Štrajk prosvetara

Pola sata mučenja

Organizatori štrajka sigurno bi se složili sa mišljenjem onog maturanta o tome da bi totalan štrajk bio kudikamo efikasniji. Problem je što tako ne misle svi učitelji, nastavnici i profesori u Srbiji

- Mojoj ćerki je prošle godine Klinton overio svedočanstvo - kaže otac jedne maturantkinje aludirajući na prošlogodišnju odluku prosvetnih vlasti da zbog NATO agresije i višemesečnog prekida rada škola nijedan đak ne ponavlja razred ukoliko je imao slabe ocene pre bombardovanja. A da ih je njegovo čedo imalo, imalo je. Debata o tome da li bi ih popravila do kraja godine da je sve bilo regularno spada u domen pretpostavki. Razume se, morala bi dobro da zagreje stolicu, a onda da se javlja na času i moli Boga da profesor ima i vremena i dobre volje da joj pruži šansu za vađenje.

Posle manje od godinu dana načelna debata o slučaju ćerke mog prijatelja postaje surova realnost za mnoge osnovce i srednjoškolce u Srbiji. Profesori u više od 400 škola stupili su u "zakonski štrajk", što znači da su časovi skraćeni na pola sata. Tako će biti dok se ne ispuni njihov glavni uslov - povećanje plata.

- Mislim da su profesori u pravu što štrajkuju - kaže Jelena, učenica drugog razreda Pete beogradske gimnazije.

- Nisu - dobacuje njena drugarica Nataša, otvarajući tako debatu o tome da li je važnije pravo profesora da štrajkom iznude od vlasti koliko-toliko povećanje plata čiji je prosek sada šezdesetak nemačkih maraka mesečno, a i to dobijaju sa zakašnjenjem, ili je važnije da bez obzira na sve rade svoj posao.

- Nisu u pravu što štrajkuju jer to utiče više na nas nego na njih - nastavlja Nataša. - Oni su i prošle godine dugo štrajkovali, i to je uticalo na završetak školske godine. Šta može za pola sata da nam predaje? Onda moramo više da radimo kod kuće, iz knjige, a nije isto kad ti profesor predaje ili kad učiš sam iz knjige.

- To je tačno - slaže se Jelena - Ali kako da se izbore za nešto ako ne štrajkuju?

- Ja znam da oni traže veće plate i bolje uslove. Ne znam kolike su im plate i neću u to da se mešam, ali mislim da ne treba to da rade na taj način jer mi ispaštamo - zaključuje Nataša.

Ako se izuzme Miša, očigledno vrtirep i šeret, koji dobacuje da skraćenje časova na pola sata "i nije neki štrajk" i da bi "profani trebalo stvarno da štrajkuju, da nema škole uopšte", ostali iz grupe sa kojima smo razgovarali na stvar gledaju krajnje praktično.

- Ne učimo gradivo koje bi trebalo da obradimo, ne obradimo sve kako treba u školi, onda moramo sami da nastavimo učenje, a nemamo dovoljno znanja, nekako prođemo godinu, a onda nas sačeka novi razred i novo gradivo za koje u stvari nismo spremni - kaže Ivana.

Ono što đaci smatraju najtežom posledicom štrajka profesora i čega se možda najviše pribojavaju jeste ono što će nastupiti posle - nadoknada gradiva, radne subote i malo vremena da se eventualne greške (čitaj, jedinice) na vreme poprave.

- Mi smo ipak prva godina i nama je teško da se uklopimo u sve to - kaže Dušan. - Mnogo je bolje kad nam profesori sve objasne na svoj način, a ne kad nam kažu da za sledeći čas kod kuće sami naučimo od te i te do te i te strane.

- Oni to tako skraćeno predaju, učimo zbrda zdola, tako da posle sami moramo da se snalazimo - dodaje njegov drugar.

Učenici starijih razreda s kojima smo razgovarali više su na strani profesora. Dobrim delom jer su godinama s njima, a imaju i više iskustva s novcem pa znaju kako može živeti profesor sa platom koju prima.

- Mislim da ovakvim štrajkom ništa neće postići - kaže Veljko koji bi ove godine trebalo da maturira. - Kad bi sve škole stupile u štrajk, kad nastave uopšte ne bi bilo, pa i mesec dana ako treba, onda bi možda i dobili ono što traže. Ovako muče i sebe i nas.

Đaci s kojima smo razgovarali u jednom beogradskom kafiću smatraju da su profesori u pravu i "da stvarno imaju bedne plate".

- Pa čoveče, perjana jakna košta više nego što profan mesečno zaradi - kaže jedan od njih.

Maturanti kao da se nalaze u procepu između lojalnosti profesorima s kojima su zajedno već četvrtu godinu i bojazni da će se štrajk najviše olupati o njihovu glavu.

- Nema tu šta da se priča, znamo šta nas čeka - dodaje Vesna. - Štrajk će da propadne jer para za veće plate nema, i onda će i profesori koji to do juče nisu bili postati mrgudi.

Iskustvo iz nekih ranijih štrajkova prosvetnih radnika ostavilo je đake viših razreda bez ikakvih iluzija o tome šta ih čeka.

- Pismene vežbe, pismeni zadaci, malo vremena da sve đake normalno ispitaju do kraja godine i male šanse da popraviš keca - kaže Veljko.

- To i jeste najcrnje - dodaje Vesna. - Ne smeš da se opustiš, ne smeš da imaš loš dan, jer ako dobiješ keca ko zna da li ćeš do kraja godine imati priliku da ga popraviš. Onda se čude što i dobri đaci beže sa časova.

Organizatori štrajka sigurno bi se složili sa mišljenjem onog maturanta o tome da bi totalan štrajk bio kudikamo efikasniji.

Problem je što tako ne misle svi učitelji, nastavnici i profesori u Srbiji. Oni koji drže časove po pola sata više su nego svesni činjenice da se nastavni program tako ne može ispuniti. Iz pređašnjih iskustava znaju šta ih čeka do kraja godine, i svesni su da će i đaci ispaštati.

- Žao mi je dece, ali moramo se pomaći s nule - prenela je štampa izjavu jednog beogradskog profesora.

Pitanje je samo da li na isti način razmišljaju i u resornom ministarstvu. Kako sada stvari stoje, još je neizvesno hoće li započeti pregovori vlasti i Sindikata obrazovanja Srbije o najnižoj ceni rada.