Sudbine

Dženet u Požarevcu

Ispovest kosovskog Albanca o osmomesečnom boravku u zatvoru "Zabela"

Haljilj Matoši ne izlazi mnogo. U stvari, ne izlazi uopšte od 27. januara, otkad se vratio u svoje selo, Alvaliju kod Prištine. Matoši je iz svoje kuće odveden 10. juna, uoči dolaska KFOR-a, i sad kad se vratio još uvek se ne usuđuje da veruje da je slobodan, pa radije sedi kod kuće. "Zovu me stalno prijatelji i rođaci da zajedno izađemo u grad, kažu mi da je bezbedno, ali ja nikako da pređem kućni prag", kaže na tečnom srpskohrvatskom. Matoši ima trideset osam godina i do hapšenja je bio urednik deska u "Zeriju", albanskom nedeljniku koji bi se teško mogao nazvati ekstremističkim. Nekoliko stotina metara od njegove kuće nalaze se ostaci policijske baze, verovatno najveće u pokrajini. Zbog te baze selu Ajvaliji je pripala sumnjiva čast da se na njega sruči prvi "tomahavk" ispaljen tokom napada NATO-a na SRJ. "Bio je pakao" , priča Matoši, koji je sedeo u svojoj kući kada je počelo, "strašna svetla i buka kao grom". Baza u Ajvaliji bila je evakuisana pre početka bombardovanja, ali je izgleda ostalo mnogo uskladištene municije, pa su detonacije odjekivale satima nakon napada.

Ajvalija je provela par dana uklještena između NATO projektila sa neba i onih mnogo manjih, bliže zemlji, koje su vojska i policija razmenjivali sa UČK-om. Uplašeni jezivim pričama koje su pristizale sa drugih krajeva Kosova, ali i mogućnošću da postanu kolateralna šteta, meštani Ajvalije zaključili su da bi najpametnije bilo izmestiti se u brda dok gužva ne prođe. "Svi smo otišli na Golak", kaže Matoši, prisećajući se kako je tri do četiri hiljade ljudi nedeljama kampovalo po šumama. Dvadesetog aprila, kad su pojeli ono hrane što su poneli a brda postala nesigurna zbog ofanzive MUP-a na maljevačka uporišta UČK-a, vratili su se kućama. Sledeće tri nedelje bili su, priča Matoši, "pod opsadom". Policija je uvela zamračenje, postavila kontrolne punktove na izlazima, i obavestila meštane da kretanje po okolini nije preporučljivo ni pod kakvim okolnostima. I tako je Matoši sedeo kod kuće sve do 21. maja, kada se našao u novoj, mnogo većoj nevolji.

ODLAZAK U NOĆ: "Bilo je nešto oko osam ujutru, i još sam spavao kad su provalili kapiju", priseća se Matoši. Ušla je interventna brigada MUP-a Prištine, zajedno sa vojskom, i krenula u pretres kuće. "Postavili su me uza zid i tukli da priznam gde krijem pušku. Sve su pretresli i ništa nisu našli. Samo su sve ispreturali i uzeli neke bezvezne stvari, kao što su hemijske olovke i naočare za sunce." Matošiju su naredili da se obuje i da pođe sa njima. "Mislio sam da će me streljati" , kaže on. Međutim, kada se našao napolju, video je da se ista stvar dešava u celom komšiluku, i da policija skuplja domaćine po kućama. Odveli su ih u improvizovani štab u kući na kraju sela, i tu je krenula selekcija. "Stajali smo u dvorištu, pod stražom, a oni su prozivali sa spiska i odvodili na ispitivanje."

Čekanje je potrajalo nekoliko sati, a kad je na Matošija došao red, slagao je da je po zanimanju instruktor u auto-školi, jer je predosećao da bi mu status urednika političkog nedeljnika mogao doneti probleme. Dobro je predosećao, ali laž je pala u vodu kad su se pojavili službenici resora DB koji su ga odmah prepoznali. Jedan mu je rekao: "Dobro si ti pisao, ali od sad ćeš da pišeš još bolje." Zatim su mu dali da potpiše unapred odštampanu krivičnu prijavu po članu 136 (udruživanje radi neprijateljske delatnosti) a u vezi sa članom 125 (terorizam). Matoši je tražio da prijavu do kraja pročita pre nego što potpiše. To se ispostavilo kao greška, usledile su prve batine, a zatim sati čekanja u klečećem položaju. Rano izjutra su ih potrpali u blindirana terenska vozila, poleđuške u redovima kao sardine. "Ja sam bio u četvrtom redu odozdo, a preko mene je bio još jedan red", priča Matoši. Pre toga su svi prošli kroz tretman čiji je naziv naučio tek kasnije: "topli zec". "Ja sam tada prošao dosta dobro", kaže Matoši, koji se izvukao sa nekoliko bubotaka po rebrima i ramenima.

Ovde počinje najneprijatniji deo Matošijeve priče. Uhapšenici su prebačeni u fiskulturnu salu zatvora u Lipljanu, gde su uz redovne batine i neredovnu ishranu proveli sledeće tri nedelje. "Dobijali smo po parče buđavog hleba i flašu vode dnevno", priča Matoši, navodeći da su mnogi zatvorenici vraćani sa ispitivanja u dubokoj nesvesti. "Mene nisu dirali, ali su se sve vreme spolja čuli jezivi jauci i krici i na albanskom i na srpskom", kaže Matoši. "Posle smo saznali da je u Lipljanu bilo i srpskih dezertera."

Desetog juna uveče zatvorenici su shvatili da se oko zatvora nešto dešava. "Počela je pucnjava rafalima i čuli smo detonacije, ali nismo znali šta je", priseća se Matoši. "Mislili smo da to UČK napada zatvor, i znali smo da smo u tom slučaju gotovi. Onda je oko ponoći ušao jedan stražar i pitao da li se plašimo. Kad su neki rekli da se plaše, on je kazao: 'Ja verujem u Boga i imam dvoje dece. Ne bojte se, ovde vas niko neće dirati, a vojska puca iz svojih razloga. Spavajte.'" Nikom, međutim, nije bilo do spavanja, a već oko pet ujutru počele su pripreme za pokret. Razvrstali su ih u grupe i vezali im ruke na leđa. "Koristili su plastični konopac za snoplje, koji se odmah urezuje u meso. Ruke ti odmah utrnu, pa ne osećaš bol, ali se prestraviš kad vidiš krvave vezane ruke onog ispred tebe", kaže Matoši.

HLEB, SUDŽUK I VODA: Transport do Niša, autobusima, bio je takođe veoma neprijatan. Ukupno je bilo tridesetak autobusa, sa po pedeset zatvorenika i po dva čuvara u svakom. Put su proveli vezani, uz povremene batine čuvara, u konvoju sa vojnom tehnikom koja se izvlačila sa Kosova. Neko je u jednom trenutku osuo rafal po autobusu u kome je Matoši bio, ali osim polupanog stakla nema druge štete. Druga nevolja je bila vrućina. U Nišu su, dok su satima na suncu satima čekali na dalji transport, neki molili vode. "Rekli su nam: 'Pucali ste, a sad crknite'", svedoči Matoši. "Na kraju je neko rekao: 'Ovi imaju sreće, idu u Požarevac.'"

U Požarevcu su zatvorenici prošli kroz još jednog (i poslednjeg) "toplog zeca", nakon čega su smešteni u prijemne prostorije, sa klupama uza zid. "Sedeli smo iscrpljeni, pognutih glava, sa rukama vezanim na leđima", priča Matoši. Došao je jedan stariji čovek u uniformi, pitao nas zašto tako sedimo i kad je video, zaprepastio se: 'Nije valjda da ste vezani! Majku im j...., šta uradiše od ljudi!' Cigaretom nam je, jednom po jednom, progoreo konopac i oslobodio ruke. Onda je rekao: 'Ljudi, ja ne znam kakav je vaš status. Nama je samo rečeno da pred vama otvorimo kapiju, i da je za vama zatvorimo. Ne znam da li treba da vas mazimo ili da vas streljamo, i ne znam da li treba da vas hranimo i pojimo, ili da vas pustimo da crknete. Ipak, pokušaću da vam nađem nešto za jelo, a vode ima koliko hoćete.' Tu smo malo odahnuli, umili se i napili, a kad smo potom dobili po komad svežeg hleba i sudžuk, Požarevac mi se učinio kao Dženet (muslimanski raj)", priča Matoši.

Sve do kraja, tretman Albanaca u Zabeli bio je relativno snošljiv: bili su smešteni u zasebnom paviljonu (istina bez dušeka, sa vašljivim ćebadima), odvojeni od osuđenika, redovno hranjeni, i nisu bili maltretirani. Dozvoljeno im je i da se vide sa predstavnicima Međunarodnog Crvenog krsta. Sa druge strane, njihov status i dalje nije bio jasan: nisu bili pod istragom, a nisu bili ni osuđeni. "S vremenom smo počeli da zavidimo onima koji su dobili optužnicu. Oni su bar znali na čemu su." Tek u avgustu su došli inspektori DB-a, ali su se ponašali veoma pristojno. "Ja njih nisam poznavao, ali su oni znali sve o meni i o redakciji, i o prištinskoj čaršiji. Rekli su da neće da mi pakuju, nego da pričamo kao ljudi, uz kafu i cigare", priča Matoši. "Ćaskali smo o raznim stvarima, mahom o visokoj politici. Dva puta smo pričali, po četiri-pet sati, i to je bilo to."

POVRATAK: Oslobođenje Halila Matošija došlo je isto tako iznenadno kao i njegovo hapšenje. "Dvadeset sedmog januara ušao je stražar i pitao me koliko mi vremena treba da se spremim. Onda mi je rekao da sam slobodan i da me napolju čekaju kola Crvenog krsta. Sem mene, pušteno je još šest ljudi."

To, međutim, nije bio poslednji put da je Matoši video Zabelu. Naime, zatvorske vlasti odbile su da izdaju bilo kakav papir iz koga bi se videlo da su Matoši i ostali pušteni iz zatvora, a predstavnici MKCK-a nisu hteli da voze Albance na Kosovo bez takvog papira. Na kraju je, posle podužeg natezanja, dogovoreno da ih Crveni krst negde smesti da prenoće, a da sutra dođu po potvrde. "Možeš misliti kako mi je bilo kad su nas sutradan ponovo dovezli pred zatvor", kaže Matoši. Ipak, potvrde su izdate bez problema, s tim što su im kod Merdara, na granici uže Srbije i Kosova, oduzete. Razlog je verovatno u tome što po važećem zakonu istraga može da traje najduže šest meseci, nakon čega sledi optužnica (i rešenje o produžetku pritvora) ili se pritvorenik ima osloboditi. Matoši je u zatvoru bio više od osam meseci, bez optužnice, pa bi rešenje o oslobađanju moglo da posluži kao dokaz da je pritvor bio ilegalan.

Matošiju, naravno, na pamet ne pada da tuži državu koja je (po rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244) još uvek njegova, i da traži nekakvu odštetu. Srećan je što je izvukao živu glavu, ali je zabrinut za sudbinu ostalih zatvorenika, koji su još tamo. Ipak, još uvek mu se ne izlazi. Kako mu izgleda Priština ovih dana? "Ne znam", kaže. "Video sam samo iz automobila, dok su me vozili kući, da je veliki pluralizam svetla. Hoću da kažem da mnogo sija u mraku."