sada nije problem RTS jer sam posle agresije u stvari došao do saznanja da sam maksimalno odradio posao. Nije to svađa sa RTS-om, ta kuća je mnogo učinila za moju afirmaciju i mnogo joj dugujem. Ja nikada nisam lagao javnost. Nisam uvek mogao da kažem sve ono što sam hteo, tu jeste bilo problema, ali sam shvatio da sam dao svoj maksimum i da više nemam šta da tražim u novinarstvu. Moram da priznam i to da sam se lično istrošio, da me mnogo boli sve to što se desilo na Kosmetu. Ljudi me jure da pišem knjige, a ja nemam snage da pišem o tako bolnim stvarima. Imam košmare zbog stradanja naših ljudi, suviše sam emotivno sve to doživeo.

Okrećete se politici?

Moj posao je više bila analitika nego novinarstvo. Uz to, imam veliko političko iskustvo jer sam gotovo svakodnevno radio sa narodom. Ja sam, naime, godišnje držao od 150 do 200 tribina, i uz to gostovao u emisijama lokalnih radio i TV stanica. A te tribine nisu bile "jednostranačke" ili nameštene već otvoreni skupovi na koje je dolazilo od 50 do 1000 ljudi. To iskustvo me je opredelilo da u stvari počnem da se bavim politikom. Uostalom, evo da priznam otvoreno prvi put - meni je bavljenje politikom dečački san. Čitav svoj život posvetio sam cilju da budem političar, strašno se čuvao afera ili bilo kakve brljotine zbog koje ne bih bio čist pred narodom i zbog koje ne bih mogao da delujem ličnim primerom.

Koliko je SPS koristio vaše analitičke sposobnosti?

Ja sam kao novinar pokušavao preko pojedinaca da utičem na donošenje nekih strateških državnih odluka. U poslednjih desetak godina pisao sam procene i objašnjavao ono do čega sam došao, bilo da je reč o dokumentima ili saznanjima, a sve da bih im utuvio u glavu šta u stvari SAD hoće na Balkanu, zašto razbijaju Jugoslaviju. Predlagao sam i mere, otvorio kanal koji je, prema nekim mojim informacijma, išao sve do predsednika Miloševića, ali to ne znam sigurno, s njim se nikad nisam sreo. Ja sam nekoliko godina upozoravao na to šta će se desiti na Kosmetu, i znao da će doći do agresije. Kažem, radio sam analize i procene za neke ljude u vrhu, procene koje ne da su opstale nego su bile potpuno tačne. Predlagao sam neke stvari koje nažalost nisu prošle, neki ljudi nisu odradili svoj posao, a razmišljao sam i da sve to objavim u knjizi kako bi se videlo da je ipak neko nešto govorio. Neki tek danas govore ono što sam ja pre deset godina govorio u svojim prilozima o novom svetskom poretku, strateškim interesima Amerike, "liniji A 10", prebaziranju snaga. Ipak, ključne stvari koje sam predlagao nisu odrađene.

Šta ste predlagali?

Predlagao sam, na primer, pre četiri godine da se formira "leteći odred" za borbu protiv terorizma i kriminala, ekipa pravih profesionalaca za koju bi znao mali broj ljudi iz vrha vlasti i koja bi bila pod kontrolom parlamentarnog Odbora za bezbednost. Nešto je kao krenulo, ali nije odrađeno. Pre dve godine predložio sam da se modernizuju postojeći i nabave novi protivvazdušni sistemi, jer sam znao da će Amerikanci teroristima dati podršku iz vazduha. Znao sam da to, iako je zemlja u izuzetno teškom stanju, moramo učiniti po svaku cenu. Moj tadašnji sagovornik je smatrao da su najvažniji helikopteri, a već je bilo jasno da u varijanti NATO napada nećemo imati nikakve mogućnosti da dignemo helikoptere.

Jeste li mogli više da utičete?

Ne. Ja sam u SPS-u bio običan član. Da bi čovek mogao da pretoči u realnost ideje koje ima, mora imati određenu političku težinu kako bi uticao na donošenje državnih odluka. Procenio sam da u SPS-u ne mogu ništa više da uradim. Kada sam posle skoro četiri godine odlazio iz SPS-a ja sam u junu prošle godine napisao generalnom sekretaru zašto vraćam člansku kartu. Evo, čitam deo iz pisma: "Začaurena i izolovana struktura u vrhu partije nije bila u stanju da realno proceni situaciju u kojoj se zemlja nalazi i šta nam predstoji. Bila je isključivo preokupirana planovima kako da zadrži svoje mesto. Poslušnost i odanost Slobodanu Miloševiću kao nedodirljivom lideru i nepogrešivom vođi de fakto je prisutna. Međutim, u partiji postoji jezgro koje bi moglo da obavi neodložnu reformu SPS-a, izbaci nove kadrove i pokrene demokratizaciju zemlje, ali je ono sputano od strane dela vrha, zastrašeno i bez mogućnosti da nametne reformski kurs. Taj deo partije je i na udaru JUL-a zbog zagovaranja izvornih principa SPS-a." Napisao sam i to da se JUL "šlepa" na izbornim rezultatima SPS-a, da nema oslonac u narodu, da hoće sve veći deo vlasti i da se stalno zaklanja iza autoriteta prvih ljudi.

Da li stranka koju osnivate, Preporod, računa na ljude koji su razočarani u partije kojima sada pripadaju?

Najpre, na političkoj sceni mora postojati treća opcija, pa i zbog toga da se sadašnja vlast i opozicija ne uhvate žestoko u klinč. U inicijativi za formiranje stranke koju sam napisao još početkom jula meseca prošle godine stoji da nova partija treba da bude "srpski new deal", da okupi one koji još nisu izgubili nadu i veru da smo sposobni i jaki da prevaziđemo postojeću krizu. Naš program mora biti prihvatljiv i za umerenije političke strukture u Evropi koje nemaju simpatija za američki hegemonizam i žele samostalniju evropsku politiku. Naša stranka u stvari treba da doprinese uspostavljanju pokidanih veza Srbije i međunarodne zajednice.

A to što vas već unapred proglašavaju za "satelitsku stranku" koju u stvari osniva vlast?

Kako može Milošević da osniva stranku čiji je jedan od ciljeva njegov odlazak sa vlasti? Osim toga, mogao sam da uživam sva priznanja, da ležim na lovorikama, a odlučio sam se za zaokret u životu, napustio posao, upustio se u rizik. Najviše me boli neistina, to da te neko u startu kompromituje, a ja znam da idem u neizvesnost, da ću trpeti zbog ovakvog svog stava.