Novi srpski roman: Ratno iskustvo

Bembanje i prenemaganje

Kaporov Beograd iz "Lepog dana za umiranje" je grad koji, doduše, deli ime s vašim, ali u kojem nikada niste živeli; uzalud ćete tu tražiti onu vrstu katartičnog prepoznavanja koje je lepa, "terapeutska" nusobina umetničkog dela o kolektivnom traumatičnom iskustvu

Momo Kapor je, kao građanin i pisac, imao jedan naročit problem za vreme proletošnjeg bombardovanja, muku koju nije delio s ostalim svojim, manje zaslužnim sugrađanima: gore, na nebu, jezdio je jedan američki pilot koji je imao nešto protiv - njega lično... Tip se, naime, zove Henri Bejker, i unuk je izvesnog Hajnriha Bekera koji je malog Momčila obasipao bombama iz Meseršmita još za II svetskog rata; genealoški, između dede i unuka nalazi se, jakako, otac, takođe Henri Bejker (pošto se pilot Hajnrih, ratni gubitnik, onomad iselio u Ameriku). Otac Henri takođe nije propustio da bombarduje nesrećnog Moma - "u akciji 'Zabranjeno nebo' iznad Republike Srpske 1994".

Sve ovo tvrdi nam književnik Momo Kapor u svom najnovijem, (para)autobiografskom romanu Lep dan za umiranje, delu nastalom za vreme bombardovanja i posvećenom bombardovanju, što nam se već na samom početku romana stavlja do znanja. Ili kako to već na prvoj strani kaže pisac: "Pišem ove redove rukom, uz svetlost voštanice, kao nekakav srednjovekovni monah." Sam Bog zna zašto se pisac ovako mučio, pa nam se sada vajka, tj. zašto prosto nije sačekao da dođe struja - tako je ipak mnogo jednostavnije, i ne kvare se oči u onom lelujavom polumraku?! Mislim, znam po sebi: iako novinarski hlebotrudbenik, što će reći obavezan da redovno pišem i da udovoljim striktnim rokovima, nikada za vreme rata nisam pisao "pod svetlošću voštanice" - bilo mi je lakše da sačekam malo, pa da pokrenem svoju olinjalu "četiriosamšesticu"... No, ona simptomatična slika Hajnriha/Henrija Bejkera, tog zamišljenog Hereditarnog Neprijatelja, baš kao i prenategnuta, prezačinjena slika Velikog Mraka u kojem samozatajni Stvaralac (valjda guščijim perom) ispisuje svoje testamentarno svedočanstvo, kazuje nam dosta o ideologiji ovog romana - a malo se toga osim falširane, cmizdrave i cendrave nadriideologije u ovoj knjizi može naći.

Postoji, naime, temeljni problem s ovom i ovakvom knjigom - njena naglašeno realistička potka, njeno fabularno oslanjanje na "realno", blisko i u svesti svih koji su to preživeli i te kako prisutno NATO-bombardovanje čitaoca nužno navodi na komparacije i preispitivanje: da li je moguće u piščevom iskazu prepoznati i nešto od svog iskustva? I ako nije (a nije) - u čemu je problem? U neuporedivosti individualnog iskustva? To bi bilo sasvim O.K. Nažalost, problem s Lepim danom za umiranje je druge prirode: njegov tvorac besramno laže svog čitaoca, i to na najopasniji način - podilazeći njegovim predrasudama i njegovom narcističkom samorazumevanju večite-istorijske-žrtve. Neko će reći: može li roman(opisac) da laže? Roman/književnost nije banalni "prepis realnosti", njena u-tekst-pretvorena kopija, koju treba sumnjičavo zagledati na onaj način na koji se gleda neka slika nekog flamanskog majstora - jal' original, jal' falsifikat? To je nesumnjivo tačno; čak ni novinarstvo - po definiciji "nefikcionalno" - ne može da odgovori takvom zahtevu, već i iz tog razloga što je svaka upotreba reči vrsta interpretacije. Verovati da stvarnost može prosto da se "odrazi" u jeziku kao lice u jezerskoj vodi bilo bi u najmanju ruku neinteligentno. To, međutim, ne znači da je korelacija između književnosti i stvarnosti ukinuta ili posve proizvoljna, tačnije, interpretacija te veze ne može biti sasvim proizvoljna jer se na taj način ukida njen smisao: ako se svaka estetsko-etička brljotina može "pokriti" floskulom "to je književna fikcija", onda književnost prestaje da bude relevantna. To se, naravno, ne događa; ovakve floskule služe samo onoj vrsti interpretatora koji, iz nekih razloga, žele da zabašure piščeva "iskliznuća" ka Laži. A laž u književnosti nije prosto "ono što nije bilo" - više ni reportaža ne podleže tako strogom kanonu! - nego ono što pisac želi da nas uveri da je bilo (i kako je bilo, i ZAŠTO je bilo...), jer to lakše prodaje njegov "svetonazor", ofrlje uvijen u tanušnu oblandu fikcije.

Baš takav je Kaporov Beograd iz Lepog dana za umiranje - grad koji, doduše, deli ime s vašim, ali u kojem nikada niste živeli; uzalud ćete tu tražiti onu vrstu katartičnog prepoznavanja koje je lepa, "terapeutska" nus-osobina umetničkog dela o nekom kolektivnom traumatičnom iskustvu. Umesto toga, pisac nas mrtav-ozbiljan uverava kako se u Beogradu A. D. 1999. nalazi u velikoj životnoj opasnosti, zapravo jedva da i ima šansi da će preživeti - baš otprilike kao kad su štuke (ili šta već) sejale bombe nad Beogradom 1941... - pa je rešio da ovim romanom svede račune sa životom... Od te tačke, i od one famozne voštanice, počinje banalna Laž i ona, valjajući se prema kraju romana, neprestano narasta kao testo u furuni. S tom razlikom što testo kod pravog majstora nije bljutavo. "Rekapitulacija" životnog puta naratora - i njegovog ekscentričnog rođaka Milana, zakletog sveznalice-zgubidana i još zakletijeg amerikanofila - ovde je tek piščeva izlika za još jedno "revizionističko" preispitivanje sopstvenih uverenja i vlastitog "sentimentalnog vaspitanja". I tu autorova strategija prenemaganja doživljava blistave trenutke: pošto je kod Kapora nesumnjivi užas koji smo preživeli još mnogo, mnogo užasniji - jer, "stvarnost" izgleda nije bila dovoljno grozna kao ilustracija za njegove ideološke stereotipe - logično je da i lajtmotiv romana bude krajnje pretenciozan: vaskoliko piščevo razočaranje u celokupnu "zapadnu civilizaciju" i sve što uz nju ide... Otuda je logično da roman vrvi od mudrovanja koja su primerenija izvesnim emisijama TV Palma nego književnosti. Sve ovo, pak, nije "greška" - nego sistem: Momo Kapor je isuviše iskusan pisac da ne bi znao da je ta i takva publika dovoljno brojna i platežno sposobna da poželi da pročita roman koji će tako lepo da tepa svim njenim palanačkim predrasudama. To je publika koja se neće nimalo zgroziti kada Momo Kapor - od svih ljudi! - mrtav-ozbiljan napiše kako su Dušmani rešili, izgleda "da nas umore tamom i žeđu", ispunjen osećanjem "poniženosti što mi neko uskraćuje čak i nešto što se podrazumeva samo po sebi - vodu. (...) kad smo već osuđeni na smrt, treba se ponašati što normalnije". Takva publika se neće zapitati - neće se, bogme, ni setiti - kako je taj pukim čudom preživeli "osuđenik na smrt", sada naprasno raspekmežen zato što nedelju-dve nije imao baš uredan dotok vode i struje, na sve načine kao građanin i kao pisac slavio i podržavao ekipu koja je PREKO TRI GODINE držala ceo jedan grad (Sarajevo) zaista u mraku, bez struje i vode, bez hrane, bez bilo kakvog grejanja i ogreva, dok su njegovim, jelte, na smrt neosuđenim stanovnicima šanse da ih pogodi granata ili snajper bile mnogo veće nego šanse da prežive, jer tamo su stvari bile prokleto ozbiljne i nije bilo nikakve kolateralne štete - sve se računalo... Ta publika neće prepoznati nastranu morbidnost piščevih uspomena sa hercegovačkog ratišta: dođe sedi, patriotski prestonički Književnik da obiđe mladiće na frontu u svom zavičaju, da ih ohrabri svojom podrškom da izdrže u nameri da izginu, i onda se vrati kući da piše cendrave patriotske budnice, a njima kako se zalomi... Ta publika se neće nasmejati čitajući opise fijukanja metaka oko Kaporove glave jer se neće setiti kako je slične eskapade pravio i Bernar Anri-Levi po Sarajevu...

A baš tu, na tim tačkama, u tom tekstu i kontekstu, piščevo prenemaganje pretvara se u degutantno Smrtoslavlje, u apoteozu energije smrti (v. stranu 41), a sve to posve ležerno, pod palmom, bez ikakvog stvarnog ličnog rizika, bez autentičnog uloga u "balkanskom ruletu". Zato je ovaj brevijar sramote najbolja duhovna hrana za apologete one epohalne svinjarije od bombardovanja: Kapor je njihov idealni strašilo-maneken, baš onakav Srbin i srpski intelektualac kakav im je potreban za ilustraciju jednog negativnog stereotipa, onog koji će "opravdati" perverzno kolektivno kažnjavanje jednog naroda.

***

Roman Prisluškivanje Zorana Ćirića alias Magičnog Ćire iz stvarnog-magičnog grada Nišvila, pisca do sada poznatog po svojim apartnim pesmama i pripovetkama, prvo je pažnje vredno fikcionalno (?) književno delo o bembanju, kako Ćirić nazva onu prošlogodišnju tarapanu. Ne odstupajući od svojih poznatih opsesija i svog efektnog minimalističkog stila oslonjenog više na dobre dijaloge nego na "dubokoumne" opservacije ili postmodernističke homotekstualne SM-igrarije, Ćirić je u svega stotinak strana Prisluškivanja sažeo sav strah, nepodnošljivu strepnju, užas i socijetalno ludilo vremena bembanja, bez ikakve potrebe da se "pravi pametan" tako što će nekim "civilizacijsko-geopolitičko-metafizičkim" razlozima i ostalim đinđuvama iz "patriotske" (ili "mondijalističke", uostalom!) paraintelektualne bižuterije podariti smisao nadrealnom užasu kroz koji smo proletos proglavinjali. Jer, smisla nema, i u tome je cela stvar: high-tech ludilo vreba sa neba, low-tech patologija sa zemlje. A između neba i zemlje nalaze se samo - ljudi. Diskretni desperadosi koji sede u bifeu naslonjenom na glavnu "nišvilsku" stanicu milicije (koji target!), glava uronjenih u pivo, viski i sve ostalo što ne ostavlja treznim, sjebani (polu)sredovečni Građani i Obveznici koji sede i čekaju da ih neko pokupi i odvede ih u prvi dadaistički rat u istoriji, autentične Žrtve - jer je to poslednje što žele da budu, i jer od toga ne prave ni ideologiju ni kapital - priklještene u sendviču ludila; Prisluškivanje je do introvenoznog feelinga natopljeno dobrim viskijem, lošim/sirenama isprekidanim seksom i granitno čvrstom Frustracijom, čak elegantnim beznađem... Prisluškivanje je, dakle, baš onakvo kakvo je bilo i bembanje: fragmentarno, rastrzano, neurotično, ali i poetično zbog ljudi s kojima smo ga preživljavali; autoru, dakle, nije stalo da svog čitaoca u bilo šta uverava, osim - naravno - da kupi i sledeću knjigu Magičnog Ćire (za šta je ovo ostvarenje prilično kvalitetan kupon)...

Ovaj roman je svakako jedna od najboljih prošlogodišnjih knjiga proze "u nas"; to što mu dolepotpisani posvećuje znatno manje prostora od onog rezervisanog za gorerazmatranu knjigu M. K.-a, može se zato shvatiti i kao autentična nepravda ako hoćete; no, radi se tek o tome da ćete knjigu Zorana Ćirića "svi" ionako pročitati, ako držite do sebe: ona je, uprkos ponekom nedostatku, jedan od neophodnih sastojaka pribora za duhovnu higijenu u sezoni 1999/2000, a i u mnogim sledećim. Sme li se uopšte, u ovoj situaciji, zahtevati nešto više?