Kongres SPS-a

Reforme po četvrti put

Kada 17. februara budu ušli u ispražnjeni kongresni centar, delegati će na stolovima zateći materijal na čijim će koricama pisati "Obnova - razvoj - reforme". O obnovi bi mogao koju da kaže Milutin Mrkonjić Mrka, direktor Direkcije za obnovu i izgradnu zemlje. O razvoju će, kao i uvek dosad, premijer Mirko Marjanović. O reformama neko ko će da poruči - "nas i Kineza 300 miliona dolara". Zatim bi neko od "krljatora" mogao da udari po domaćim izdajnicima i NATO-u. I na kraju, glavni organizator igre Slobodan Milošević, podsećajući na ono što se preguralo preko glave, poziva na partijsko jedinstvo i zbijanje redova jer iskušenja tek predstoje. I eto kongresa

"Mi smo ekipa koja stalno dobija utakmice jer u timu imamo i one koji krljaju i one koji znaju da organizuju igru", objasnio je svojevremeno formulu izborne uspešnosti Socijalističke partije Srbije nekada istaknuti član ove stranke Raka Radović. Pred kraj prošle godine neko iz SPS-a je skrljao i samog Raku, koji u početku nije verovao da je isključen iz stranke, da bi nešto kasnije primetio kako je izgleda posredi "disciplinovanje partijskih redova uoči kongresa". Pre nekoliko dana Raka je potpuno promenio mišljenje - po njemu, u SPS-u više nema pameti ni organizatora igre.

Disciplinovanja i krljanja nije bilo samo u Rakinom slučaju. Iz SPS-a je nedavno otpao i Slobodan Jovanović, nekadašnji predsednik Gradskog odbora ove stranke i čovek koji je svojevremeno nepogrešivo znao da pročita (čuj, čito`, piso`) koga, pogotovo među novinarima, treba disciplinovati jer se ne uklapa u kurs "nemilosrdne demokratije", toliko omiljen posle Osme sednice. Jovanović je otpao jer se nije uklopio u zvaničnu partijsku ljubav prema JUL-u, već je u jednom novinskom tekstu gotovo pozivao na pobunu protiv koalicionog partnera socijalista.

Dvojica nekada istaknutih članova vladajuće stranke neće se, dakle, u četvrtak 17. februara naći među 2300 delegata IV kongresa SPS-a u Centru "Sava". Oni i još nepoznat broj ostalih otpadnika biće verovatno pomenuti u izveštaju neke statutarne komisije, koja će takođe predočiti kako je između dva kongresa SPS-a prišlo čak oko 170.000 novih članova. Različiti izvori pominju doduše različite brojke kada je reč o ukupnom članstvu ove stranke, ali se najčešće govori o "više od 600.000 članova".

VOZAČI I SUVOZAČI: Na dan održavanja kongresa Centar "Sava" će biti potpuno ispražnjen. Policija već danima proverava svaki kutak ovog zdanja i prikuplja lične podatke o svima koji tamo rade. Kada 17. februara budu ušli u ispražnjeni kongresni centar, delegati će na stolovima zateći materijal na čijim će koricama pisati "Obnova - razvoj - reforme". O obnovi bi mogao koju da kaže Milutin Mrkonjić Mrka, direktor Direkcije za obnovu i izgradnu zemlje. O razvoju će, kao i uvek dosad, premijer Mirko Marjanović. O reformama neko ko će da poruči - "nas i Kineza 300 miliona dolara". Zatim bi neko od "krljatora" mogao da udari po domaćim izdajnicima i NATO-u. I na kraju, glavni organizator igre Slobodan Milošević, podsećajući na ono što se preguralo preko glave, poziva na partijsko jedinstvo i zbijanje redova jer iskušenja tek predstoje. I eto kongresa. Predsednik SPS-a čak neće morati previše da upotrebljava reč koju često poteže u raznim prilikama - mobilizacija. Nekoliko dana pre ovog skupa međunarodna zajednica će najverovatnije za nekih 150 imena proširiti listu ljudi bliskih režimu kojima se zabranjuje izlazak iz zemlje, i tako pojačati karantin oko beogradskog establišmenta; na Kosovu će se možda održavati nimalo naivni vojni manevri; ispred Centra "Sava" opozicija najavljuje manevre građana nezadovoljnih učincima vlasti SPS-a; oko kongresa će neminovno lebdeti i "senka smrti" saveznog ministra odbrane. Sasvim dovoljno spoljnih pritisaka da oni unutra pokažu jači instinkt samoodržanja, izraze veću lojalnost aparatu i lideru, i jednostavno kažu jedni drugima - "nema me bez tebe, i bez Slobe, naravno".

Ni u jednom kongresnom govoru ni papiru neće, naravno, biti zapisano da je u vreme osnivačkog kongresa ove partije (jul 1990) nacionalni dohodak bio oko 2700 dolara po glavi stanovnika, a da je danas tri puta manji. Na osnivačkom kongresu se pričalo kako ćemo po standardu za desetak godina "uhvatiti" Švedsku, sada se sa Albanijom trkamo za pretposlednje mesto u Evropi. U nastojanjima da za samo jedan dan ispričaju toliko toga o obnovi i razvoju zemlje, učesnici ovog skupa sasvim sigurno neće ni pokušati da sami sebi objasne kako je SPS uspeo da postane (i ostane) jedina ekskomunistička stranka koja je bez prekida ostala na vlasti od pada Berlinskog zida sve do danas. U međuvremenu, socijalisti su izdržali mnoge neuspehe za koje nikada nisu platili punu cenu. Deo objašnjenja leži možda i u onome što je nedavno na jednoj tribini u beogradskom Medija centru izrekao dr Jovica Trkulja - na putu koji je vodio u pogibelj socijalisti su držali upravljač, ali su na mestu suvozača sve vreme imali i srpsku opoziciju.

Na istom skupu na kome se govorilo o vozačima i suvozačima na putu za propast, politikolog Dijana Vukomanović iz beogradskog Instituta za političke studije tvrdila je kako bi se u slučaju SPS-a pre moglo govoriti o petnaestom nego o četvrtom kongresu ove stranke. Prema njenom tumačenju, predhodnih jedanaest kongresa održano je pod imenom SK Srbije, ali se nesumnjivo radi o istoj partiji. Svaka ozbiljnija analiza zaista će pokazati da je SPS istorijski, ideološki, organizaciono i u dobroj meri personalno partija kontinuiteta sa nekadašnjim SK Srbije. Ta "stara škola" prepoznaje se i u tehnologiji vladanja. Još više na način na koji se unutrašnja partijska previranja pretvaraju u normalnu stranačku dinamiku. U razgovoru za "Vreme" Dijana Vukomanović uočava kako se svi sukobi unutar ove stranke dešavaju na nižem nivou i ne propuštaju do vrha. Konflikti, bilo svakodnevni ili bilo koncepcijski, zaustavljaju se pre nego što dođu do samog vrha, i to je model funkcionisanja čitavog aparata, zapravo škola nekadašnjih komunista. Socijalisti pri tom pokazuju izuzetnu sposobnost da amortizuju ne samo unutrašnje stranačke potrese već i udare koji dolaze spolja.

NI PO CENU MUČENJA: U pojedinim posprdnim opisima "prosečnog člana" SPS-a kaže se da je to prilično hrabar čovek koji ni pod najvećim mukama ne bi priznao šta je program ove stranke. Naravno, zato što ne zna. (Nešto slično moglo bi se, doduše, reći i za većinu članova opozicionih stranaka, pogotovo onih koje se, na primer, zalažu za "monarhistički republikanizam" ili menjaju programe poput kompjutera.) Govoreći još pre mnogo godina (negde uoči prvih parlamentarnih izbora u Srbiji) na ovu temu za naš list, sociolog dr Dušan Janjić je tvrdio kako SPS pokušava da bude ono što niko ne može - u isti mah i "najnacionalnija i najjugoslovenskija, najsocijalističkija i najgrađanskija stranka". Kad šta zatreba. U prvom broju časopisa "Nova srpska politička misao", iz 1998. godine, Mira Bogdanović je zapisala kako je kod SPS-a lažan i antikapitalizam i socijalizam: "Antikapitalizam SPS-a je lažan jer je egoističan: to je sloboda i kapitalizam samo za sebe i svoje, kao što je uostalom i socijalizam SPS-a lažan jer predstavlja tek autoritarnu jednaku raspodelu bede na ogromnu većinu ostalih." Sagovornik "Vremena" Dijana Vukomanović kaže da se ideološki vladajuća stranka i dalje zalaže za socijalizam, naravno ne više onaj "sa ljudskim likom", već za socijalizam po uzoru na zapadni model socijaldemokratije. "Programski, jezgro oko koga su se vrtele deklarativne izjave čelnika ove stranke uvek je bio srpski nacionalni interes. To je, usuđujem se da kažem, pitanje rešeno tako što su čvrsto zadate koordinate - teritorijalne, političke i regionalne. SPS ne može da kaže, niti je to činio, da se zalaže za koncept velike Srbije, ali može da kaže da je stvorio jedan kondenzovan teritorijalno-politički entitet podložan ponovnom krnjenju novim teritorijalnim i etničkim sukobima, ili proširivanju mogućim teritorijalnim kompenzacijama. U svakom slučaju, to je rešeno pitanje i nemoguće je o njemu govoriti onako kako su to radikali činili na svom kongresu, pominjući nekakve zapadne granice koje će biti promenjene", kaže Dijana Vukomanović.

IZBORNA GILJOTINA: Na prošlom, III kongresu SPS-a, proglašenom kongresom velike "kadrovske obnove", zamenjeno je više od dve trećine članova glavnog odbora stranke (od 153 člana GO promenjeno je njih 102, dok je od 26 članova Izvršnog odbora samo šestoro sačuvalo pređašnje pozicije). Kasnije se ispostavilo da ove kadrovske promene i nisu toliko značajne kako se u prvi mah mislilo. Mnogo puta do sada pokazalo se, naime, da Slobodan Milošević igra sa istim špilom karata, ali da povremeno voli i da ih promeša. Uoči ovog kongresa karte se izgleda ponovo mešaju, i to tako što se na čelna mesta po pojedinim opštinskim organizacijama postavlja najpoznatiji kadar. Branislav Ivković, koji je do pre nekoliko godina bio šef beogradskih socijalista, postao je sada šef socijalista Vračara; Goran Perčević će voditi partijsku organizaciju u opštini Stari grad; ministar inostranih poslova Živadin Jovanović odlazi na Čukaricu; glumac Bata Živojinović u Mladenovac. U većini ovih opština socijalisti su na poslednjim lokalnim izborima doživeli pravu katastrofu.

U kadrovskom pogledu, podseća Dijana Vukomanović, SPS funkcioniše po onom principu iz doba Napoleonas po kome "svaki vojnik ispod šinjela nosi generalsku palicu". Mogućnost promocije na višu partijsku poziciju uvek postoji, i socijalisti su u tom pogledu dinamičniji i otvoreniji od svih opozicionih stranaka, ističe naša sagovornica. Oni uporno neguju i staru praksu komunista da važni funkcioneri iz Beograda odlaze na teren u unutrašnjost i rešavaju probleme, što članstvu daje osećaj važnosti i podstiče lojalnost. I sam Milošević je u srpsku istoriju ušao na sličan način - otišao je u Kosovo Polje, na teren, da reši problem, i izgovorio ono - "Niko ne sme da vas bije".

Uoči ovog kongresa mnogi važan kadar iz Beograda stalno je na putu. Ovoga puta izgleda više u misiji da bazi prenese šta centrala traži od njih, nego da lokalnom članstvu pruži osećaj važnosti. Na nedavnoj izbornoj konferenciji opštinskog odbora SPS-a u Zrenjaninu pojavio se tako Radovan Pankov i saopštio kako je u GO stranke kao novi čelni čovek zrenjaninskih socijalista "viđen" Živanko Radovančev (Živanko je inače čovek renesansne širine - u isto vreme je direktor "Mlekoprodukta", predsednik UO Vojvođanske banke, član GO SPS-a, predsednik Okružnog odbora ove stranke za srednji Banat i poslanik u republičkom parlamentu). Pre nego što je Pankov pomenuo Živanka, više od 50 mesnih odbora SPS-a u Zrenjaninu (ukupno ih ima 64) izjasnilo se da podrži dosadašnjeg predsednika stranke u ovom gradu Žarka Stanižanina. Na kraju je bilo malo gunđanja jer je volja baze ignorisana, ali je poverenje ipak ukazano Živanku. Slično se dogodilo i u Novom Sadu. I tamo je članstvo htelo ponovo da izabere dosadašnjeg predsednika gradskog odbora stranke, da bi veče pre izbora iz Beograda stigao glas kako se dobitna kombinacija zove Boško Perošević. Komentarišući sve ove primere vođenja kadrovske politike, Dijana Vukomanović primećuje kako se u svim ovim slučajevima najčešće ne radi ni o nagradama ni o kaznama, već o Miloševićevoj sposobnosti da čvrsto i stabilno drži na okupu svoje saradnike. "Za razliku od mnogih opozicionih političara koji su tu sposobnost uglavnom izgubili, ili je nikada nisu ni imali, Milošević i dalje ima moć da lako mobiliše i demobiliše članstvo svoje stranke", kaže naša sagovornica.

BEZ PUKOTINE: Još mnogo pre nego što je IV kongres SPS-a uopšte zakazan, u javnosti se često nagađalo kako ova stranka u sadašnjem sastavu i obimu, "ljubičice ugledati neće". Pojedini opozicioni političari otvoreno su izjavljivali da raspolažu informacijama o ozbiljnim pukotinama unutar stranke. Nezvanično kao "kandidat za Bruta" je najčešće pominjan Zoran Lilić, kome je pripisivano kako bi navodno mogao da otcepi jedno krilo SPS-a. Nedelju dana uoči kongresa najavljenih pukotina nema na vidiku, tu i tamo (Petrovac na Mlavi, Zaječar...) čuje se gunđanje i nezadovoljstvo članstva onim što je urađeno, i uglavnom se sve svodi na prilično ustajale refrene i ponavljanja - obnova+izgradnja+ima struje, grejanja i hleba+strani plaćenici+Milošević za predsednika stranke. Lilić doduše, više nije predsednik Šahovskog saveza Jugoslavije, ali ga ni kamera RTS-a ne izbegava kada govori na nekoj izbornoj konferenciji u unutrašnjosti. Sve to ne znači da na samom kongresu neće doći i do izvesnih kadrovskih provetravanja i slanja pojedinih istaknutih espeesovaca na uobičajenu partijsku reciklažu. Iskustvo sa SPS-om istovremeno pokazuje da su gotovo svi koji su svojevremeno otpali iz ove stranke (a nema ih tako mnogo), obično završavali negde na marginama ozbiljne politike. Gotovo nijedan bivši istaknuti socijalista nije kasnije postao član neke od najjačih opozicionih stranaka niti je povukao za sobom značajniji deo članstva. Oni koji su napuštali Miloševićevo polje uticaja najednom su ostajali bez pređašnje moći. Nebojša Čović je za sada jedini koji se odlučio da osnuje sopstvenu stranku i na duži rok pliva uzvodno od Miloševićeve struje. Izgleda da je, pozivajući se na izvore iz SPS-a, svojevremeno požurio kada je za kongres SPS-a najavio moguće ujedinjenje ove stranke i JUL-a i pomenuo kao novog generalnog sekretara ujedinjene stranke Srđana Smiljkovića. Ako je takvih planova u jednom trenutku i bilo, od njih se najverovatnije odustalo.

Prema svemu dosad poznatom, 17. februara u Centru "Sava" trebalo bi očekivati jedan prilično ravan politički skup, ne previše zanimljiv ni onima koji vole SPS, ni onima koji su siti njega i njegove vladavine. Ni jednima ni drugima SPS tog dana neće ponuditi nikakavu predstavu koja bi mogla da proizvede utisak o okrnjenosti ili nejedinstvu unutar ove stranke. Reči kao što su obnova, razvoj i reforma već su se odavno prilično otrcale i teško će imati veći mobilizatorski naboj za bilo koga. Reči kao što su Kosovo ili Crna Gora nisu previše zgodne za kongres, osim kad se mora.

Nekoliko dana posle kongresa biće sasvim jasno da li će u Srbiji još ovog proleća biti raspisani lokalni izbori. Socijalistima se čini da sve ostalo odavno znaju. Znaju da krajem godine odlazi Klinton, nadaju se da će doći neki za nas "bolji Rus", da će nas i Kineza biti možda i više od 300 miliona dolara, znaju da bi opoziciju trebalo ponovo svađati... Naposletku, i Račana i Mesića poznaju odavno, iz vremena kada su i država i nacionalni dohodak bili bar tri puta veći.

HDZ - SPS

Pred-predizborna taktika

Udružene olupine

Očekuje se da srpska vlada izda dekret kojim nalaže da u vreme ručka pečene ševe padaju s neba

Građanima Beograda srpska vlada se ruga. Gradski saobraćaj u dvomilionskom gradu propao je odavno, uostalom kao što je propalo školstvo, zdravstvo, pa čak i Crvena zvezda. Mogućnost da se prebacite od tačke A do tačke B postoji kada se udruže preduzeće Gradski saobraćaj Beograd i privatnici koji su svojevremeno privučeni pristojnom zaradom pootvarali niz autobuskih linija u gradu. Udružene olupine društvenog i privatnog sektora, tokom čije vožnje otpadaju delovi a građanima bubrezi, bile su, dakle, kakav-takav transport. Loš, uglavnom, sve dok stvar nije postala katastrofalna.

Privatnici više neće da voze po ceni od tri dinara, koliko je karta za prevoz stajala i pre dve godine. Ali, republička vlada, odnosno njeni ministri, koje nikad niko i nije video u gradskom prevozu, štite tobože standard Beograđana pa ne daju da prevoz poskupi. Toliko im je stalo do nas i naših novčanika da će nam radije ukinuti prevoz nego odobriti da poskupi za dva dinara.

Ima da bude jevtino, iako ga nema. U zemlji Srbiji su, osim naših života, gorivo, hleb, mleko i ulje najjevtiniji na svetu - prosto zato što ih nema po zvaničnim cenama. Po toj logici mogla bi vlada izdati i dekret kojim će naložiti da, recimo, benzin bude besplatan. Mogli bi da objave i propis da će u vreme ručka pečene ševe padati s neba, da će umesto muljave savske vode koritom reke u vreme doručka proticati mleko, a Dunavom jogurt. Pa šta je kom volja, neka bira.

Sve ovo deo je pred-predizborne taktike. Gnev građana svaljuje se na gradsku upravu, a srpska vlada pokušava da se predstavi kao zaštitnik siromašnog naroda. Izaziva se kolaps u velegradu. Preti se prinudnom upravom. Državni mediji sladostrasno prikazuju muke Beograđana, inače poniženih i zgužvanih od lošeg života. Ovim gradom varniči negativna energija, i jedino je pitanje o čiju će se glavu razbiti. Režim je isukao mač i toliko naokolo mlatara s njim da preti opasnost da nehotice sam sebe iseče. Zato valjda ne mrdaju iz spavaće sobe bez pancira.