Novi srpski roman: Ratno iskustvo

Bembanje i prenemaganje

Kaporov Beograd iz "Lepog dana za umiranje" je grad koji, dodu�e, deli ime s va�im, ali u kojem nikada niste �iveli; uzalud �ete tu tra�iti onu vrstu katarti�nog prepoznavanja koje je lepa, "terapeutska" nusobina umetni�kog dela o kolektivnom traumati�nom iskustvu

Momo Kapor je, kao gra�anin i pisac, imao jedan naro�it problem za vreme proleto�njeg bombardovanja, muku koju nije delio s ostalim svojim, manje zaslu�nim sugra�anima: gore, na nebu, jezdio je jedan ameri�ki pilot koji je imao ne�to protiv - njega li�no... Tip se, naime, zove Henri Bejker, i unuk je izvesnog Hajnriha Bekera koji je malog Mom�ila obasipao bombama iz Meser�mita jo� za II svetskog rata; genealo�ki, izme�u dede i unuka nalazi se, jakako, otac, tako�e Henri Bejker (po�to se pilot Hajnrih, ratni gubitnik, onomad iselio u Ameriku). Otac Henri tako�e nije propustio da bombarduje nesre�nog Moma - "u akciji 'Zabranjeno nebo' iznad Republike Srpske 1994".

Sve ovo tvrdi nam knji�evnik Momo Kapor u svom najnovijem, (para)autobiografskom romanu Lep dan za umiranje, delu nastalom za vreme bombardovanja i posve�enom bombardovanju, �to nam se ve� na samom po�etku romana stavlja do znanja. Ili kako to ve� na prvoj strani ka�e pisac: "Pi�em ove redove rukom, uz svetlost vo�tanice, kao nekakav srednjovekovni monah." Sam Bog zna za�to se pisac ovako mu�io, pa nam se sada vajka, tj. za�to prosto nije sa�ekao da do�e struja - tako je ipak mnogo jednostavnije, i ne kvare se o�i u onom lelujavom polumraku?! Mislim, znam po sebi: iako novinarski hlebotrudbenik, �to �e re�i obavezan da redovno pi�em i da udovoljim striktnim rokovima, nikada za vreme rata nisam pisao "pod svetlo��u vo�tanice" - bilo mi je lak�e da sa�ekam malo, pa da pokrenem svoju olinjalu "�etiriosam�esticu"... No, ona simptomati�na slika Hajnriha/Henrija Bejkera, tog zami�ljenog Hereditarnog Neprijatelja, ba� kao i prenategnuta, preza�injena slika Velikog Mraka u kojem samozatajni Stvaralac (valjda gu��ijim perom) ispisuje svoje testamentarno svedo�anstvo, kazuje nam dosta o ideologiji ovog romana - a malo se toga osim fal�irane, cmizdrave i cendrave nadriideologije u ovoj knjizi mo�e na�i.

Postoji, naime, temeljni problem s ovom i ovakvom knjigom - njena nagla�eno realisti�ka potka, njeno fabularno oslanjanje na "realno", blisko i u svesti svih koji su to pre�iveli i te kako prisutno NATO-bombardovanje �itaoca nu�no navodi na komparacije i preispitivanje: da li je mogu�e u pi��evom iskazu prepoznati i ne�to od svog iskustva? I ako nije (a nije) - u �emu je problem? U neuporedivosti individualnog iskustva? To bi bilo sasvim O.K. Na�alost, problem s Lepim danom za umiranje je druge prirode: njegov tvorac besramno la�e svog �itaoca, i to na najopasniji na�in - podilaze�i njegovim predrasudama i njegovom narcisti�kom samorazumevanju ve�ite-istorijske-�rtve. Neko �e re�i: mo�e li roman(opisac) da la�e? Roman/knji�evnost nije banalni "prepis realnosti", njena u-tekst-pretvorena kopija, koju treba sumnji�avo zagledati na onaj na�in na koji se gleda neka slika nekog flamanskog majstora - jal' original, jal' falsifikat? To je nesumnjivo ta�no; �ak ni novinarstvo - po definiciji "nefikcionalno" - ne mo�e da odgovori takvom zahtevu, ve� i iz tog razloga �to je svaka upotreba re�i vrsta interpretacije. Verovati da stvarnost mo�e prosto da se "odrazi" u jeziku kao lice u jezerskoj vodi bilo bi u najmanju ruku neinteligentno. To, me�utim, ne zna�i da je korelacija izme�u knji�evnosti i stvarnosti ukinuta ili posve proizvoljna, ta�nije, interpretacija te veze ne mo�e biti sasvim proizvoljna jer se na taj na�in ukida njen smisao: ako se svaka estetsko-eti�ka brljotina mo�e "pokriti" floskulom "to je knji�evna fikcija", onda knji�evnost prestaje da bude relevantna. To se, naravno, ne doga�a; ovakve floskule slu�e samo onoj vrsti interpretatora koji, iz nekih razloga, �ele da zaba�ure pi��eva "iskliznu�a" ka La�i. A la� u knji�evnosti nije prosto "ono �to nije bilo" - vi�e ni reporta�a ne podle�e tako strogom kanonu! - nego ono �to pisac �eli da nas uveri da je bilo (i kako je bilo, i ZA�TO je bilo...), jer to lak�e prodaje njegov "svetonazor", ofrlje uvijen u tanu�nu oblandu fikcije.

Ba� takav je Kaporov Beograd iz Lepog dana za umiranje - grad koji, dodu�e, deli ime s va�im, ali u kojem nikada niste �iveli; uzalud �ete tu tra�iti onu vrstu katarti�nog prepoznavanja koje je lepa, "terapeutska" nus-osobina umetni�kog dela o nekom kolektivnom traumati�nom iskustvu. Umesto toga, pisac nas mrtav-ozbiljan uverava kako se u Beogradu A. D. 1999. nalazi u velikoj �ivotnoj opasnosti, zapravo jedva da i ima �ansi da �e pre�iveti - ba� otprilike kao kad su �tuke (ili �ta ve�) sejale bombe nad Beogradom 1941... - pa je re�io da ovim romanom svede ra�une sa �ivotom... Od te ta�ke, i od one famozne vo�tanice, po�inje banalna La� i ona, valjaju�i se prema kraju romana, neprestano narasta kao testo u furuni. S tom razlikom �to testo kod pravog majstora nije bljutavo. "Rekapitulacija" �ivotnog puta naratora - i njegovog ekscentri�nog ro�aka Milana, zakletog sveznalice-zgubidana i jo� zakletijeg amerikanofila - ovde je tek pi��eva izlika za jo� jedno "revizionisti�ko" preispitivanje sopstvenih uverenja i vlastitog "sentimentalnog vaspitanja". I tu autorova strategija prenemaganja do�ivljava blistave trenutke: po�to je kod Kapora nesumnjivi u�as koji smo pre�iveli jo� mnogo, mnogo u�asniji - jer, "stvarnost" izgleda nije bila dovoljno grozna kao ilustracija za njegove ideolo�ke stereotipe - logi�no je da i lajtmotiv romana bude krajnje pretenciozan: vaskoliko pi��evo razo�aranje u celokupnu "zapadnu civilizaciju" i sve �to uz nju ide... Otuda je logi�no da roman vrvi od mudrovanja koja su primerenija izvesnim emisijama TV Palma nego knji�evnosti. Sve ovo, pak, nije "gre�ka" - nego sistem: Momo Kapor je isuvi�e iskusan pisac da ne bi znao da je ta i takva publika dovoljno brojna i plate�no sposobna da po�eli da pro�ita roman koji �e tako lepo da tepa svim njenim palana�kim predrasudama. To je publika koja se ne�e nimalo zgroziti kada Momo Kapor - od svih ljudi! - mrtav-ozbiljan napi�e kako su Du�mani re�ili, izgleda "da nas umore tamom i �e�u", ispunjen ose�anjem "poni�enosti �to mi neko uskra�uje �ak i ne�to �to se podrazumeva samo po sebi - vodu. (...) kad smo ve� osu�eni na smrt, treba se pona�ati �to normalnije". Takva publika se ne�e zapitati - ne�e se, bogme, ni setiti - kako je taj pukim �udom pre�iveli "osu�enik na smrt", sada naprasno raspekme�en zato �to nedelju-dve nije imao ba� uredan dotok vode i struje, na sve na�ine kao gra�anin i kao pisac slavio i podr�avao ekipu koja je PREKO TRI GODINE dr�ala ceo jedan grad (Sarajevo) zaista u mraku, bez struje i vode, bez hrane, bez bilo kakvog grejanja i ogreva, dok su njegovim, jelte, na smrt neosu�enim stanovnicima �anse da ih pogodi granata ili snajper bile mnogo ve�e nego �anse da pre�ive, jer tamo su stvari bile prokleto ozbiljne i nije bilo nikakve kolateralne �tete - sve se ra�unalo... Ta publika ne�e prepoznati nastranu morbidnost pi��evih uspomena sa hercegova�kog rati�ta: do�e sedi, patriotski prestoni�ki Knji�evnik da obi�e mladi�e na frontu u svom zavi�aju, da ih ohrabri svojom podr�kom da izdr�e u nameri da izginu, i onda se vrati ku�i da pi�e cendrave patriotske budnice, a njima kako se zalomi... Ta publika se ne�e nasmejati �itaju�i opise fijukanja metaka oko Kaporove glave jer se ne�e setiti kako je sli�ne eskapade pravio i Bernar Anri-Levi po Sarajevu...

A ba� tu, na tim ta�kama, u tom tekstu i kontekstu, pi��evo prenemaganje pretvara se u degutantno Smrtoslavlje, u apoteozu energije smrti (v. stranu 41), a sve to posve le�erno, pod palmom, bez ikakvog stvarnog li�nog rizika, bez autenti�nog uloga u "balkanskom ruletu". Zato je ovaj brevijar sramote najbolja duhovna hrana za apologete one epohalne svinjarije od bombardovanja: Kapor je njihov idealni stra�ilo-maneken, ba� onakav Srbin i srpski intelektualac kakav im je potreban za ilustraciju jednog negativnog stereotipa, onog koji �e "opravdati" perverzno kolektivno ka�njavanje jednog naroda.

***

Roman Prislu�kivanje Zorana �iri�a alias Magi�nog �ire iz stvarnog-magi�nog grada Ni�vila, pisca do sada poznatog po svojim apartnim pesmama i pripovetkama, prvo je pa�nje vredno fikcionalno (?) knji�evno delo o bembanju, kako �iri� nazva onu pro�logodi�nju tarapanu. Ne odstupaju�i od svojih poznatih opsesija i svog efektnog minimalisti�kog stila oslonjenog vi�e na dobre dijaloge nego na "dubokoumne" opservacije ili postmodernisti�ke homotekstualne SM-igrarije, �iri� je u svega stotinak strana Prislu�kivanja sa�eo sav strah, nepodno�ljivu strepnju, u�as i socijetalno ludilo vremena bembanja, bez ikakve potrebe da se "pravi pametan" tako �to �e nekim "civilizacijsko-geopoliti�ko-metafizi�kim" razlozima i ostalim �in�uvama iz "patriotske" (ili "mondijalisti�ke", uostalom!) paraintelektualne bi�uterije podariti smisao nadrealnom u�asu kroz koji smo proletos proglavinjali. Jer, smisla nema, i u tome je cela stvar: high-tech ludilo vreba sa neba, low-tech patologija sa zemlje. A izme�u neba i zemlje nalaze se samo - ljudi. Diskretni desperadosi koji sede u bifeu naslonjenom na glavnu "ni�vilsku" stanicu milicije (koji target!), glava uronjenih u pivo, viski i sve ostalo �to ne ostavlja treznim, sjebani (polu)sredove�ni Gra�ani i Obveznici koji sede i �ekaju da ih neko pokupi i odvede ih u prvi dadaisti�ki rat u istoriji, autenti�ne �rtve - jer je to poslednje �to �ele da budu, i jer od toga ne prave ni ideologiju ni kapital - priklje�tene u sendvi�u ludila; Prislu�kivanje je do introvenoznog feelinga natopljeno dobrim viskijem, lo�im/sirenama isprekidanim seksom i granitno �vrstom Frustracijom, �ak elegantnim bezna�em... Prislu�kivanje je, dakle, ba� onakvo kakvo je bilo i bembanje: fragmentarno, rastrzano, neuroti�no, ali i poeti�no zbog ljudi s kojima smo ga pre�ivljavali; autoru, dakle, nije stalo da svog �itaoca u bilo �ta uverava, osim - naravno - da kupi i slede�u knjigu Magi�nog �ire (za �ta je ovo ostvarenje prili�no kvalitetan kupon)...

Ovaj roman je svakako jedna od najboljih pro�logodi�njih knjiga proze "u nas"; to �to mu dolepotpisani posve�uje znatno manje prostora od onog rezervisanog za gorerazmatranu knjigu M. K.-a, mo�e se zato shvatiti i kao autenti�na nepravda ako ho�ete; no, radi se tek o tome da �ete knjigu Zorana �iri�a "svi" ionako pro�itati, ako dr�ite do sebe: ona je, uprkos ponekom nedostatku, jedan od neophodnih sastojaka pribora za duhovnu higijenu u sezoni 1999/2000, a i u mnogim slede�im. Sme li se uop�te, u ovoj situaciji, zahtevati ne�to vi�e?