Letovi razdora

Vest da će JAT možda već od ponedeljka početi da leti izvan Tivta i Podgorice presela mi je kad sam shvatio kud smeraju oni koji nam tobože opraštaju deo sankcija: građani i aviokompanija dobijaju šest meseci letenja uslovno, ali se lista nepoželjnih (nepoželjnih na zapadu, ne ovde, da se razumemo) proširuje - šeststo pedeset prokaženih zapadu nije dosta, nego se pravi spisak od novih sto osamdeset građana kojima niko živi neće dati vizu! E pa, gospodo, ako je tako, ako tih šest meseci surčinstva treba da platimo time što naši najbolji sinovi neće moći ni u jednu zapadnu zemlju, onda hvala lepo, neka embargo ostane ne još šest meseci nego šest vekova, kao što su Turci ostali (dobro, pet vekova su bili, ali je i to prošlo; i njihovog smo se iga oslobodili putem ratova za oslobođenje).

Navodno će se sam Robin Kuk zauzeti za našu stvar, on će od Madlen Olbrajt iskamčiti za nas pola godine letenja po zapadnoj Evropi, to je od g. Kuka lepo, humano i humanitarno, ali mi je odmah bilo sumnjivo: otkud to da nam on pomaže i šta se iza brda valja? Ionako postoji jaz između nas koji putujemo u Koblenz, Amsterdam, Baltimor itd. i naše elite koja može da putuje, letuje i šopinguje samo od Horgoša do Dragaša, pa i to više u okolini Horgoša. Sad jedni treba da uzleću i sleću, dok drugima preostaje vožnja po lokalnim džadama, što je raskol neviđeni! Progutamo li i ovu udicu, raspolutićemo načisto Srbiju! Razbijeni na letače i suvozemce, na putnike i sedikuće, nećemo biti dostojan protivnik onima koji su na našu kućicu odavno bacili svoje imperijalističko oko.

Ja lično spreman sam da ignorišem dizanje vazdušnog embarga i da nigde ne odletim po cenu da JAT ode pod stečaj. Ako ne može da putuje moj predsednik, ne moram ni ja; ako treba još sto osamdeset novih ljudi da bude ostrakizovano od međunarodne zajednice, neću je ni ja posećivati, daleko joj lepa kuća.

Jesam dosad putovao, ali uvek suvozemnim putem, uvek preko Mađarske, ali jedno je poleteti sa dalekog, u maglu i susnežicu uronjenog tuđinskog Ferheđija, a sasvim drugo otisnuti se u svet sa Aerodroma Beograd: u zemlju bih propao kad bi me užurbanog i važnog (bording karta viri iz džepa mog somotskog sakoa), spazio predsednik SRJ koji ispraća kinesku privrednu delegaciju nakon čega se vraća u svoju kancelariju na Andrićevom vencu...

I ne samo to. Put do Mađarske bio mi je uvek dosadan, tegoban i preskup, u kombiju ili u "Fudeksovom" autobusu nejednom sam pomislio: za ovo truckanje, dangubu i trošak zahvali svome predsedniku i njegovoj sviti i svojti; on sa drugovima i saradnicima uživa u zgradi "Jugopetrola", a ti budi građanin drugoga reda, plaćaj prokletu kartu do Budimpešte, u tuđini čekaj jutro i gledaj kako Mađari, ispavani i sveži, dolaze iz svojih domova na svoj lični aerodrom. Posle gledaj kako sa njega idu svako svojoj kući, a ti ćeš kući preko "Šelove" pumpe poradi toga što je svako srpsko vozilo nepoželjno na aerodoromu. Dvadeset dolara plaćaš budimpeštanskom taksisti da te proveze kroz antisrpski obruč, samo tako možeš do pumpe, odande nećeš poći u obećano vreme - prevozničke bajke o skorom polasku slušaćeš sve dok se kombi ne napuni... Za sve izdatke, za vizu koju sam jedva dobio, za to što svuda moram preko Pešte, za plaćanje izlazne takse, za harač peštanskim taksistima, za mito koje tamošnji carinici ljube, za sve sam bio sklon da okrivim režim, i to naš, ali to je zato što sam do Pešte i natrag uvek imao toliko vremena... Sada kad treba jednostavno da se odvezem u Surčin i odande odletim, sva nebogougodna razmišljanja otpadaju, sad samo mozgam kako li je onima koji ne mogu ni u jedan avion.

Zašto putno sposobno stanovništvo Srbije ne bi bojkotovalo letove u isnostranstvo? I ne samo letove, nego odlaske vani kao takve! Ne puštate one koje smo mi demokratski izabrali i koji bi napolje morali po službenoj dužnosti - ne računajte ni na nas! Jedan takav opštenarodni bunt morao bi imati odjeka u svetu. Još bi efektnije bilo kad bi opozicija pozvala građanstvo da ne putuje nigde izvan teritorije opštine i kad bi opozicioni lideri naglo i složno prestali da obijaju pragove moćnika, kad bi im naprosto faksirali plakate: "Obijamo pragove, ali u svojoj kući!", "Kome treba obijanje praga, nek slobodno u Srbiju dođe, mi na noge nikom ne idemo!"

Pa kad jedno dve godine niko iz Srbije ne bi izašao, to bi se osetilo, osetili bi to mađarski taksisti i carinici, zakukao bi mnogi evropski bakalin, pa i nemačke robne kuće, poznalo bi se i KLM-u, bez novih talenata iz Srbije američki univerziteti počeli bi da gube i naučni i košarkaški primat, onda bi bilo: izvolite, Srbi, što vas nema, što ste nakraj srca...

Akcija "Nadurimo se zajedno" bila bi neka vrsta našeg pasivnog džihada, ali sumnjam da je opozicija dovoljno zrela i dalekovida da se stavi na čelo jednog takvog pokreta. Zaista, ako iole držimo do sebe, ne može nama jedan Robin Kuk da podigne embargo. Gde vi to dižete embargo, iznad čije teritorije? Čiju vi saglasnost imate? Ako naša država odluči da JAT ne leti, mogu u Evopskoj uniji i u Americi da izglasaju šta god im drago.

Ako je šestomesečni dopust JAT-u nagrada opoziciji za to što se poput proletera svih zemalja napokon ujedinila, država bi imala pravo, dužnost i čast da tu stvar saseče. Sećate se autobusa za gradski prevoz? Opozicija ih dobila na dar?! Lepo! Te ćemo kršine natenane i savesno da pregledamo i pregledamo, da vidimo, ne radi migavac, škripi brisač, neće havarisana i škartirana vozila prevoziti našu nejač i radne ljude! Opozicija dobila gorivo za grejanje? Odlično, već iduće nedelje tovar će biti detaljno ispitan, ekspertska grupa prebrojaće svaki bogovetni oktan, mora da se vidi ima li u gorivu osiromašenog uranijuma i cijanida, gorivo će ući u zemlju čim rezultati stignu, a zima ako prođe, još bolje... Tako bi trebalo postupiti i sa embargom. Utoliko pre što smo se na njega privikli. Gužva u gradskom prevozu truje ti svaki dan, studen te unesrećuje kad god zahladni, a embargo ti smeta samo kad treba negde da otputuješ. I kud mi stalno putujemo kod ovolike i ovakve naše otadžbine?

Ustav kaže da su građani ravnopravni, da je sloboda kretanja opšta, nedeljiva i neotuđiva, isto kao i teritorija i integritet (nisam neko vreme listao naš najviši pravni akt, ali verujem da tako kaže). Pravo na putovanje u inostranstvo u domenu je opštih ljudskih prava i njime bi morali raspolagati ili svi Srbi odjednom ili bi, recimo, godinu dana napolje mogli samo građani sa crne liste - ostali bi se strpeli godinu- dve, dok se minula nepravda ne bi ispravila...

Ako, pak, bude ovako kako nam svetski moćnici nude - da letimo jedni drugima ispred nosa i uz nos - stradaće Ustav (što mu možda ne bi bilo prvi put), podele u rodu srpskom bivaće dublje i dublje, što neprijatelj izgleda baš i hoće.