Na licu mesta: Loznica kao "kriminogena sredina"

Snajperisti, policija i autobus "Obilića"

Onog dana kada je ubijen Arkan Dobroslav Gavrić, osumnjičen da je potegao obarač, telefonirao je kući oko šesnaest sati, kaže za "Vreme" njegov otac Milorad. Tražio je da mu majka pripremi otpusnu listu iz bolnice zbog ranjavanja u koleno i večeru

Do rata, onog u kom Srbija nije učestvovala, za podrinjsku Loznicu se znalo po gigantu "Viskozi", fabrici celuloze koja i danas zna da "proradi" u vreme kongresa ili izbora. Od rata se za Loznicu zna kao za granično mesto - tu je granični prelaz Šepak na Drini - u kome život ima svojih prednosti. Od granice svi imaju vajde. Ali i u tome postoje pravila. Prošlo je vreme "improvizacije" kad je i onaj ko nikad nije seo za volan "nabavljao" kola u Bosni; ovuda je išao i glavni "put golfova", zbog čega je stradao tadašnji šef policije. Danas je svakom dozvoljeno da prenese gajbu piva, kantu benzina, sve preko toga radi se sa "dozvolom", policije i onih koji je kontrolišu. Javna je tajna da iza velikih poslova koji se valjaju preko Loznice stoje ljudi iz vrha partije i države, ili oni koji imaju veze u vrhu partije i države. Zahvaljujući tome ovde je sve stabilno, pa i politička situacija. Narod je kupljen državnim tolerisanjem sitnog kriminala, socijalisti vladaju, julovci, kao i svuda, sve više grizu u kolač, radikali se sve manje drekenjaju. Opštu stabilnost - desi se, otuda ubistva, eksplozije - napada mlađi, ratni naraštaj koji bi na prečac da dođe do onoga što misli da mu pripada. Kad se to desi, država zna da bude pravna. I život taljiga, bez velikih oscilacija, humanitarna pomoć na ulici, za one koji bi još, izazov Drine na nekoliko stotina metara. Država je tu da odredi meru, uostalom to joj je, kažu, i pos'o. Ako ima istine u Dodikovim rečima da je Loznica centar iz koga razne službe destabilizuju Republiku Srpsku - posla preko glave.

STIG'O "OBILIĆ": Kad ono puče glas da je ubijen Željko Ražnatović Arkan, pa još i da su Lozničani imali udela u tome, to baš i nije prijalo. Nije moglo da se ne veruje - oko bolnice policija, ne možeš kod doktora bez lične karte, na krovovima snajperisti, iako je ovo pogranična zona, policije svuda, i to naoružane, preko svake mere. Bilo i raznih automobila plavih tablica, i džipova beogradskih registracija, još kad rekoše da je viđen autobus "Obilića", pun, mnogi pomisliše da je došao sudnji dan. Stariji nisu nigde izlazili bez preke potrebe; suprotno, mlade niko nije mogao zaustaviti. Kafići puniji no ikad, i njima se dogodila velika žvaka, osumnjičene su svi znali, prisećali se i onoga što je bilo, i što nije.

Loznica, nešto iza podneva, kafe picerija u centru. Retki gosti, "šta ima", mobilni, prva kafa, šta je bilo noćas. Sagovornik, pokazujući osobe za šankom, kaže ovde je svaki drugi kriminalac. Pored šverca, glavni posao je krađa automobila po Srbiji i prodaja u Bosni. Taj Dobroslav Gavrić, za koga je policija saopštila da je upucao Arkana, pobenavio je u poslednje vreme. Školski drugovi kažu da je bio okej, ali eto. U poslednje vreme viđan da radi u civilu, iako vele da je bio uniformisan, pa na bolovanju. Proletos prebio neke momke na autobuskoj stanici, pišu novine da je za Lozničane postao heroj, u stvari izvadio legitimaciju i u prisustvu uniformisanog policajca lemao ljude. Mali post'o prgav. U tršćanskom kafiću "Belami", gde je kažu ranjen u nogu, jednom prilikom iz pištolja izrešet'o sve prekidače, prič'o da će, ako doživi tridesetu, kupiti pola Loznice. Ma kakvo bolovanje, priča se da je bio u specijalnoj jedinici policije, sa onim batinašima za rasturanje demonstranata...

Za Vula Krstića, za koga vele da je osuđivan, te da je bio saučesnik Gavriću, što ga je odveo u bolnicu, valjda tako, kaže sagovornik, svi u Loznici se slažu da je bio laf. Znalo se da nije "čist", ali čovek znao da se ponaša. Ako si i kriminalac, "legalizuješ" se kao takav, i nema problema, ljudi te poštuju. Vuletova žena kaže da je to popodne bio u Loznici, moguće da je pomogao da se Gavrić prebaci u bolnicu, kad je ortoped Vasiljević zaključio da u svojoj privatnoj ordinaciji ne može sanirati prostrelnu ranu. Krstić jedno vreme držao prodavnicu polovne garderobe, inače se specijalizov'o za obezbeđenje ugostiteljskih objekata u okolini. To se zove kafe-bar, vikendom se tu srga omladina, i do sabajle arli uz pevaljke i narodnu muziku. Radio u takvom kafe-baru "Belami" u Tršiću. Ma čovek na mestu...

Izlazimo iz picerije, preko puta još jedna kafe-picerija, ali nekako impozantna. Četvrtasta spratna zgrada obložena belim mermerom, na vr'u zatvoren bazen. Saznajemo da vlasnik drži pumpe, terminale sa gorivom...Tu svraćaju parajlije, policajci, Bosanci, viđan i mali Gavrić. Dok kolima idemo ka Gavrićevoj kući u Trbušnici, naselju prema Banji Koviljači, prolazimo kroz "Gradilište", radničko naselje radnika "Viskoze", iz koga su i Krstić i novi lik iz ove policijske priče, Milan Đuričić Miki, za kojim je raspisana poternica. Policija je otkrila da su u posao ubistva Arkana umešani i Miki i Gagi. Gagi nije odavde, ali se pretpostavlja da su on i Miki preko reke stigli čak do Skandinavije. Sagovornik kaže da u "Gradilište" policija ne svraća, odavde je svaki drugi u zatvoru. Lično nešto ne veruje u zvanične rezultate policijske istrage, pita zašto Gavrić, kad je već bio u Loznici, nije preko Drine prebačen u Republiku Srpsku, pa ovi iz "Gradilišta" drže sve "linije" preko reke.

DETE SE JAVILO: Trbušnica do "Gradilišta", niz kuća uz put. Držeći se uputstava dobijenih od meštana, stajemo. Baš se pojavi pritkasta žena "izakuće", pitamo za Gavrićevu kuću. Sva u poslu, bojažljiva, k'o da apsimo, da pitamo na drugom mestu. Iz kuće izlazi starija, sitna, u uniformu policajca umotana prilika. Pitamo jel' rezerva, jok, sin mu policajac. Sam priča, isprekidano, pokazuje rukom, tamo je, tu su roditelji. Bilo policije, jašta...

Preko puta spratna kuća, niska ograda, u otvorenoj garaži starija " škoda". Samo što otvorismo kapiju "izakuće" ispade čovek srednjih godina, srednjeg rasta, u zelenkastom radnom odelu. Rekosmo ko smo, sam će: "Nikakve veze nema s mojim detetom, moje dete se tog dana javilo oko četiri sata da mu keva pripremi otpusnu listu od kolena i klopu, kaže, u putu sam. Uveče, oko dvaes' do jedanaes', jave mi da je dete u bolnici, operisan, ništa drugo ja ljudi ne znam"... Otac Gavrićev, Milorad, sina je video ono veče kad su ga operisali, i sutradan ujutru, pa u bolnici, posle nisu dali, pa policija, ništa više, niti zna gde je, ni kako je, nema pojma. Zna samo da je dobro, "kažu da je dobro i zdravo, i da se ne sekiraju, sad, kako je, oči dok ne vide, znaš kako je"... Šta može, moli se Bogu za zdravlje, nema šta drugo, "njegovo dete nema nikakve veze, čekali ga da dođe na večeru"... Javili, otiš'o u bolnicu, rekli da je ranjen i da je dobro, dete ga videlo kroz maglu, otad ništa, javljaju da je dobro, pa policija javlja iz Beograda gde da ide kad ne zna gde je, zvali, rekli da se ne sekiraju... Mali bio u brigadi, tako zovu, brigada, nosio uniformu, donosio veš na pranje. Kome policija opkoljavala kuću, niko ništa ljudi, sve su to priče, nit' ih je ko čuv'o, nit je ko uznemirav'o, ništa, ništa... Da ga fotografišemo, nemojte molim vas, nema veze njegovo dete, moli se Bogu...

U povratku svraćamo u "Gradilište", tipske posleratne jednospratne oguljene zgrade, niz drvenih šupa, iza dimnjaci "Viskoze"... Tri bifea jedan do drugog. U jednom od njih nekoliko stolova, gola sijalica, na crvenom štitu četiri ocila, "ćirilica" sa lokalne radio stanice... Za jednim od astala kartaroši, viče se rakija, konobar tek prešao dvadesetu. Gavrić mu drug, "sumnja u verziju", eto i otac mu Milorad životom garantuje da nije. Svaka čast Arkanu, uspešan čovek, ali svi su ovde na strani ovog dečka. Neizvodljivo je da je on ali, ko zna, najpametnije je ćutati. Arkan ima dosta prijatelja i na "Gradilištu", eto, tu gde smo mi, sedeo Lale, javili mu da je Arkan poginuo, u mobilni rek'o "jedi govna". A Lale bio u "tigrovima", baš doter'o brod od Arkana. Konobaru nije jasno da tako moćan čovek pogine k'o bednik, ali sve je moguće, najbolje je ćutati. I oni od kartaškog stola, sa natučenim kačketima, okreću glave, najbolje je ćutati. A baš smo hteli da pitamo za Mikija.

U povratku, komentarišući prethodne slike, sagovornik kaže da je sve to sirotinja iz "Viskoze". Očevi bez posla, deca, stasala u stabilnoj ratno-graničnoj situaciji, shvatila "filozofiju života", većina u policiji ili kriminalu, videli momci šta se radi, da nijedan posao, bez dila ta dva oslonca režima, ne prolazi.

Preko reke