Žene XX veka (3)

Diznijeve junakinje

Volt Dizni je za svoga života oblikovao model vizualne imaginacije koji su mnogi talentovani crtači iz njegove multinacionalne kompanije nastavili, posle njegove smrti, 1966, pa sve do danas. Za čitav niz generacija posle Drugog svetskog rata, Diznijevi "crtaći" su jedini crtaći. Oni su oblikovali predstave o bajkama, ljubav prema životinjama, ideale lepote, tipove negativaca

Crtani lik bez ikakvoga dvoumljenja dobija kod gledaoca status fantazme: postupak je skraćen već ulaskom u žanr, pristajanjem da se gleda crtani film. Diznijeva kompanija obezbedila je sebi položaj neprikosnovenog "porodičnog" zabavljača, oko kojeg cenzura nema problema: kada i u domaću TV ponudu dođe preskupi ali savršeno "pročišćeni" Disney Channel, za kojim deca lude, videćete tačno šta to znači. Dugometražni Disney crtani filmovi novijega doba pažljivo obilaze granična područja "političke korektnosti" - Mulan je hrabriji i sposobniji ratnik od mnogih muškaraca, Pocahontas je seksi ali štiti prirodu i odupire se nasilju, Lepotica čita knjige i kroti Zver, Megara ima lošu narav, ali ipak voli priglupog Herkula i tako dalje. U konstrukciji ovih likova ima onoliko dvosmislenosti - ili još manje - koliko je ima književni predložak po kojem su nastali. U svakome slučaju, izazovnost ovih ženskih likova ograničena je zahtevima pristojnosti njihove mlade ženske publike.

SNEŽANA I PATULJCI: Da li je i ranije, za Diznijevoga života, bilo baš tako? Samo još istoričari filma znaju da je celokupna filmska industrija proricala Diznijevu propast i smejala se njegovoj ideji da napravi celovečernji crtani film, Snežanu i sedam patuljaka. Neverovatan uspeh ovoga filma, koji je skoro progutao Prohujalo sa vihorom, pokrio je i takve detalje da su u Bostonu cenzurisali film zbog prostačkog jezika patuljaka. Čini mi se da je u ovoj ranijoj fazi Dizni bio nesumnjivo provokativniji u pravljenju fantazmatičnih ženskih likova, koji su u našoj kulturi preživeli sa svojim snažnim simboličkim potencijalom. Dokaz o uticajnosti ovih tvorevina mašte koja fiksira određene kolektivne stereotipe, kulturne fikcije i seksualnu kulturu, možemo naći u citatima, kao što je onaj u filmu Vudi Alena Annie Hall: Diana Keaton se pojavljuje u crtanom segmentu kao citat Zle kraljice, Snežanine maćehe, kao simbol zavodljivosti, kao autobiografsko priznanje rane erotske fantazme samog autora filma. Ako Snežana predstavlja malograđansku američku inhibiranost sa tajnim željama (notornih sedam patuljaka), Zla kraljica predstavlja pravu žensku ikonu, sa ambivalentnim znacima pobede i poraza ženske moći: lepota, ogledalo, starost.

ZLA KRALJICA I MUŠKARCI: Zastrašujuće pretvaranje zrele lepotice u staru vešticu pomoću crne magije simbolička je predstava klimakterijuma. Po drugoj mogućnoj liniji tumačenja, ženska seksualna zrelost može da se takmiči sa mladošću, koju muška strana privileguje zbog lakoće kontrolisanja, samo pomoću znanja (veštica). Tako dvostrukost lika Zle kraljice obuhvata široko područje ženskih trauma, želja i seksualnih politika. Snežana je konzervativni primer upotrebljive ženske mladosti, čija se seksualnost ne budi drugačije nego poljupcem "dodeljenog" muškarca, odnosno izbacivanjem jabuke saznanja: Snežana odbija da bude Eva, da počini greh, i biva nagrađena onim ". i živeli su srećno do kraja života", dakle potpunim gubitkom identiteta i individualnosti. Zla kraljica je udovica, ona bira muškarce, upravlja njima (Lovac) i uklanja konkurentne žene, služi se znanjem, i ne boji se starosti. Zato na kraju mora da doživi uobičajenu kaznu muškog kolektiva i uobičajenu kaznu za veštice - linč. Ovaj izazovni primer moderne ženskosti, za razliku od Snežane, koja svima nudi svoje ženske usluge (besplatan rad u kući, briga za druge, vođenje domaćinstva), primenjuje tehnike zavođenja koje su daleko zapletenije: Zla kraljica je lepa, ali od svoga tela ne pokazuje ništa, čak ni kosu - stalno je odevena u crno sa ljubičastim detaljima, čak su joj i ruke pokrivene skoro do prstiju: ona zavodi naslutom svoga tela i spoljnjim znacima moći. Uznemirujuća i tajanstvena, ona pre svega koristi reči, znanje, autoritet. Dosta godina docnije, u Diznijevoj Trnovoj Ružici, manje zavodljiva i mnogo jednostavnija Zla vila ima naprosto muškog aliasa, zmaja, a veštičja laboratorija-biblioteka je još samo brlog raznih čudovišta pod njenom komandom. Ne zaboravimo da je Snežana i sedam patuljaka nastala 1937, u doba prevlade samostalnih ženskih junakinja u američkom filmu. Vizualno, Zla kraljica podseća na "mračne" holivudske zavodnice, vampove, posebno na Gloriju Svanson.

PEPELJUGA I PRINC: Dobro je napraviti paralelu između pozitivnih Diznijevih junakinja i videti šta se još desilo u konstrukciji fantazmatične žene posle Drugog svetskog rata: dok su Snežanina seksualna (ne)iskustva obojena skoro neurotičnom željom da se još u mladosti pokažu svi kvaliteti upotrebljivosti domaćice/supruge, u Pepeljugi koju je Dizni napravio posle Drugog svetskog rata, mlada žena u pocepanoj odeći, pošto je uložila ogromnu radnu sposobnost, mirno čeka da njene zasluge iza fronta, kod kuće, prizna i otkrije Princ (u uniformi!) koji se, kako izgleda po trofejima u dvoru, vratio sa nekog važnog bojnog polja. Pepeljuga nema nikakvog straha pred seksualnošću, ona je pokazuje, u obliku znanog seksualnog fetiša - cipele. Otvorenu seksualnost ove bajke, koju dele skoro sve kulture sveta, Dizni je preneo bez većih inhibicija, ali reč je o posleratnoj verziji u kojoj sve užitke zasluženo dobija pobednik.

ZVONČICA I DEČACI: No u istome posleratnom periodu, Dizni je stvorio još jedan ženski lik, koji svojom zapletenom simbolizacijom kao da subvertira predvidljive posleratne stereotipe. To je Zvončica u Petru Panu, fantazija o produženome dečaštvu. Zvončica je neskriveno seksepilan Diznijev lik: u minimalnoj odeći koja podseća na prirodu (zelena boja, oblik suknje u listovima), odnosno žensku neukroćenost, Zvončica ne samo da simbolizuje potpunu seksualnu slobodu, jer ima par krila i leti, nego je i učitelj seksualnosti - svi "izgubljeni dečaci", uključujući i samoga Petra Pana, mogu da lete tek zahvaljujući njenome "čarobnom prahu". No ta potpuna ženskost je ograničena na minijaturu, dakle voajerski objekt. Njeno telo zapravo ne postoji, i njena uzaludna ljubomora na nove seksualne interese Petra Pana samo pojačava efekat "bestelesnosti", odnosno muške cenzure. Antički grčki pesnik Simonid napisao je seriju opisa tipskih žena, i svaka potiče od neke životinje - jer žene nisu ljudi. Jedna od kobile, druga od majmunice, treća od kuje - svaka gora od one prethodne, određena svojim telom. Jedina koja je "dobra", koja se preporučuje za brak, jeste žena nastala od pčele: skoro nevidljiva, dakle bestelesna, ona radi li radi, i primetna je samo po tihome zujanju - i medu, naravno. Zvončica kao da je nastala na osnovu čitanja Simonida. Čini mi se da je ipak reč o bar delimičnome razumevanju ženskoga položaja posle rata - radikalno smanjivanje ženske uloge, represija ženske seksualnosti, kontrola nad ženama, nepriznavanje ženskoga znanja i ženske kompetentnosti.

Priča o Petru Panu iz pera engleskog lorda Barija je uistinu sjajan primer viktorijanske simbolizacije odrastanja i seksualne inicijacije, i kao takva je imala velikog uticaja na modernu psihoanalizu - recimo na definisanje muškog tipa Petra Pana, talentovanog i zabavnog, ali potpuno neodgovornog i nedoraslog muškarca. No Diznijeva promena male vile, Petrove pomagačice, u zaobljeno pin-up telo Zvončice, potpune žene koja se stalno iznova (i nesrećno) zaljubljuje u dečake, sasvim je inovativna i moderna. U priči o Petru Panu u Diznijevoj verziji provučena je nova američka posleratna strast - psihoanaliza. I Petar Pan i Zvončica beže od zajedničkog svemoćnog tiranina - oca, očinskog autoriteta, prevladavajuće patrijarhalne ideologije. No, dok Petar pokušava da izbegne identifikaciju sa njim, što uspeva samo privremeno, Zvončica beži zauvek i nepovratno - od očinskog/patrijarhalnog nasilja. Ova riskantna verzija viktorijanske priče ponuđena je u žanru popularne kulture, crtanome filmu, namenjenom pre svega deci. U tom slučaju, kao i u slučaju obespokojavajuće Zle kraljice, Dizni je deci ponudio mnogo više nego što se od njega očekivalo, a roditeljima slike koje su, iz sigurne pozicije voajerstva u dečiji svet, garantovale nimalo naivne sumnje i zadovoljstva.