Jugoslovenski ministar odbrane Pavle Bulatović ubijen je 7. februara u 18.55 časova dok je u restoranu fudbalskog kluba "Rad" sedeo sa direktorom "YU garant banke" penzionisanim general-majorom Vukom Obradovićem i vlasnikom restorana Markom Kneževićem. Nezvanično se tvrdi da je za astalom bila i četvrta osoba: čovek sa umetnički izrezbarenim guslama. Hici su ispaljeni kroz prozor restorana, okrenutog prema neosvetljenom fudbalskom igralištu koje je bilo u potpunom mraku. Čula su se tri kratka rafala iz AK-47 ("kalašnjikov"). Neki izvori pribrano tvrde da su čuli pucnje, lomljavu stakla, hod zatvarača i jauke povređenih... Prema istim izvorima, navodno je neko u trenutku pre nego što će odjeknuti hici viknuo: "E, to ti je zbog..." Rafali su zaglušili ostatak rečenice.

Žrtve tog atentata sedele su za istim stolom, moglo bi se reći da je to bio sastanak prijatelja u ranim večernjim časovima u vreme ni za ručak ni za večeru. Sto za kojim je sedeo Pavle Bulatović nalazi se u uglu sale, nasuprot prozoru kroz koji je pucano. Bulatović je sedeo leđima okrenut zidu, licem prema prozoru, a njegov dugogodišnji pratilac nalazio se ispred ulaza u restoran. To je kafana koju neki pominju po tome što se u njoj jede i na mirnom mestu razgovara, u nju su svraćali političari, a neki kažu "beogradski crnogorski političari", pa i Bulatović je, navodno, tamo viđan. To što je ministar vojske već sedam godina (od 1993), pre toga ministar policije četiri godine, nije inače menjalo njegove navike - i po Beogradu i po Podgorici išao je bez obezbeđenja. Novu godinu je čekao u "Tri šešira" u Skadarliji.

U restoranu "Rad" stakla su već sutradan bila cela. Prozor je postavljen nešto više nego što je uobičajeno, pa se iz normalne perspektive spolja jedva vide glave onih koji sede. Zbog toga je ubica sigurno morao da se popne u samu restoransku baštu, odnosno bio je najviše pet metara udaljen od prozora. Da je bio dalje, bio bi niže na tribini, ili dole na terenu, pa ne bi ništa video. Noću se iz kafane koja je osvetljena ne vidi šta se napolju dešava. To znači da je ubica prethodno morao tačno znati gde sedi Bulatović i da je morao delovati jako brzo, jer bi svako duže traženje cilja s oružjem pored kafanskog izloga i nameštanje moglo biti uočeno.

Osoblje u restoranu, iako ljubazno, "nije moglo reporteru 'Vremena'" da pruži nikakve informacije". Samo su pokazali sto za kojim je Bulatović sedeo. Ni nekoliko radoznalaca, očigledno stalnih gostiju, nije uspelo da sazna više, bar ne dok smo mi bili prisutni.

PREKO POTOKA, U ŠUMU: Kao i Radovan Stojčić Badža, zamenik republičkog ministra policije koji je 11. aprila 1997. stradao u kafani "Mama mia" u blizini sedišta saveznog i republičkog MUP-a, i za ministra vojnog bi se moglo reći da je lišen života u kafani okruženoj sa nekoliko vojnih objekata.

Mada svi govore o događaju u Ulici Neznanog junaka, stadion "Rada" je u Crnotravskoj ulici, preko puta Vojno-medicinske akademije, a Bulevar Neznanog junaka završava se stotinak metara dalje, kod stare trolejbuske okretnice. Sa desne strane stadiona je Sportski centar "Banjica", sa leve kasarna. Stadion ima tribinu samo sa jedne, zapadne strane, praktično na osnovi starog predratnog zdanja. Ispod tribina je zgrada čiji središnji deo zauzima klupski restoran. Ulazi se iz Crnotravske, a ulaz je u nivou ulice. Restoran se proteže celom širinom zgrade, da bi mu prozori na zidu naspram ulaza izbili na zapadnu tribinu, negde na polovini njene visine, jer je igralište znatno ispod nivoa ulice. Na tom mestu nema sedišta, već je tu nekih šest metara širok betonski plato, celom dužinom tribina, u kome je ispred restorana, celom njegovom širinom, sazidana malo uzdignuta restoranska bašta, zapravo centralna loža "Radove" tribine. Iz restorana se u baštu ulazi uz dva stepenika (vidi skice)...

Kao u pedesetak poznatih spektakularnih ubistava, atentatori propadaju u zemlju. "Politika Ekspres" izveštava da je pucao samo jedan napadač. "Politika" navodi pretpostavku da je napadač pobegao preko fudbalskog igrališta u obližnju šumu, uz Bulevar JNA gde ga je najverovatnije čekao automobil.

U vreme kada se ubica peo na "Radovu" tribinu već je bio mrak. Na igralištu zasigurno nije bilo nikoga. Iako je sa donje strane tribine metalna ograda, ona je niska i, izgleda, trajno otvorena na nekoliko mesta. Plac "Rada" odvojen je od suseda i šume iza žičanom ogradom, koja prema SC "Banjica" ima nekoliko prekida, a prema šumi zapravo i ne postoji.

Od stadiona, kroz šumu, do Avalskog puta (Bulevar JNA) vodi desetak staza, koje su godinama vodile od Banjice prema Voždovcu, još iz vremena kad je tu bio vojni poligon i slagalište šuta. Na placu "Rada", sa severne strane glavnog terena i dva pomoćna koji leže iza njega, razbacano je nekoliko prizemnih zgradica između kojih počinje najšira, najmanje krivudava i možda najblatnjavija od tih staza.

Neki od reportera videli su da je policija dovela pse tragače, koji su možda nešto nanjušili. Ako je istina da je atentator pobegao na Avalski put, onda je najverovatnije otrčao tuda. Kad bi izabrao neku drugu stazu, rizikovao bi da u mraku zaluta, jer čim uđe u šumu staza se strmo surva šest-sedam metara, ka potoku koji tuda protiče. Da je morao da prođe tuda, vaš reporter bi najverovatnije seo i spustio se dole kao niz tobogan. Oko potoka je blato duboko, ali se potok može preskočiti. Sa druge strane staza nastavlja se kratka uzbrdica, na čijem vrhu počinje ravan deo staze. Odatle do Bulevara ima oko 150 metara.

Sa druge strane Bulevara JNA, tačno naspram stazice, radi servis za pranje automobila. "Bilo je nekoliko automobila parkiranih prekoputa te večeri", kaže jedan od radnika, "ali nisam video kad su otišli." Ubica je, ako je krenuo tim pravcem, do Bulevara stigao vrlo kaljav. Možda je tako ušao u auto za beg, a možda je pre toga skinuo blatnjavu odeću. Nema vesti da je oružje pronađeno.

Traka Bulevara bliža šumi vodi ka Banjici, Jajincima i dalje ka Avali. Zar to ne bi bio lakši i logičniji smer za beg, umesto uplitanja u saobraćajni metež u centru, kako sugerišu neki mediji?

"Glas javnosti" navodi, pozivajući se na nezvanične izvore, da je policija na nekoliko punktova bezuspešno zaustavljala automobil "ford eskort" teget boje (u nekim izveštajima se kaže "tamnoplave") BG 144-634, i da su se u tom vozilu, koje se kretalo iz pravca Hipodroma a potom Požeškom ulicom, pored Julinog brda i Vidovdanskom ka Železniku, nalazile četiri osobe. Taj automobil je iščezao. Za tablice se pretpostavlja da su bile ukradene.

PO PLANU I NALOGU: Pokojni ministar je, svakako, u određenom vremenskom periodu bio praćen. Tako je verovatno utvrđeno da je jedna od Bulatovićevih stalnih navika posećivanje restorana "Rad" gde se osećao opušteno. Oni koji stoje iza njegovog ubistva verovatno su izučili raspored prostorija lokala, dobro izvideli okolinu, razradili planove za bekstvo jednog ili više izvršilaca, te osigurali njihovo obezbeđenje i prihvat. Potom im je ostalo samo da čekaju veče kada će Bulatović tamo da navrati...

Dakle, tri su stvari izvesne: ubica je imao saradnike koji su ga obavestili da je ministar te večeri u restoranu i gde sedi; ubica je čovek vrlo vešt u rukovanju automatskim oružjem (prema nezvaničnim izvorima, nađeno je sedamnaest čaura, a zrno od zrna nije bilo udaljenije od 25 centimetara); ubica je delovao po planu i po nečijem nalogu.

Policija je nešto posle 19.00 časova blokirala Ulicu Neznanog junaka, u kojoj se nalazi restoran "Rad". Stigla je i vojna policija. Prostor ispred restorana ispunili su policajci s automatskim puškama, kao i pripadnici Vojske Jugoslavije.

Trolejbuski saobraćaj je tokom večeri zaustavljen, a saobraćaj upućivan u druge ulice. "Politika Ekspres" još navodi da je policija "razapela mrežu oko svih bolnica", itd. što je pre deo rutinskog "zatvaranja obruča" nego znak da su napadači ranjeni. Bulatović je bio ministar vojni, ali on je civilno lice i verovatno je zbog toga prva saopštenja o događaju dala civilna policija.

Atentatorima blizina kasarne nije predstavljala neki problem. Nema vesti o tome da je neko uzvratio paljbu, pa ni o tome da je u obližnjoj kasarni straža dala uzbunu. Naravno, stražari bi, i da su bili alarmirani pucnjavom, verovatno prvo preduzeli mere zaštite i ne bi se upuštali u poteru.

GLAVA, VRAT, SRCE, PLUĆA: Povređeni su brzo prebačeni u Vojno-medicinsku akademiju, koja se nalazi preko puta "Radovog" stadiona. Obradović je navodno "samo okrznut kuršumom po koži glave i grudnog koša", ali je zadržan na VMA da prenoći više zbog pretrpljenog stresa; a Mirko Knežević je, kako piše "Glas", zadobio prostrelnu ranu ramena, hirurški je odmah zbrinut i bio je stabilan, svestan i orijentisan.

"Glas javnosti" navodi, pozivajući se na izvore u Vojno-medicinskoj akademiji, da je nakon napada Bulatović "praktično mrtav" dovezen u njihov centar hitne pomoći. "Bulatović je dovezen sa mnogo prostrelnih rana u predelu glave, vrata, srca, pluća. Nekoliko projektila je završilo u predelu jetre, a povređena je i slezina. Nije moglo da se zaustavi krvarenje iz vrata. Učinili smo sve ali nismo mogli da ga povratimo jer je srce direktno pogođeno", navodi dnevnik "Glas javnosti". "Politika ekspres" navodi da je Bulatović preminuo na VMA, okružen porodicom - suprugom, sinom i majkom. Bulatović je imao dve ćerke i sina. Navodno je za 26. februar bilo zakazano venčanje njegovog sina Balše.

KRITIČAR ŽUTE GREDE: Pavle Bulatović je imao 52 godine. Rođen je 13. decembra 1948. godine u Gornjim Rovcima, nedaleko od Kolašina u Crnoj Gori. Diplomirao je i radio kao asistent na Ekonomskom fakultetu u Podgorici. Radio je kao glavni i odgovorni urednik univerzitetskog lista "Univerzitetska riječ", za koji je pisao i sadašnji savezni premijer Momir Bulatović, koji s Pavlom nije u rodbinskoj vezi, mada će u političkim preganjanjima biti upotrebljavana sintagma "3B". Od tada datira prijateljstvo dva Bulatovića, što se videlo i po otvorenom Momirovom plaču tokom Pavlove komemoracije. Njihovi kasniji protivnici će pisati kako je Pavle "antibirokratsku revoluciju dočekao kao večiti asistent na titogradskom ekonomskom fakultetu i kao odgovorni urednik 'Univerzitetske riječi'".

U vreme dolaska "mladih lijepih i pametnih" na vlast u Crnoj Gori 1988. Bulatović je eksploatisao čuvenu "Žutu gredu", napadajući crnogorsku policiju zbog prebijanja probuđenog naroda. Postao je ministar policije i, kako izgleda, počeo čistku profesionalaca - protivnici će reći još i da je na njihova mesta dovodio svoje prijatelje, kolege ili one koje su mu preporučivali iz vrha vlasti. Važan sporedan detalj, Bulatović se pominje i kao predsednik Auto-moto saveza Jugoslavije, to veoma interesantno kadrovsko mesto.

RATNA EPIZODA: Moglo bi se reći da je pokojni ministar bio umešan i u naoružavanje Srba u istočnoj Hercegovini 1991/92. U vreme kad je Pavle Bulatović bio ministar policije u Crnoj Gori je primećivan Mihalj Kertes, "ministar za narod", i mnogo se govorilo o oružju koje je išlo preko Crne Gore prema Bosni i Hrvatskoj... Jedan požar u zgradi MUP-a u Podgorici, kao i to što policija nije mogla nikada da razjasni kako je to iz nekoliko magacina TO Crne Gore oružje netragom nestalo, bilo je predmet političkih optužbi... Uostalom, MUP BiH je zaustavljao šlepere sa oružjem čije je poreklo bilo u crnogorskim magacinima.

Kao ministar unutrašnjih poslova Bulatović je, kako je javljao dopisnik "Vremena" u to doba, izdao naredbu i da crnogorska policija operiše na dubrovačkom ratištu.

O njegovoj ulozi u toku bosanskog rata svedoči naredba o hapšenju izbeglica muslimanske nacionalnosti iz Bosne i Hercegovine i njihovom deportovanju u Republiku Srpsku, odnosno vojsci i policiji dr Radovana Karadžića, generala Ratka Mladića, gradonačelnika Trebinja Božidara Vučurevića. Najdalje dokle su ti nesrećnici stigli bio je logor u Foči... Početkom maja 1992. godine u Plavu je vojna i civilna policija i pohapsila dvadesetak mladića sa teritorije BiH koji su u plavskoj kasarni završili služenje vojnog roka, a u hotelu ubijali vrijeme do dolaska autobusa koji je trebalo da ih odvede kućama. Pavle Bulatović je još 21. jula 1992. godine priznao da je postojala "depeša", zahtev Srpske Republike BiH, odnosno SAO Hercegovine, kojom je traženo da se sva lica između 18 i 60 godina vrate na te teritorije. "Jedan broj tih lica", rekao je kasnije Pavle Bulatović, "vraćen je, neka sa granice, a neka sa teritorije Crne Gore, i prema njima se srpska strana ponašala korektno, ukoliko neka od njih nijesu bila počinila krivična djela". Pavle Bulatović, tada prvi čovek crnogorske policije, tvrdio je da su izručivana samo lica koja su se bavila kriminalnim radnjama, ali da se sa tim aktivnostima prestalo posle dva-tri dana. Momir Bulatović je tada bio predsednik Crne Gore, Milo Đukanović premijer, Pavle Bulatović ministar policije, a Vladimir Šušović državni tužilac. Posle je (kad su se razišli Momo i Milo) Šušović pretio optužnicom Pavlu Bulatoviću...

STOICIZAM SAVEZNOG RANGA: Pavle Bulatović je "rotiran naviše" i postavljen za prvog policajca Jugoslavije: jula 1992. prešao je u Beograd, gde je prvo imenovan za saveznog ministra unutrašnjih poslova u vladi Milana Panića. Pavle Bulatović je u Panićevoj vladi bio ministar unutrašnjih poslova, ali je za njegovog ministrovanja savezna policija isterana iz svoje zgrade.

Tokom tog preuzimanja savezne policije tadašnji savezni ministar za unutrašnje poslove, kasniji ministar odbrane, Pavle Bulatović bio je baš tog vikenda "odsutan". On je tu aferu primio stoički. Dva puta je bezuspešno pregovarao sa tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova Srbije Zoranom Sokolovićem, a onda je u tišini premestio svoj kabinet u zgradu savezne vlade na Novom Beogradu. U javnosti se podigla velika galama; upotreba termina "državni udar" poprimila je inflatorne razmere.

Ministar Bulatović je potom, na sastanku sa radnicima Saveznog MUP-a u Centru "Sava", optužio republičku policiju da se, umesto da štiti državu i zakon, bavi lažima i političkim svrstavanjem. Međutim, izlaganje je zaključio konstatacijom: "Vitalne funkcije su očuvane, a nije bitno gdje će Savezni MUP obavljati svoje zadatke." Jasno je bilo da se nagodio sa kolegom Sokolovićem i njegovom sivom eminencijom Radmilom Bogdanovićem. MUP Srbije je dobio arhive savezne Službe državne bezbednosti od 1944. do tada, u kojima je pokriveno sve što je rađeno na spoljnjem i unutrašnjem planu (reč je o goloj sirovini pre obrade za rukovodioce - autentični izveštaji sa terena, saradničke mreže u zemlji i svetu, šifre, pravi identiteti agenata, detalji istorija raznih operacija), te onemogućavanje Paniću da sebi obezbedi operativnu policijsku podršku na terenu. Bulatović je pak tim dilom obezbedio svoje mesto na vreme u postpanićevskom periodu koji će započeti posle nikoljdanskih izbora 1992.

Godine 1999. mnogo se govorilo o restituciji savezne policije, ali sada su Đukanovićevi bili protiv.

Tokom boravka delegacija SRJ na Konferenciji o Jugoslaviji, avgusta 1992, u Londonu izbija skandal, s prisluškivanjem: premijer Panić je, kada je ustanovljeno da su detektovani prislušni uređaji, hitno udaljio tadašnjeg Bulatovićevog zamenika Mihalja Kertesa sa Konferencije. Novembra 1992. izvori "Vremena" javljaju da je sa "najviših državnih pozicija" stigla vest o tome da se prisluškuje Dobrica Ćosić, predsednik SRJ. Na jednom od poslednjih susreta srpskog predsednika i tadašnjeg šefa jugoslovenske države Milošević je mirno Ćosiću citirao nekoliko rečenica koje je ovaj izgovorio prijateljima u parku. Dužnost svakog saveznog ministra je da takvu stvar demantuje, objasnio je tada izveštaču "Vremena" jedan od bliskih saradnika premijera Milana Panića. Ubrzo zatim to je potvrdio i Pavle Bulatović, tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova. Na naša pitanja iz njegovog kabineta je hladno i zvanično poručeno da "savezni ministar o prisluškivanju ne zna ništa". "Da li je Kertes stvarno prisluškivao po Londonu?" pitao je reporter "Vremena" čoveka bliskog predsedniku Ćosiću, a on je na to najpre duboko udahnuo, zatim slegao ramenima i rekao: "Njegovi šefovi sve demantuju."

IZBORNI AMOK: Izgleda da je u izbornim borbama Pavle Bulatović postupao s najmanje kočnica - navodno su njegovi ljudi sprečili Antu Markovića da tokom predizborne kampanje 1991. ruča u Virpazaru. Policija je, navodno, bila nemoćna da ukloni barikade srpskih rodoljuba. U međuvremenu, policajci su putem od Virpazara do Bara iz kamiona izbacivali smeće ispred tadašnjeg saveznog premijera. Čitavu lakrdiju, kako su se kasnije hvalili a novine pisale, organizovali su Pavle Bulatović i njegov naslednik na čelu crnogorske policije Nikola Pejaković, inače tada načelnik DB Bar, kasnije ambasador SRJ u Belorusiji... Za Bulatovića se tvrdi da je svakom od policajaca lično čestitao izbornu pobedu DPS-a. Loženje badnjaka na Cetinju Bulatović je zabranio liberalima 1992; odbacivanje opasača i odbijanje policajaca da silom rasture skup kada je nekoliko žena leglo ispred policijskog vozila smatralo se u Crnoj Gori njegovim velikim porazom.

Pavle Bulatović je smatran jednim od glavnih oslonaca Miloševićevog režima u Crnoj Gori... U obračunima u crnogorskom rukovodstvu koji su počeli 1997. Pavle Bulatović je bio na strani Momira Bulatovića i tvrdio je da grupa crnogorskih funkcionera svojim izjavama o Miloševiću nanosi štetu Crnoj Gori. U javnost su curile vesti da je Pavle, koji prisustvuje sednicama Vrhovnog saveta odbrane, Glavnog odbora tadašnjeg DPS-a, plašio i nekakvim ratnim scenariom u Crnoj Gori. Kolala je i informacija da se Đukanovićevim intervjuom, u kome je ovaj rekao da je Milošević prevaziđen političar, odmah po objavljivanju u "Vremenu", bavio i Savet odbrane. Tokom tog rascepa bilo je tvrdnji da je Pavle Bulatović, uz Miloševićevu podršku, juna 1997. tražio da vojska zatvori teritorijalne vode za tranzit glisera. Bilo je čak i vesti da je ispaljivanjem raketa u pravcu glisera vojska simbolično i odgovorila na taj zahtev.

Bio je protivnik nomenklature Mila Đukanovića i govorio je u Kolašinu da je "ovaj ponosni narod pobijedio Turke, Talijane i Njemce, pa će i sa Njima izaći na kraj". Bio je valjda najznačajniji igrač u Momirovoj izbornoj kampanji. Za protivnike je tvrdio da se "služe svim i svačim, uče djecu da kradu lične karte roditeljima, da ne mogu da izađu na izbore". Gotovo simbolično, svojim leđima 21. oktobra 1997. poručivao je isto što i masa na ulici: "E, vala, lopov Milo nikada neće ući u ovu zgradu." Nekoliko sati kasnije Republička izborna komisija je rezultatom 6:3 ozvaničila da je Milo Đukanović novi predsednik Crne Gore.

AŠANIN: Crnogorska vlast je u toku tih izbora intervenisala protiv jedne grupe aktivista iz Novog Sada i Beograda koja je u vreme predsedničkih izbora došla u Crnu Goru da čuva glasačke kutije. Tvrdilo se da su je organizovali Pavle Bulatović i njegov bliski rođak Darko Ašanin, koga je Bulatović očito štitio, ali posredno. Slavoljub Đukić u knjizi "Kraj srpske bajke" navodi da se ministar narodne odbrane Pavle Bulatović i svojevremeno obratio Dušanu Miteviću i zamolio ga da posreduje u izbavljenju iz grčkog zatvora njegovog bliskog rođaka Darka Ašanina, čije je izručenje tražila Belgija zbog optužbe da je ubio Albanca Envera Hardija. Mitević je taj posao uspešno obavio, Ašanin se vratio u Beograd, nastavio karijeru biznismena, ali je ubijen 1998. rafalom iz "kalašnjikova", dok je sa telohraniteljem u svom lokalu na Dedinju gledao fudbalsku utakmicu. Sahranjen je uz himnu "Hej Sloveni", u prisustvu funkcionera JUL-a, čiji je simpatizer bio.

VOJNA KARTA: Spekulacije da će smena vlasti u Crnoj Gori 1997. biti sprečena vojnim sredstvima nisu se pokazale tačnim, mada sudeći po nekim izjavama generala Perišića ne bi se moglo reći da takvih pomisli nije bilo. Predsednik Skupštine Crne Gore Svetozar Marović 10. januara 1998, u intervjuu za TV Crne Gore, izjavljuje da ima pouzdane podatke da je na predsednika vlade SRJ Radoja Kontića vršen pritisak da donese odluku o neregularnosti predsedničkih izbora u Crnoj Gori i da je traženo da se VJ uključi u razrešenje političke krize u toj federalnoj jedinici. Ministar odbrane SRJ Pavle Bulatović tada izjavljuje za podgorički dnevnik "Vijesti" da se VJ neće mešati u rasplet političke krize u Crnoj Gori.

Priča o vojsci u Crnoj Gori ponovila se februara 1999, kada je Jugoslovenski premijer Momir Bulatović izjavio da neće poštovati odluku Vlade Crne Gore o preduzimanju svih zakonskih mera, kako bi se sprečila upotreba teritorije te republike u eventualnom sukobu sa vojnim snagama međunarodne zajednice. Jugoslovenski premijer i savezni ministar odbrane Pavle Bulatović razgovarali su tada u Podgorici sa komandantima Druge armije Vojske Jugoslavije i Ratne mornarice, koji su se "složili" da je odluka Vlade Crne Gore neustavna, ali je na tome ostalo, uz proteste Đukanovićevih pristalica da se time zastrašuje narod. U toku NATO rata protiv SRJ nekakvih rasprava o upotrebi vojske je možda bilo, s obzirom na to da je ratno stanje, kako je konstatovala Zorica Radović, pravnik i saradnik IES-a, faktički važilo u jednoj federalnoj jedinici a u drugoj nije. To nije poprimilo tragične razmere. Vuk Drašković je posle rata tvrdio da je, kao potpredsednik vlade, sprečio da vojska zauzme tamošnju televiziju.

U izveštajima se pominje da je Bulatović bio predsednik Skupštine akcionara "YU garant banke" (predsednik Upravnog odbora bio je Nikola Šainović, a sada je Tomica Raičević) - uz špekulacije da je po okončanju mandata saveznog ministra trebalo da zameni Obradovića na mestu generalnog direktora "YU garant banke", bivšeg vojno-ekonomskog servisa.

VOJNI EKONOMSKI SERVIS: Za Vuka Obradovića, koji je lakše povređen u pucnjavi, u novinskim izveštajima se kaže da je "ponikao u vojsci kao stručnjak za finansije i bankarstvo", da je "YU garant banka" u upućenim krugovima poznata kao banka kroz koju je samo prošle godine prošlo 15 milijardi dinara predviđenih za Vojsku Jugoslavije od 22 milijarde dinara saveznog budžeta. Ta banka je nastala "transformacijom vojnog servisa 1997. godine, a tek 1998. godine počela je formalno da radi kao klasična banka. Način njenog poslovanja se u bankarskim krugovima ocenjuje kao vrlo konzervativan (slab marketing). "Inicijator transformacije bio je upravo Obradović koji je čitav radni vek praktično proveo baveći se vojnim finansijama." "Blic" navodi, pozivajući se na bankarske krugove, da se Obradović "veoma uspešno bavi i privatnim poslovima, ali da su oni vođeni potpuno odvojeno od kapitala koji je prolazio kroz 'YU garant banku'". U samoj banci, od ukupnog novca, 60 odsto je vojnog porekla, a ostalo je priliv od komercijalnih poslova. Osnivač te banke je savezna vlada, ali nije jasno kakva je ta kontrola.

O komercijalnim poslovima vojske ne zna se mnogo, pogotovu se teško šta može javno dokučiti, ali se slobodno može pretpostaviti da su u vreme sankcija ti poslovi morali zakonito da poprimaju oblike sivog poslovanja, mogućih zloupotreba, privilegovanih liferanata, zaštićenih posrednika i posredničkih "zaštitnika", domaćih i stranih.

KENTAUR: Pavle Bulatović je mogao razumeti u kakav se opasan i zapetljan posao upustio već 1993. Vrhovni savet odbrane (Milošević, Bulatović i Ćosić); imenovao je Državnu komisiju koju čine nadležna lica (ministar odbrane Pavle Bulatović, glavni nabavljač VJ gen. Aleksandar Radović i glavni srpski poreznik Đurađ Novaković u slučaju "Panić i sin" ili o firmi "Kentaur", čiji je vlasnik bio sin generala Živote Goran Panić, koja je, uz niz propusta, trgovala sa armijom.

Komisija je, uprkos činjenici da general Panić nije osnivač niti vlasnik firme "Kentaur", još jednom pažljivo proučila sve primedbe, ocenila da nema novih dokumenata-činjenica da bi se prihvatile njegove primedbe i ostala pri iznetim zaključcima da je Republička uprava javnih prihoda Srbije u međuvremenu utvrdila neplaćanje poreza privatne firme "Kentaur" za 1992. i 1993. godinu te podnela krivičnu prijavu Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu. Po tom nalazu država je oštećena za 96.645 DEM.

Komisija takođe nije našla nikakav materijalni dokaz povodom optužbi o zapleni i otuđenju 450 putničkih automobila u Vukovaru, i konstatuje da je, prema svedočenju potpukovnika Veselina Šljivančanina, Gardijska brigada u vreme Vukovarske operacije od neprijatelja zaplenila oko 150 vozila i predala ih nadležnim organima lokalne vlasti, što Komisija nije mogla utvrditi usled nedostatka dokumentacije.

KANADERI: O zapetljanosti "poslova s vojskom" na specifičan način govori i slučaj "kanadera", onaj koji je pre izbora objašnjavao Milan Milutinović (koji je tvrdio da je neke "kanadere" prodao na molbu JAT-a, a da buku pravi crnogorska mafija koja je htela da proda te iste avione). U taj slučaj bile su upletene dve vojske, dva šefa države, bar jedan ministar i dve posredničke agencije. Po pisanju grčke štampe moglo se tada zaključiti da postoje mućke prilikom nelegalnog prenosa novca iz SRJ u Grčku i Kipar, kao i utaje u aferi prodaje kanadera (8 miliona 400.000 dolara). Reč je o četiri aviona tipa CL-215 canadair, specijalizovana za gašenje požara, vlasništvo počivše SFRJ. Jula 1992. godine preuzeo ih je JAT ugovorom o prenosu sredstava sa Saveznim sekretarijatom za pravosuđe i upravu. Do oktobra 1995. godine - dakle uoči Dejtonskog sporazuma - avioni leže na Surčinu, a onda se kradom prebacuju za Solun i Eleusinu, pod lažnim češkim oznakama. Avione je od JAT-a preuzela kiparska firma "Stigman Air Support Ltd" u vlasništvu jednog Grka i jednog Jugoslovena. Zbog ekonomske blokade Jugoslavije posao je obavljan preko posrednika. Kuknjava Vojske Jugoslavije u pismu grčkoj armiji da su avioni u stvari njeni i da se mogu prodati samo preko ovlašćene (privatne) firme "Target" ignorisana je i februara 1997. godine; grčka država dobila je 4 aviona, 13 rezervnih motora i oko tri i po hiljade komada raznovrsne opreme. Grčka štampa je tvrdila da su tamošnje državne pare potrošene na avione čiji je vlasnik neko drugi (VJ) i podsećala na to da i ostale republike stare Jugoslavije polažu pravo na deo od prodaje tih letelica, koje su u stvari imovina bivše federacije itd.

Ministarstvo odbrane SRJ smoglo je snage da ospori JAT-u posao koji je protežirao predsednik lično, a uprkos sedmodnevnim nastojanjima redakcije "Vremena"; ni Ministarstvo odbrane SRJ, ni JAT, ni "Target" nisu našli za shodno da komentarišu podatke koji su im bili na vreme dostavljeni.

U tom ministarstvu morali su se ukrštati i veliki problemi u vezi sa organizovanjem vojne proizvodnje. Godine 1995. u Lučanima dolazi do eksplozije; mesto nesreće posećuje Pavle Bulatović, a u rezultatima istrage najpre se kao glavni uzrok navodi "sticaj nesrećnih okolnosti", ali se malo dalje pominje "nestručno i neoprezno rukovanje eksplozivnim materijama" i "ljudski faktor", tako da ispada da se nestručnost i neopreznost računaju u "nesrećne okolnosti". Dugovi države "Zastavi namenska" proizvodili su povremeno elemente sindikalno političke erupcije. Prošlogodišnje pobune rezervista zbog neisplaćenih ratnih dodataka morale su da odzvanjaju u tom kabinetu. S republičkog nivoa počela su prebacivanja. U godišnjem izveštaju koji je Vladi podneo Pavle Bulatović, savezni ministar odbrane, ističe se ipak da su svim pripadnicima rezervnog sastava VJ plate isplaćene u punom iznosu i da "dugovanja po ovom osnovu nema".

HAG, RUSI, NATO: Napad na Bulatovića samo je još jedan u seriji nerazrešenih ubistava koja potresa SRJ, istakao je novinar ORF-a, podsećajući na nedavno ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. U izveštaju se ORF-a se naglašava da Bulatović nije bio umešan u planiranje vojnih operacija tokom sukoba na prostoru prethodne Jugoslavije, a da je neobično dugo ostao u ministarskoj fotelji zato što je bio odan predsedniku Slobodanu Miloševiću, ali da on nije optužen pred Haškim sudom.

Portparol Tribunala Džim Lendejl izjavio je agenciji Beta da ne postoji zapečaćena optužnica protiv Pavla Bulatovića.

Pavle Bulatović je svojevremeno izjavio beogradskim "Večernjim novostima" da je SRJ spremna da sarađuje sa Haškim sudom, ali u smislu prikupljanja informacija, dokumentacije i sl. Na pitanje kakav je stav ministarstva povodom haških optužnica protiv trojice oficira JNA koji su učestvovali u borbama u istočnoj Slavoniji, Bulatović je tada odgovorio: "Što se tiče ove trojice oficira (od kojih je sada jedan - Veselin Šljivančanin - u profesionalnom sastavu VJ), prema njima će se postupati po zakonu. Ako se dokaže da su pravili ratne zločine, biće im suđeno ovdje, od naših organa i naših sudova." Kada je Nova demokratija skupila nekolicinu penzionisanih generala koji su obrazlagali zašto bi SR Jugoslavija trebalo da postane članica NATO-a, beležimo izjavu saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića iz 1997. da nema ništa protiv te inicijative. Aktivno je podržavao i približavanje Rusiji i Kini. Jedan humoristički hroničar je napisao da se Bulatović tokom jedne posete "izljubio s celom kineskom armijom". Kao ministar odbrane SRJ sa ministrom odbrane Rusije maršalom Igorom Sergejevim, u decembru 1998, potpisao je protokol o vojno-tehničkoj i naučno-tehičkoj saradnji.

Pavle Bulatović je radio na opasnom mestu, mada je to van lanca direktne komandne odgovornosti i moglo bi se zaključiti da je bio prilagodljiv. Kažu da se i u Panićevom kabinetu držao lojalno. On je u osnovi bio lojalni realista. Naša dokumentacija kaže da je na jednom zatvorenom sastanku Državnog saveta Milošević ministra Bulatovića opomenuo da se ne drži kao šef policije, pošto od svega ima samo portira.

Moglo bi se reći da je Pavle Bulatović delovao i kao ličnost sklona da spusti loptu uvek kad je "vruće". Godine 1993. dok se čekala rasprava o smeni s vlasti Dobrice Ćosića, poslanik Srpske radikalne stranke u Veću republika saveznog parlamenta Igor Mirović rekao je da Generalštab Vojske Jugoslavije prekoračuje svoja ovlašćenja i izjašnjava se o stvarima o kojima ne bi trebalo da se izjašnjava, i kada je to počelo da razgoreva priču o eventualnom pokušaju vojnog puča jugoslovenskih generala, Pavle Bulatović, savezni ministar odbrane, odgovarajući Miroviću, rekao da u Generalštabu zaista rade šta ne bi trebalo. Nešto kasnije, na pitanje da li smenjivanjem vrhovnog komandanta jača njegova pozicija ministra odbrane Bulatović se samo nasmejao.

Pavla Bulatovića u hronikama nalazimo i kao potpisnika onog Sporazuma od 30. avgusta 1995. sporazum su potpisali: u ime RS predsednik Radovan Karadžić, potpredsednici Nikola Koljević i Biljana Plavšić, predsednik Skupštine Momčilo Krajišnik, predsednik Vlade Dušan Kozić, ministar inostranih poslova Aleksa Buha i komandant GŠ VRS general-pukovnik Ratko Mladić; a u ime SRJ predsednik Zoran Lilić, predsednik Srbije Slobodan Milošević, predsednik Crne Gore Momir Bulatović, predsednik Vlade SRJ Radoje Kontić, ministar odbrane Pavle Bulatović i načelnik Generalštaba VJ general-pukovnik Momčilo Perišić. Taj Sporazum su potpisali i patrijarh Srpske pravoslavne crkve gospodin Pavle i vladika Irinej Bulović, kao svedoci. Na osnovu njega se išlo u Dejton.

Kad je za to došlo vreme, Pavle Bulatović je predložio zakon o amnestiji prema licima protiv kojih je do 14. decembra 1995. godine pokrenut postupak zbog izbegavanja vojne obaveze 1991-1995. godine, kojim je bilo obuhvaćeno 12.455 lica. Formulacija o uvođenju ratnog stanja ("stekli su se uslovi..."), usvojena indirektno u jesen 1998, a koja je stupila u dejstvo u proleće 1999, liči na njegov rukopis, mada ni od drugog Bulatovića nije daleko.

Raspisivao je mobilizacije i predlagao amnestije, bio je glavni intendant jedne vojske u teškoj poziciji, u dugom periodu zapostavljene, izgladnele i ponižavane...

TERORIZAM: Savezna vlada je ocenila da ubistvo Pavla Bulatovića predstavlja teroristički čin. Na komemoraciji kojoj su prisustvovali najviši funkcioneri Jugoslavije i Srbije, potpredsednik savezne vlade Nikola Šainović je najavio: "Borba protiv terorizma je naša sveta i državna dužnost i obaveza, i mi ćemo je voditi još oštrije. To zlo se jednostavno mora iskoreniti." Savezni ministar za informisanje Goran Matić podsetio je na svoju izjavu datu prošle jeseni da se iz inostranstva sprema serija atentata i terorističkih akata radi destabilizacije prilika u Jugoslaviji.

Ekspert za policijske nauke dr Budimir Babović se u najvećoj meri slaže s kvalifikacijom da je to terorizam, ali primećuje da delo mora da ima političku pozadinu, a da to do sada nije utvrđeno - teroristi su po pravilu želeli da se o njima čuje, ostavljali su poruku.

Predsednik Vlade Crne Gore Filip Vujanović kazao je da se slaže sa ocenom savezne administracije da je ubistvo Pavla Bulatovića teroristički akt i da se "raduje" što je savezna administracija iskazala odlučnost da se što pre otkrije počinilac tog nedela.

Da je Bulatović žrtva klasičnog terorističkog akta ponavljaju i vladajuće partije: JUL u svojoj reakciji optužuje Amerikance; SRS američku, britansku i francusku obaveštajnu službu i stavlja članstvo na raspolaganje državi.

KRVAVI PLODOVI: Opozicija je u toj smrti našla još jednu potvrdu političke i bezbednosne krize u zemlji. Koordinator Saveza za promene i lider Demohrišćanske stranke Srbije Vladan Batić izjavio je da je ubistvo Bulatovića "apsolutno tragično" i ocenio da ono dokazuje da u Srbiji pravna država ne postoji. "Postoji anarhija i haos. Nakaradna politika daje svoje krvave plodove...

Posle ubistva Željka Ražnatovića Arkana mnogi ljudi su rekli da će se krvavi pir nastaviti. Biće tako jer režim ne želi da se uhvati u koštac sa izvorima kriminala", rekao je Batić agenciji Beta. Novinar Aleksandar Tijanić je, sudeći po tekstu skinutom s Interneta, bio taj koji je, u banjalučkim "Nezavisnim", bar što se ovog događaja tiče, tačno predviđao: "Ukoliko nisam jasan, evo definicije: izbora neće biti ako pobjeda slobista ne bude obezbijeđena; ako i pored toga izgube izbore, rezultati neće biti priznati i opozicija će biti hapšena i suđena za krađu, subverzivnu djelatnost, izdaju i plaćeničku djelatnost. Prve probe obje drame biće održane u februaru; jedne novine će biti ugašene, jedan urednik poslat u zatvor, biće suđeno jednom lideru velike stranke, jedna poznata osoba mora da preseli na onaj svijet ne bi li malo ugušila priče o naredbodavcima atentata na vrh SPO-a i Arkana..."

Koordinator Saveza demokratskih partija i lider Socijaldemokratske unije Žarko Korać ocenio je da ubistvo saveznog ministra odbrane potvrđuje da tokom prethodnih godina niz ubistava nije razrešen niti su počinioci uhvaćeni, i postoji jedno jako osećanje kod građana Srbije da su im ne samo život i bezbednost ugroženi nego da je u današnjoj Jugoslaviji došlo do svojevrsne sprege politike, kriminala i delova policije, što počinje da ugrožava same temelje države.

Potpredsednik Građanskog saveza Srbije Dragor Hiber ocenio je da je "spirala nasilja na beogradskim ulicama ponovo pogodila jednog od najviših funkcionera režima". "Bez nagađanja motiva i učinioca groznog zločina, GSS smatra da se radi o još jednom dokazu paralize u koju su društvo i država zapali." Predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica ocenio je da "zemlja čiji se ključni ljudi ovako ubijaju jeste zemlja u kojoj nešto temeljno treba menjati"... Predsednik Demokratskog centra i jedan od lidera koalicije DAN Dragoljub Mićunović izjavio je "očigledno ulazimo u fazu izgubljene kontrole bezbednosti u zemlji". Predsednik Socijaldemokratije Vuk Obradović pošto je rekao da je poznavao svog imenjaka - povređenog direktora "YU garant banke" Vuka Obradovića, da ih ljudi često zamenjuju i da je iste večeri obasut pozivima s pitanjem da li je povređen - zatražio je da predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević, predsednik Srbije Milan Milutinović i premijeri Srbije i Jugoslavije Mirko Marjanović i Momir Bulatović treba da podnesu ostavke "ukoliko imaju iole časti i političke odgovornosti". SPO koji je zahtevao borbu protiv državnog terorizma zbog nerasvetljenog atentata na Vuka Draškovića takođe traži ostavke.

Nova demokratija (ND) izrazila je žaljenje zbog ubistva saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića i ocenila da je reč o "gangsterskoj likvidaciji, koja najbolje pokazuje dubinu ukupne krize u društvu i državi". "Ako nadležni organi nisu osećali odgovornost za likvidacije opozicionih lidera i mnogih građana ove zemlje, vreme je da podnesu ostavke zbog nemoći da zaštite najviše državne funkcionere."

Demokratska stranka (DS) je navela da se vladajuća koalicija socijalista, Jugoslovenske levice i radikala "dokazala svojim delovanjem kao proizvođač haosa koji unosi nemir u svaku porodicu".

Predsednik Demokratske alternative (DA) Nebojša Čović je izjavio da je "teško odvojiti vrh države, privredu, krimogene elemente" i celokupnu situaciju u zemlji označio kao "opasan i ružan brlog", da je "opasno biti blizu njih, a još opasnije biti protiv njih".

Potpredsednik SNP-a Predrag Bulatović je rekao podgoričkim "Vijestima" da je ubistvo Pavla Bulatovića "velika tragedija i suviše ozbiljna stvar da bi sada o njoj mogli da govorimo", te da će SNP zvanično saopštenje o tome izdati narednih dana. Na drugoj strani, podgorička "Pobjeda" donosi naslov "Pavle Bulatović ubijen po poznatom scenariju". Predsednik Izvršnog odbora Demokratske partije socijalista zatražio je od čelnih ljudi u SRJ i Srbiji da se obrate javnosti i kažu "zašto je ta zemlja postala nemirna i opasna za život".

Bulatović je bio saradnik trojice premijera (Panića, Kontića i Bulatovića) i tri predsednika SRJ (Lilića, Ćosića i Miloševića). U dugom periodu mnogo toga je znao i mnogo opasnosti izbegao. Posle njegovog ubistva u opticaju su najrazličitije teorije o motivima ovog ubistva. Posebno zabrinjava to što savezna vlada i vladajuće političke partije izriču sudove bez ikavih rezultata istrage. To nikad nije dobro i obično vodi ka iskorišćavanju ubistava za obračun sa političkim protivnicima ili u zabašurivanje celog slučaja. Ostaje, dakle, da se pretpostavlja da li je Pavla Bulatovića života lišila duga ruka Adama Smita (regulacija tržišta), duga ruka Nikole Makijavelija (tehnologija održavanja vlasti), mračna priroda nekog asasina tipa Karlosa (međunarodni poredak) ili lepljivi prsti nekog vojnog liferanta.

U trenutku kada ovaj tekst nastaje, u kapeli broj jedan se odaje poslednja pošta Pavlu Bulatović. Istovremeno, pripadnici vojske Jugoslavije raščišćavaju led na putu prema Gornjim Rovcima gde će se obaviti sahrana.