Vic protiv smrti

Rasterećen Senke Gospodara, Zagreb emituje vedrinu i razdraganost koja se u turobnom Beogradu prima kao spontana lična uvreda

Gledao sam, kao i mnogi drugi Beograđani, coverage Hrvatske televizije prvog kruga predsedničkih izbora u susednoj zemlji, koji je prenosio Studio B; sutradan, prizori viđeni na zagrebačkoj "dalekovidnici", dojučerašnjoj "katedrali hrvatskog duha" (A. Vrdoljak) bili su u izvesnim ovdašnjim krugovima nesumnjivi talk of the town. Ne toliko zbog onoga što se na izborima dogodilo, već zbog same televizijske "reči i slike", tj. zbog medijskog prizora koji je gledaocu s ovih strana tako jasno i nedvosmisleno pokazao kako je konačno ostao posve usamljen u svom upornom surfovanju po ovom neopranom anus mundi...

"Šok za sistem" ovdašnjeg gledaoca, naime, nije "politički" - ta, svi već znamo da je historik-kolerik Franjo Tuđman umro, a da ni HDZ nije baš mnogo življi - nego medijsko-kulturološki. Hoću da kažem da je bilo dovoljno da prođe mesec i kusur dana od smrti Velikog Vođe koji je svojom operetskom pojavom zasenjivao celo jedno društvo, pa da se Hrvati toliko opuste da to, iz ovdašnje žablje perspektive, počne da se graniči s nepristojnošću! Manje-više mladi i manje-više lepi i normalno dizajnirani, pozitivni i nasmešeni voditelji/ke u TV studiju HRT i u izbornim štabovima predsedničkih kandidata bili su doterana emanacija iliti slika i prilika Nove Hrvatske, one koja je za sobom ostavila smrdljivu lešinu turobnog izolacionističkog totalitarizma bez da se ljudski i osvrne na nju... Padale su tu, bogami, i dosetke i pošalice, kao u najboljoj italijanskoj tradiciji TV brbljanja i pravljenja showa od svega postojećeg, a novinari koji su intervjuisali Mesića, Budišu, Granića & comp. nisu se ustezali ni od pitanja kakva su do juče bila nezamisliva; sa svoje strane, pretendenti na posttuđmanovski presto - bili dobitnici ili gubitnici - napadno su se trudili da budu što ležerniji i komunikativniji, što "normalniji", dakle... Kao da su panično bežali od one Velike Senke pod kojom je Hrvatska do juče živela, od uvoštene Punjene Ptice u liku neprikosnovenog Vladara, poganog i prgavog Oca Domovine koji se prema humoru - osobito na svoj račun, iako je, onako pokondiren i drven, bio idealan model za svaku zamislivu sprdnju - i svemu drugome "odviše ljudskom" odnosio kao prema prvorazrednoj diverziji, jasnoj i prisutnoj opasnosti i pretnji za Nacionalnu Bezbednost. Iz svega što se te noći dalo videti naprosto je drečala jedna nedvosmislena "civilizacijska" poruka: Hrvatska je na parlamentarnim izborima ostavila "energiju smrti" kao vladajući iliti dominantni princip iza sebe; sve što će uslediti manje je važno od toga, jer neće moći da izađe izvan tog, imperativno zadatog, koordinatnog sistema. Predsednik države, ko god bio, tu nije izuzetak. Otuda onolika, makar kod izbornih gubitnika, i "hinjena" razdraganost i vedrina koja je kuljala sa ekrana, spontano izazivajući u turobnom Beogradu efekat lične uvrede.

Ali, što bi rekao Rejmond Karver, "o čemu govorimo kada govorimo o Hrvatskoj"? O Srbiji, dakako. U onom smislu da je ta sveprisutna turobnost ovde i dalje temeljna odlika naših života, kvintesencija jednog uništenog društva. Svi rituali, verbalne mantre, simboli i manifestacije istorijskih totalitarizama su tu, nabacani na gomilu pa promešani suptilno, čizmom. Harizmatski Vladar - koji je u međuvremenu iščilelu harizmu zamenio pretorijanskom gardom - i te kako je živahan i zdravahan, proizvodnja paraideološkog đubreta nikada nije bila intenzivnija, jurišni odredi i levo-desne parastranke koje služe kao prihvatni kontejneri za neprilagođene nikada se nisu bahatije baškarili po zemlji. Govor je rezak, odsečan; njegovo značenje je što nepostojeće, što zastrašujuće. Simboli su preteći, kolektivistički; orgija destrukcije, onomad okrenuta ka okolini, sada se ustremljuje na vlastito tkivo, tj. na "strana tela" u njemu, materijalizovana kroz fantazam Unutrašnjeg Neprijatelja; energija smrti i dalje nekako "šlajfuje" po nekoj društveno-istorijskoj inerciji, zanemoćala od presitosti, ali i dalje dovoljno jaka, bezobzirna i odlučna da spreči svaku moguću provalu biofilnog načela na društvenu scenu. Koalicioni partneri vladajuće paralevice održavaju svoj Kongres; njihov Vođa psuje i preti, rešen da brani smrt-kao-princip po cenu bilo čijeg života. Izvesni građanin Vučić, odranije zapaženi proizvođač sekundarnih sirovina iz ideološke ropotarnice XX veka, a trenutno zaposlen kao ministar za informisanje u srpskoj vladi, javno poseže za teritorijom susednih zemalja; to se ovde, pak, odavno shvata kao nešto posve normalno. Zapravo: kao overa, dokaz društvene normalnosti u društvu koje živi po svojim metapravilima. Sve se to, pak, radi sa smrtnom ozbiljnošću koja uz energiju smrti tako lepo ide. Tako je stvoren endemski vid socijalnog đubreta, šlampavi totalitarizam, društvo raspištoljenog Velikog Burazera. Zato je Beograd danas tako (o)tužan grad, samo ždrelo jednog užasavajućeg, samosvrhovitog ništavila, Crna Rupa istočne Evrope po kojoj sablasno huči košava, zanoseći ovamo-onamo prosjake koji čeprkaju po kontejnerima i buduće prosjake koji još od prekjuče čekaju autobus, perverzna kompilacija Sofije i Bukurešta iz njihovih najgrozomornijih dana, epicentar Košmara kojem se ne nazire kraj, jer su njegovi izmučeni Sanjači dobrovoljno ušli u taj paralelni svet (pa sada ne umeju da izađu), misleći onomad - krajem osamdesetih - da ulaze u najdivniji "svesrpski" san.

Stvari su ovde otišle predaleko; kada se govori o "promeni vlasti", medicinska terminologija postaje sve adekvatnija, a normalni politički vokabular sve šupljiji. On prosto ne može da "obuhvati" ovakvu stvarnost, on nema "instrumente" za tu autentično patološku pojavu. Hrvati su krenuli ka izlečenju kada su, rasterećeni Senke Gospodara, počeli da se smeju; zato su i najviše glasova dali kandidatu koji važi za nenadmašnog vic-mahera, što njegove konkurente mnogo ljuti. Oni ne shvataju da je to više od individualne osobine: nezaustavljiva prirodna, htonska sila, provala potiskivane biofilne energije, veliki, permanentni vic protiv smrti. A turobni Beograd je i dalje ophrvan spleenom, ugušen beznađem, zamoren neuspesima, i nikako da pronađe svoj nehajno bačeni ključ vedrine, dugme na koje se gasi Vođa. Zato će ovaj čemer još da traje, i više će nas svisnuti od tuge nego od klasične represije. Jer nema ničeg strašnijeg od spoznaje da živiš u jedinoj preostaloj zemlji u kojoj je Beznađe pouzdan znak zdrave pameti, drugo ime za normalnost.