In memoriam: Vojislav Despotov (1950-2000)

Veseli pakao XX veka

Daleke 1973. godine izvesni Vojislav Despotov radio je kao ba�tovan u Nema�koj. Kako se kasnije ispostavilo, to je onaj isti Despotov koji je '79. objavio knjigu poezije "Pera� sapuna", godine '85. knjigu eseja "Vru� pas", a '86. roman "Mrtvo mi�ljenje"... To je, isto tako, onaj Despotov koji je na fascinantan na�in prevodio ameri�ke bitnike, Keruaka ponajvi�e, stekao nagrade "�ura Jak�i�" i "Ljubi�a Joci�", boravio u SAD kao fulbrajtovac, osnovao i izdavao magazin za ameri�ku knji�evnost "Hej D�o"... Isti onaj Despotov �iji su predmet tekstova razli�itih �anrova "novi hromozomi u mentalnom sklopu, novi fenomeni na licu Zemlje". Ipak, na stranu sva ova nabrajanja; �ovek koji je umeo da gaji vrt - a to je ono najva�nije - sigurno je umeo da gaji svoju literaturu, sigurno je znao da uredi svoj �ivot, ali i svoju smrt...

Istina je da Despotov nije stigao da se okrene plesu mladih Matajki, tre�njama Japana, ribarstvu na okeanu ili apstraktnom slikarstvu jer, matematika je to dokazala, nema dovoljno vremena u jednom �ivotu i tu zanos ne poma�e: ne mo�e se sve sti�i, tajna postojanja ne mo�e se beskrajno isisavati iz materijalnog nasle�a celokupnog spoljnog sveta. No, postoji i druga istina, drugo lice (ne)stvarnosti, u kojoj je Despotov, prate�i Put koji vodi ka kraju puta, zapravo stigao do mesta gde se mo�e razumeti za�to postoje mu�karac i �ene, za�to imaju razli�ite genitalije, za�to se zemlja okre�e (ipak), itd. (moj put vodi isklju�ivo ka kraju saznanja, demistifikaciji kosmosa, premda demistifikacija kosmosa nipo�to ne zna�i i oduzimanje njegove visoke interesantnosti za nas, male demistifikatore). Bitna je forma, govorili su Borhesovi kartografi, a ne su�tina, dok su hladnokrvno gradili kopiju sveta jednaku uzoru - jo� jedan svet, po izgledu i veli�ini jednak prvom, stvarnom, u toj meri da se svaka ta�ka kopije poklapa sa originalom, ali svet kulisa, svet �ije je poderane i raskidane elemente vetar uskoro raznosio pustinjama ovog sveta. U romanu "Evropa broj dva" Despotovljevi junaci poku�avaju ne�to naizgled nemogu�e: da od krhotina sastave svet, da uspostave novu geografiju novog sveta koji ne bi bio kopija. Moglo bi se re�i da ovi junaci nastavljaju potragu po pustinji u kojoj divlji vetrovi raznose nekada�nje blistave kulise velike utopije u jednom postapokalipti�nom dobu bez orijentira i strategije. U romanu "Jesen svakog drveta" Despotovljev junak ne mo�e da preboli kraj jedne epohe u kojoj se ose�a nesre�nim: zbunjenost, stanje lokusa izme�u dve tragi�nosti, stare epohe za kojom se nostalgi�no i �e�njivo pati i nove u kojoj junak raspoznaje prevaru, neko ga je zamenio, i njega i ceo vidljivi svet, podmetnuo kopiju i razvio sistem surogata.

I mi, kao trenutni junaci ove stvarnosti, do daljnjeg, moramo da se na�emo u zoni zbunjenosti obojene tugom: postojala su dva Despotova, jedan fanati�ni, beskrajno talentovani vajar novih realnosti, i jedan fanati�ni prijatelj spreman da, u oblaku dima, satima razbija va�u li�nu nesre�u i boji je lucidnom vedrinom duhovitosti osmi�ljavaju�i sliku veselog pakla XX veka iz koga on nije hteo da iza�e, a mi samo mislimo da jesmo. Trebala su bar dva �ivota da bi se moglo i jedno i drugo, i ja sa sigurno��u tvrdim da ih je Despotov od�iveo, i jedan i drugi.

Kada pomislim na fabriku u kojoj se vajaju oblaci, na hologramske projekcije �ivotnije od nas, nazovi ljudi, na Getea koji dr�i �ivinarsku farmu, na D�on Vejna koji je pu�io osamdeset na dan, na Tom D�onsa koji nas vozi u akademiju na �evap�i�e, na mesto gde smo parkirali na� sjajni crni "moskvi�" ili na trka�e s obe strane Temze koji ne znaju za Nacionalnu biblioteku, ne poma�e mi �to znam da je Despotov BIO sobar jezika, da JE gazio po zauvek istro�enom tepihu re�i, da JE po hodnicima �urio re�enicu i da JE spretno razbijao �olju za ve�no vru� �aj re�ite pobede jer: ako se ponovo bude rodio, da li �e ponovo �iveti?

Jedan junak Despotovljevog romana biva uhva�en u sistem surogata, u kome je stvarni svet zamenjen la�nim, kopijom ili bolje kopijama, drugi detektuje stanje nametnuto istorijom be��a��a i poku�ava da dela; sada, u trenutku smrti na�eg prijatelja, prestaje da va�i �injenica da smo svi mi ve� dugo mrtvi i vi�e nije bitno �to je stvarnost groblje po kome treba preturati kaljavih ruku i �izama, prljavih noktiju i zombijevske veselosti. Svet je ve� dugo sablasni kalambur i grohot smeha ostaje i preostalim junacima ovog �ivota, kao jedino besmisleno sredstvo otpora u ratu koji je davno izgubljen. Svet koji nastavljamo da do�ivljavamo vi�e ne�e biti isti, bar za nas koji smo znali velikog junaka Despotova; bez njega, menjaju se odnosi, a stvarnost poprima druga�ija obli�ja i vidove, stvarnost koja mi se vi�e nikako ne svi�a.

Moji junaci, kao pravi postapokalipti�ki d�ezeri, govorio je, ne tako davno, i sam Despotov, spadaju u one najtvrdoglavije koji nikad ne bi napustili apokalipsu. On sam je ve� zaja�io, a nas, koji se, i ne znaju�i, ve� nalazimo u njoj, ose�aju�i dah zvezdanih �estica, ma koliko bili popustljivi ili kukavi�ki nastrojeni, �eka ista sudbina. Apokalipsa je kao vatreni rep komete: jednom ga zaja�i, s lako�om, smelo��u ili glupo��u, svejedno, i nikad vi�e ne�e� si�i. Napusti�emo veseli pakao XX veka i samo �emo misliti da nas ne�to �eka, novo: vrhovni majstor Vojislav Despotov bi�e tamo i grohotom se smejati - svi su svetovi isti, samo �emo se mi razlikovati, u spoznaji i kvalitetu �ivljenja, ukoliko imamo bar malo sre�e. Ono malo sre�e koja je zafalila, u jedinom pravom trenutku, na�em prijatelju Vojislavu Despotovu.

Vojislav Despotov