Tundra Laži

Kako je Đerđ Konrad, bez svoje krivice, postao junak "Tanjuga" i RTS-a

Poznati i ugledni mađarski pisac Đerđ Konrad naprasno je postao junak Dnevnika RTS-a, medijska persona grata, umiljati kućni prijatelj miliona telehipnotisanih, naizgled živih Srbalja; da je još malo potrajalo, mogao bi, u srcima narodnih masa kojima je dosta belosvetske nepravde, da ugrozi i samog Milutina Mrkonjića, heroja Obnove i Izgradnje i personifikaciju uspešnog Srbina po Miloševićevoj meri. Za nabujale duhovne potrebe onog dela "jedinstvenog fronta naroda i rukovodstva" koji raspoznaje pretežnu većinu slova Konradove misli su feljtonizovane i neštedimice prezentovane prijateljstva, bratstva & šiferstva željnom narodu na stranicama Politike, Borbe i novosadskog Dnevnika. A onda su, na vrhuncu idile, prevodilac Arpad Vicko i srpski PEN centar pokvarili igru!

O čemu se radi? Tokom onomađašnje NATO intervencije nad Srbijom Đerđ Konrad se oštro zalagao da se bombardovanje obustavi jerbo, po njegovom mišljenju, ne može doneti nikakvog dobra, nego će samo progresivno uvećati zlo i nesreću "na ovim prostorima". Konrad je tokom "samrtnog proleća" napisao nekoliko kraćih eseja na ovu temu, a kasnije ih objedinio u knjižici Jugoslovenski rat - i šta bi posle moglo da usledi. Nedavno smo u Danasu mogli da čitamo vrlo zanimljiv feljton Viktorije Radič o polemikama mađarskih intelektualaca glede NATO-ovog rada u noćnoj smeni (a mnoge od odabranih, suprotstavljenih stavova valjalo bi prevesti i integralno objaviti, možda u zasebnom zborniku), u kojem su obilno, ali i pošteno, izneti Konradovi stavovi. E, ali onda se narečene knjižice dočepao Tanjugov dopisnik iz Budimpešte i - po tvrdnjama Vicka i Srpskog PEN centra (v. Glas javnosti od 5. 2. 2000) - tendenciozno kompilirao za objavljivanje u pravovernim medijima u Otadžbini samo one delove teksta u kojima Konrad piše o greškama i glupostima zapadne politike, o kontraproduktivnosti sankcija i o neopravdanosti i nelegitimnosti bombardovanja, izostavljajući sve one delove u kojima se budimpeštanski pisac i nesumnjivi moralni autoritet u "intelektualnoj zajednici" današnje Evrope izjašnjava o nakaznoj prirodi ovdašnjeg režima i o prevashodnoj odgovornosti ljudi koji vode ovu zemlju za sve što nam se izdešavalo. Recimo, naši besmrtni Mika, Pera i Laza koji su, otvorenih usta, slušali Konradove stavove na RTS dnevniku i posle ih, uz mlako pivo, razrađivali pred lokalnom samostalnom trgovinskom radnjom nikako nisu mogli da čuju od zlatouste spikerke Konradovu tvrdnju da je današnja Srbija "nacionalistička i populistička diktatura"...

Tako se Đerđ Konrad, ni kriv ni dužan, obreo kao nevoljni lik u jednom otužnom provincijalnom vodvilju koji ovde traje bar desetak godina, bez pauze za mezetluk i počinak. Ekscentrični, globalno unikatni srpski režim i njegovi paraintelektualni opslužitelji sve vreme, naime, rasteruju sve ljude od bilo kakvog ugleda i značaja koji se u nekom trenutku sažale nad narodom kojem su se tokom devedesetih desila sva čuda i pokore ovog sveta, ali koji neće da žmure i pred pitanjem zašto im se sve to dogodilo i ko je tome, božemeprosti, kriv? Zaista su dobrodošle samo zamlate koje su ovamo došle da se ožene, da ojačaju buđelar, da se napiju rujna vina o tuđem trošku ili da potvrde svoju nepostojeću slavu, bez postavljanja suvišnih pitanja o komplikovanim domaćim prilikama; baš kao nekad u zasluženo krepalom Savjetskome Sojuzu, po kojem je hodočastila bulumenta "progresivno orijentisanih" slepaca i moralnih idiota sa Zapada, gosteći se i diveći se ljubaznim domaćinima dok su oko njih ljudi umirali po logorima i u podrumima Lubjanke ili provodili svoje sumorne živote u redovima za osnovne namirnice. Tako se logično došlo do toga da su gotovo svi ljudi od imena koji su se bavili našim belajem proglašeni imperijalističkim agentima i plaćenicima CIA-e, žderačima Mekdonaldsa i ovisnicima o koka-koli, što samo pokazuje njihovu izopačenu narav; utoliko je i normalno što s ovim "svračijim zakutkom" više niko i ne želi da ima posla, osim ako nije pao direktno s Marsa kao Handke, ili je autentični černobilisani postsovjetski manijak kao Limonov, ili blazirani cinik koji se lepo zabavlja u društvu koloritnih domorodaca kao Patrik Beson. Jer, srpski režim je simbolički poništio, dekretom ukinuo svaku identifikacionu razliku između sebe i zemlje kojom upravlja, sa sve njenim celokupnim dvonožnim i četvoronožnim stanovništvom. Otud je praktično nemoguće (i veoma rizično) u liberalnoj javnosti, u planetarnoj intelektualnoj zajednici današnjice zauzeti bilo kakav stav prema bilo kome i čemu što živi i mrda u današnjoj Srbiji koji ne bi bio nabusit, preventivno odbojan, radikalno sumnjičav i hladan; u očima (fantazma) "svetske javnosti" ovde je svako kriv dok ne dokaže suprotno; svako ko se aktivno ne suprotstavlja režimu predstavlja prezira dostojnog kolaboranta. Zato, ako pokažeš izvesnu opreznu slabost prema obeleženima, kod kuće ćeš biti neshvaćen a ovde zloupotrebljen: možeš da osvaneš, recimo, u TV dnevniku, negde između SF-priloga o Obnovi i SF-priloga o Izgradnji, a pre (doslovno) ubitačnog komentara o Unutrašnjem Neprijatelju koji rovari li rovari. A to svakako nije mesto za ljude koji biraju društvo. Utoliko pre što su intelektualcima poput Konrada, koji su dobar deo života proveli priklješteni smrdljivom sovjetskom čizmom, ovakve stvari odavno poznate: gledali su RTS dnevnik još šezdesetih godina u svojoj zemlji, s tim da je ono kod njih ipak bilo nekako blaže i suptilnije.

Tako je to s malim, prgavim, antipatičnim izolacionističkim režimčićima baziranim na ličnoj svevlasti i na razbaškarenoj megapljački Nomenklature: autentični su, zapravo, samo njihovi protivnici. I, naravno, sprovoditelji i serviseri diktature. Čim zađemo na teren "ideoloških simpatizera", zalazimo u nepreglednu tundru Laži; jer, "simpatizirati" Ovo jeste moguće upravo onoliko koliko se može "simpatizirati" gonoreja ili tifus. Otuda se, logično, poseže za svakovrsnim falsifikatima ili informativnim polufabrikatima, ili se iz okruženja zabludelog ostatka čovečanstva dovode, kao beli medvedi, neoprostivo neobavešteni i zabludeli ili mangupski srebroljubivi tipovi koji rutinski igraju svoje uloge Velikog Belog Brata. Pa ih posle, nakon što ih uslikaju za TV da budu prelaz od Mrke ka sportu, predaju na revers Rakitiću da ih voda po manastirima i Simiću da ih obavesti o neviđenim kulturnim lepotama Naše Zemlje, s posebnim naglaskom na svoje produhovljene knjige. No dobro, ti tipovi i nisu zaslužili da prođu bolje; ali, žao mi Konrada: to je ozbiljan čovek - nikada im neće oprostiti što su ga hvalili.