Zoran Kostić Cane, roker

Muzika je slavljenje života

"Beograd je žešće sjeban grad. Pre su se ljudi stideli gluposti, borili se protiv nje. Sad žive sa glupošću kao sa nekom neminovnošću. Ovde nema ničeg"

Dva su povoda za razgovor sa Zoranom Kostićem Canetom. Prvi je što je Hi-Fi centar objavio dva CD-a Partibrejkersa, reizdanje slavnog prvog albuma grupe, i kompilaciju sa bonusom od dve nove pesme, naslova "San i Java". Drugi povod je početak snimanja albuma muzike na pesme vladike Nikolaja Velimirovića, u koji su uključeni mnogi rok muzičari, pa i Partibrejkers, a koji će se pojaviti u izdanju "Svetigore". U propratnom materijalu najave albuma napisano je: "Jedino iskustvo koje naša generacija ima je iskustvo samourušavanja i sloma. Zbog toga ona ima i najdublji poriv za obnovom i građenjem." O svemu tome priča Cane.

O DOBRIM I LOŠIM VREMENIMA

Mislili smo nekad evo ga drugo vreme, daj da budemo urbani, moderni. Mladi smo, biće drugačije, asfaltiraćemo Balkan, ali jebiga. Izgubio se i asfalt i lekovito bilje, ostade samo korov i mnogo crne zbilje.

Rasli smo u zlatno doba one Jugoslavije, koja se pored nas raspadala. Svako iskustvo ti je govorilo da ono što su te učili u školi nije istina. Jedno ti pričaju, drugo vidiš, a treće osećaš. Mnogo se naših misli umrsilo. Mnogo je bilo modifikovane istine, zapravo adaptirane laži, na koje smo u određenom trenutku pristajali. Mislili smo proći će, takvo je vreme. Svako vreme nosi svoja sranja.

Ali ne bih voleo da negujem svoja razočaranja do kraja života. Mi smo nekad pevali o noći, danas mi je dan kratak, a noć puna neke strepnje. Noću nekad prošlost dolazi.

Danas živimo u vremenu u kojem zbilja nadmaši svaku pesmu. Ne može u ružnom vremenu da bude lepih pesama. Može jedna pesma sve da opiše, a ostale da budu njeni derivati.

Ovo što nam se dešava je posledica svih mentalnih masturbacija, kojima ljudi nisu odoleli. Povukle su ih reči. Reč nije nešto što kažeš, pa to nestane ili upije papir. Ne! Reč si ti. I mnogi nisu mogli da se kontrolišu dok su im izlazile sve otrovnije i otrovnije i otrovnije reči, koje su zatrovale čitavu sadašnjost, i vratile nas u čamotinju, rupu, u emocije koje ne dopuštaju čoveku da se razvije kako treba nego ga ostavljaju na pragu ogorčenja, i stalno mu je neko drugi kriv.

O LIRICI I MUZICI

Mnoge moje kolege su provalile tekstove kao zanatsko pravljenje pesama, i to je onda postalo uzor netalentovanim. Netalentovanim ljudima rokenrol je pokriće da ništa ne rade, da mogu da se drogiraju, da žive neodgovorno. Ovde je ljude ubila neodgovornost. Nismo svirali da bi imali više riba, da bi nas neko znao. Nije fazon da sastaviš rimu koju niko nije uradio. To je isprazno, igra reči koja ništa ne znači. Jedno je dok ti razmišljaš 'kako bi ti da je to', a drugo je ono što je stvarno, što dolazi iz srca.

Fama koja prati rokenrol jeste da treba da se razgrađuješ da bi bio dobar. Da otkidaš, da ti otkida svest, percepcija. Samo je prikazana demonska snaga rokenrola, hevi metal i slično. A to nije istina. Treba se sabirati. Odbacivati ono što ti ne treba, zadržavati ono što misliš da je u redu. Sabrati se, da posle toliko godina možeš da kažeš "e, ovo sam ja". Iako uvek postoji sumnja, znamo da nisu svi pokloni darovi sa neba. Rokenrol je bio hedonistička zabava, momci iz bogatih porodica imali bendove, svoje jakne, svoje gitare, ribe koje su išle s njima, a mi smo bili grupa ljudi sa strane koje je vodila stvarni život, imala stvarne motive, bili smo uključeni u priče koje čuješ dok hodaš. Bili smo pravi odraz svog vremena.

Ljudi rastu sa svojom muzikom. Kako se oni menjaju, tako im se i muzika menja. Ako ti se život ne menja nabolje, ne može muzika da ti se menja nabolje...

O BEOGRADU

Beograd je žešće sjeban grad. Kao da svaki čovek ima neki svoj Beograd. Pre nije bilo tako. Pre su se ljudi stideli gluposti, borili se protiv nje. Sad žive sa glupošću kao sa nekom neminovnošću. Ovde nema ničeg. Neki usahli ljudi u nekim ružnim bojama. Neke mase koje stoje i čekaju neke autobuse, gužva, neizvesnost. Nema više razdraganosti, drugih boja, nema optimizma. Nema pesme od tri minuta u kojoj pričaš kako ti je super i kako bi samo voleo da to traje i traje.

O POLITICI

Sve je politika. Pesme Hipnotisana gomila, Ono što pokušavam sad napisane su '89. godine. Ludilo koje se zafuralo tamo od '86/87. osećali smo na svojoj koži. Muzičari su najosetljiviji, prvo oni popiju frku. Prvo smo mi popili razgradnju, na ovaj ili onaj način. Vidiš koliko je mojih kolega otišlo. I iz života. A onda se desilo da se od nas, od "najgorih" očekuje da spasavamo obraz nacije. Stavljeni smo u kontekst za koji smo mislili da sa nama nema veze. Što se tiče politike, mi smo samo protiv eksploatacije, protiv ugnjetavanja ljudi, za normalan život, za sistem koji od ljudi ne pravi životinje.

Ovde se ispunjenje želja dovodi u vezu sa eliminisanjem nekoga. Strašno! Živimo u vremenu praznih misli. Svako je svakom kriv. Misli se "kad ne bi bilo ovoga bilo bi nam bolje", ali pitanje je i kad on prođe da ne dođe neki gori od njega, samo u drugom celofanu. Učini ti se bombona, a ne provališ da je puna otrova. Ako se mi od ove kazne ne pročistimo i ne iskapiramo da nema gubljenja vremena, to bi onda značilo da smo glup narod. Nažalost.

Od 80-ih smo bili suočeni sa ljudima koji su se punili i punili svojom glupošću da bi eksplodirali '87. i bili glavni. Za sve te stvari moramo da sednemo i da vidimo ko je kakav bio, ko je šta radio. Da bi mogli dalje da idemo. A mi idemo samo nazad i nazad. Ništa nam nije preostalo osim prošlosti, koju sad stalno nešto recikliramo, i živimo od nje, jer od budućnosti ništa ne dobijamo.

O ROKENROLU

Duh rokenrola živi ovde i pored svih seljačkih principa i seljaštva kojeg smo i mi deo, opstaje i daje nam da budemo različiti. Ni ranije ljudi nisu hteli istinu. Svi su pravili muziku koja je išla niz dlaku. Niko nije hteo da čuje nešto drugo. Ipak, imali smo sreće da putujemo i da srećemo različite ljude. Danas različitih ljudi nema. Svi su isti nekim svojim bedakom. Nema ambijenta. Nema srednje klase iz koje rokenrol ide.

Mi ne pristajemo. Hoćemo da razorimo javno mnjenje jer su ovde uzori selje. Ljudi ne znaju šta da misle, šta da osećaju, šta da jedu, ko im je najbolji prijatelj, ko su oni u stvari. I sad sa rokenrolom ti treba da zadovoljiš njegovo nezadovoljstvo. Da mu kažeš "ej brate, taj tvoj bes - obesi ga mačku o rep". Jer najgore je ako ti bes sagori srce, onda ništa nisi napravio. Naše pesme su razgovori sa ljudima koji dolaze na koncert. Baš kao da mu kažeš "neće ti bes pomoći, nego će ti odmoći, skršiće te". Za mnoge osobine za koje smo mislili da su O.K. nisu to bile, nego su proizvod nekog namontiranog vremena. Posle smo sa nevericom gledali na televiziji neke čudne ljude koje nisi nikad viđao u životu i koji su razorili sve. Psihopate, papučići koji su bežali od svojih žena i išli na ratište da bi se tamo dokazivali. Taj polusvet drži ceo svet u šaci i trudi se da tebi kroji kapu, da je tu oko tebe, da može da te proguta mrak.

Moramo za one što dolaze posle nas da ostavimo nešto dobro. Neka ostanu dve-tri svetle pesme posle nas, nema veze. Pomogli smo možda nekim ljudima da se upoznaju na našim koncertima, da se zbliže...

Ali dok smo na nogama postoji šansa da se nešto promeni. Ima još mladih organizama koji neće da igraju ovu glupu igru, koja je nametnuta. Ovde najnormalnijeg čoveka mogu da smeste u ludnicu. Mogu da ga nateraju da ispadne budala, da odigra neku igru bez morala, zato što je sve postavljeno u stilu - hoćeš da jedeš? U jednoj ruci drži hleb, a u drugoj toljagu. Kupuješ, prodaješ... Ljudi sve rade za lovu. Prodali bi ćaleta i kevu za cipelu levu. Sve je lova. Sve je neko zvanje, hirerahija, struktura. Toga pre nije bilo. Ili je bilo, ali smo bili mlađi pa smo se tome smejali.

O BOGU

Verovanje u Boga - to je ostati normalan. Ne poludeti, ne podivljati, i pored svog šibanja koje život nosi. Onda dobijaš i neke darove i tvoja muzika postaje čistija. Naše hrišćanstvo je počelo posle tridesete godine, kad smo uvideli da nešto moramo da menjamo da nas naše delo ne bi uništilo. To je kao brod koji posle tumaranja po pučini mora da nađe svoju luku i da uđe da se ne bi razbio o neki hrid. Tako i mi moramo da nađemo svoje mesto, da poštujemo ove što dolaze i da ovi koji dolaze poštuju nas koji nalaze.

U nekim periodima smo zbog naše nesređenosti ili mrzeli našu muziku, ili smo mrzeli ljude koji dolaze na koncerte. Onda muzika počinje da uzima svoju žrtvu umesto da ti daje. Nisam mislio da ću dugo da živim. Mislili smo život će da bude jedna pesma i, kad prestane pesma, neće biti ni nas. I u jednom trenutku preživiš i tu 27-28. godinu, pa ti se ne sviđa ono što vidiš od sebe. Svi smo odjednom počeli da živimo posledice života kojeg smo vodili, i shvatili da postoji još nešto drugo. Kad se previše baviš ličnim pitanjima, postaješ opsednut samim sobom i ne vidiš nikog osim sebe. A to je glupo i dosadno, znaš. Postoje još neki ljudi sem nas.

Akcija je da te ta muzika učini boljim. Muzika je nešto najlepše, kao kad rukodelac napravi nešto najlepše što može da izađe iz njega. Danas imamo veću ljubav za posao kojim se bavimo. Muzika je slavljenje života.

Ako ne opereš svoje srce sve počne da opterećuje, droga, alkohol, služenje nekoj lažnoj priči. Imali smo suviše sudbinskih momenata, naročito od 91, od početka rata, na koje nismo mogli da pokleknemo, jer onda ne bi imali prava na naše pesme. Bili smo u fazonu da nismo krivi, da ne delimo tu kolektivnu krivicu. Zna se kakav je ovaj rat bio i svi ovi ratovi, sve se zna. Zna se ko je počeo rat, zna se ko je sve izgubio. Ali ne možeš ti da vodiš politiku, nego je tvoja politika da vodiš svoj život. Da prepoznaš osobu sa kojom ćeš da napraviš zajednicu. Da možeš sa nekim da živiš, da nađeš svog partnera, da možeš da se zakloniš od svog ludila. Mnogi ljudi su baš zbog toga otišli jer nisu mogli da se zaklone, nisu mogli da isprate vreme. Nije svako vreme dobro i nije svako vreme zlo. Primorani smo stalno na neke izbore, a ovde su izbori strašno jaki - da li ćeš da živiš kao normalan čovek, pored svih šansi koje ti Bog daje da se popraviš ili nećeš. Bog zna za neke ljude koji su dobri i, kad se oni kvare ovozemaljskim životom, on im daje nadu da se poprave, a uzima najbolje da se ne bi kvarili. Ono nedokučivo misli samo srce, srce je ljubav. Znači - Bogu srcem u susret.

Da se nisam bavio muzikom verovatno bih bio mrtav sto puta, i moja duša bi nezadovoljena furala svetom i tražila spokoja. Teško je posle svog onog valjanja u blatu da živiš kao hrišćanin, i pored gomile nekih stvari koje nemaju veze sa crkvom. Stalno nedoumice. Jedino pogled u Njega nema nedoumica. Odabrali smo svoju stranu i lakše nosimo svoju ranu.

Što se tiče vladike Nikolaja, našli smo pesmu koja je totalno u našem fazonu, i uradićemo je u ritam i bluz stilu. Unutrašnja muzike te pesme odgovara muzici koju sviramo.

Važno je da smo preživeli i da nećemo da budemo kao pre. Hoćemo nešto novo, hoćemo nešto drugo, ne želimo da nam više život liči na ruglo. Srećan što si živ i što ti je pružena šansa da možeš svoj život da držiš u svojim rukama. I da imaš dobre a ne loše savetodavce.