Vic protiv smrti

Rastere�en Senke Gospodara, Zagreb emituje vedrinu i razdraganost koja se u turobnom Beogradu prima kao spontana li�na uvreda

Gledao sam, kao i mnogi drugi Beogra�ani, coverage Hrvatske televizije prvog kruga predsedni�kih izbora u susednoj zemlji, koji je prenosio Studio B; sutradan, prizori vi�eni na zagreba�koj "dalekovidnici", doju�era�njoj "katedrali hrvatskog duha" (A. Vrdoljak) bili su u izvesnim ovda�njim krugovima nesumnjivi talk of the town. Ne toliko zbog onoga �to se na izborima dogodilo, ve� zbog same televizijske "re�i i slike", tj. zbog medijskog prizora koji je gledaocu s ovih strana tako jasno i nedvosmisleno pokazao kako je kona�no ostao posve usamljen u svom upornom surfovanju po ovom neopranom anus mundi...

"�ok za sistem" ovda�njeg gledaoca, naime, nije "politi�ki" - ta, svi ve� znamo da je historik-kolerik Franjo Tu�man umro, a da ni HDZ nije ba� mnogo �ivlji - nego medijsko-kulturolo�ki. Ho�u da ka�em da je bilo dovoljno da pro�e mesec i kusur dana od smrti Velikog Vo�e koji je svojom operetskom pojavom zasenjivao celo jedno dru�tvo, pa da se Hrvati toliko opuste da to, iz ovda�nje �ablje perspektive, po�ne da se grani�i s nepristojno��u! Manje-vi�e mladi i manje-vi�e lepi i normalno dizajnirani, pozitivni i nasme�eni voditelji/ke u TV studiju HRT i u izbornim �tabovima predsedni�kih kandidata bili su doterana emanacija iliti slika i prilika Nove Hrvatske, one koja je za sobom ostavila smrdljivu le�inu turobnog izolacionisti�kog totalitarizma bez da se ljudski i osvrne na nju... Padale su tu, bogami, i dosetke i po�alice, kao u najboljoj italijanskoj tradiciji TV brbljanja i pravljenja showa od svega postoje�eg, a novinari koji su intervjuisali Mesi�a, Budi�u, Grani�a & comp. nisu se ustezali ni od pitanja kakva su do ju�e bila nezamisliva; sa svoje strane, pretendenti na posttu�manovski presto - bili dobitnici ili gubitnici - napadno su se trudili da budu �to le�erniji i komunikativniji, �to "normalniji", dakle... Kao da su pani�no be�ali od one Velike Senke pod kojom je Hrvatska do ju�e �ivela, od uvo�tene Punjene Ptice u liku neprikosnovenog Vladara, poganog i prgavog Oca Domovine koji se prema humoru - osobito na svoj ra�un, iako je, onako pokondiren i drven, bio idealan model za svaku zamislivu sprdnju - i svemu drugome "odvi�e ljudskom" odnosio kao prema prvorazrednoj diverziji, jasnoj i prisutnoj opasnosti i pretnji za Nacionalnu Bezbednost. Iz svega �to se te no�i dalo videti naprosto je dre�ala jedna nedvosmislena "civilizacijska" poruka: Hrvatska je na parlamentarnim izborima ostavila "energiju smrti" kao vladaju�i iliti dominantni princip iza sebe; sve �to �e uslediti manje je va�no od toga, jer ne�e mo�i da iza�e izvan tog, imperativno zadatog, koordinatnog sistema. Predsednik dr�ave, ko god bio, tu nije izuzetak. Otuda onolika, makar kod izbornih gubitnika, i "hinjena" razdraganost i vedrina koja je kuljala sa ekrana, spontano izazivaju�i u turobnom Beogradu efekat li�ne uvrede.

Ali, �to bi rekao Rejmond Karver, "o �emu govorimo kada govorimo o Hrvatskoj"? O Srbiji, dakako. U onom smislu da je ta sveprisutna turobnost ovde i dalje temeljna odlika na�ih �ivota, kvintesencija jednog uni�tenog dru�tva. Svi rituali, verbalne mantre, simboli i manifestacije istorijskih totalitarizama su tu, nabacani na gomilu pa prome�ani suptilno, �izmom. Harizmatski Vladar - koji je u me�uvremenu i��ilelu harizmu zamenio pretorijanskom gardom - i te kako je �ivahan i zdravahan, proizvodnja paraideolo�kog �ubreta nikada nije bila intenzivnija, juri�ni odredi i levo-desne parastranke koje slu�e kao prihvatni kontejneri za neprilago�ene nikada se nisu bahatije ba�karili po zemlji. Govor je rezak, odse�an; njegovo zna�enje je �to nepostoje�e, �to zastra�uju�e. Simboli su prete�i, kolektivisti�ki; orgija destrukcije, onomad okrenuta ka okolini, sada se ustremljuje na vlastito tkivo, tj. na "strana tela" u njemu, materijalizovana kroz fantazam Unutra�njeg Neprijatelja; energija smrti i dalje nekako "�lajfuje" po nekoj dru�tveno-istorijskoj inerciji, zanemo�ala od presitosti, ali i dalje dovoljno jaka, bezobzirna i odlu�na da spre�i svaku mogu�u provalu biofilnog na�ela na dru�tvenu scenu. Koalicioni partneri vladaju�e paralevice odr�avaju svoj Kongres; njihov Vo�a psuje i preti, re�en da brani smrt-kao-princip po cenu bilo �ijeg �ivota. Izvesni gra�anin Vu�i�, odranije zapa�eni proizvo�a� sekundarnih sirovina iz ideolo�ke ropotarnice XX veka, a trenutno zaposlen kao ministar za informisanje u srpskoj vladi, javno pose�e za teritorijom susednih zemalja; to se ovde, pak, odavno shvata kao ne�to posve normalno. Zapravo: kao overa, dokaz dru�tvene normalnosti u dru�tvu koje �ivi po svojim metapravilima. Sve se to, pak, radi sa smrtnom ozbiljno��u koja uz energiju smrti tako lepo ide. Tako je stvoren endemski vid socijalnog �ubreta, �lampavi totalitarizam, dru�tvo raspi�toljenog Velikog Burazera. Zato je Beograd danas tako (o)tu�an grad, samo �drelo jednog u�asavaju�eg, samosvrhovitog ni�tavila, Crna Rupa isto�ne Evrope po kojoj sablasno hu�i ko�ava, zanose�i ovamo-onamo prosjake koji �eprkaju po kontejnerima i budu�e prosjake koji jo� od prekju�e �ekaju autobus, perverzna kompilacija Sofije i Bukure�ta iz njihovih najgrozomornijih dana, epicentar Ko�mara kojem se ne nazire kraj, jer su njegovi izmu�eni Sanja�i dobrovoljno u�li u taj paralelni svet (pa sada ne umeju da iza�u), misle�i onomad - krajem osamdesetih - da ulaze u najdivniji "svesrpski" san.

Stvari su ovde oti�le predaleko; kada se govori o "promeni vlasti", medicinska terminologija postaje sve adekvatnija, a normalni politi�ki vokabular sve �upljiji. On prosto ne mo�e da "obuhvati" ovakvu stvarnost, on nema "instrumente" za tu autenti�no patolo�ku pojavu. Hrvati su krenuli ka izle�enju kada su, rastere�eni Senke Gospodara, po�eli da se smeju; zato su i najvi�e glasova dali kandidatu koji va�i za nenadma�nog vic-mahera, �to njegove konkurente mnogo ljuti. Oni ne shvataju da je to vi�e od individualne osobine: nezaustavljiva prirodna, htonska sila, provala potiskivane biofilne energije, veliki, permanentni vic protiv smrti. A turobni Beograd je i dalje ophrvan spleenom, ugu�en bezna�em, zamoren neuspesima, i nikako da prona�e svoj nehajno ba�eni klju� vedrine, dugme na koje se gasi Vo�a. Zato �e ovaj �emer jo� da traje, i vi�e �e nas svisnuti od tuge nego od klasi�ne represije. Jer nema ni�eg stra�nijeg od spoznaje da �ivi� u jedinoj preostaloj zemlji u kojoj je Bezna�e pouzdan znak zdrave pameti, drugo ime za normalnost.