Nedelja |
Vreme broj 476, 19. februar 2000. |
Mini intervju: Aleksandar Tijanić, novinar Koaliciona presuda Novinska agencija Tanjug objavila je u ponedeljak komentar u kojem optužuje novinara Aleksandra Tijanića za "saučesništvo u ubistvu ministra odbrane Pavla Bulatovića", i da "kao kvisling učestvuje u specijalnom i psihološkom ratu NATO snaga protiv Srbije". U tekstu objavljenom pre toga u banjalučkim "Nezavisnim novinama" Aleksandar Tijanić je opisao februarski scenario za Srbiju - gušenje novina, hapšenje urednika, suđenje jednom lideru stranke i smrt jednog poznatog Srbina. To je agenciji Tanjug i "Borba" bilo dovoljno da ga proglase "izdajnikom i saučesnikom". "VREME": U vašoj pisanoj izjavi upućenoj medijima direktno se obraćate i odgovarate vlastima u Srbiji povodom Tanjugovog komentara. Čiji nalog, po vašem mišljenju, izvršava Tanjug: JUL-ov, radikalski, julovsko-radikalski, julovsko-radikalsko-espeesovski ili je posredi neko četvrti? A. TIJANIĆ: Između mene i vrha režima postojala je neka vrsta prećutnog sporazuma po kojem sam ja pristao da četiri godine budem nezaposlen, da se ne pridružim nijednoj opozicionoj stranci i da ne preuzmem nijedan opozicioni medij, te da ne pričam o stvarima koje sam čuo ili video za vreme četvoromesečnog ministrovanja - dakle, da se bavim novinarstvom a ne politikom, ako je to moguće. Za uzvrat niko mi od njihovih ljudi neće ogaditi život. Međutim, u poslednjih godinu dana bila su tri žestoka napada na mene: prvo, pokojnom Ćuruviji je jedan visoki funkcioner SPS-a rekao da ako ne prekinem da pišem kolumnu u DT-u, citiram "moraće da me ubiju". Drugi napad je došao pre dva meseca kada je nečija ruka policijskim krasnopisom preko Interneta plasirala tekst potpisan mojim imenom. Budući da je tekst predviđao rasplet srpske krize po rumunskom modelu - a zna se da ja pišem protiv revolucije i kontrarevolucije - taj falsifikovani tekst je valjalo da posluži kao obrazloženje ili opravdanje za akciju protiv mene. Učinio sam tu stvar javnom i tako sprečio ono što je bilo planirano. Ovaj treći napad je začet, po mom sudu, od jednog visokog funkcionera JUL-a, kome se nije dopao moj tekst o njemu objavljen pre tri nedelje u "Nezavisnim novinama" iz Banjaluke, a onda se napad proširio kao lavina na radikale. Na sve to su došle glasine da preuzimam televiziju Studio B i da ću voditi izbornu kampanju udružene opozicije, kao i da sam se previše približio Draškoviću, Koštunici i Vuksanoviću, tako da mogu reći da je u pitanju koaliciona presuda. Kao čovek nekad blizak strukturama vlasti, osećate li promenu u njihovoj retorici, i smatrate li da je došlo do prelomne tačke njihovog trpljenja opozicije? Uvek je bilo napada na medije i uvek je bilo žestokih reči poput Šešeljevih i Matićevih. Promena se ogleda u tome što se ranije pretilo novinarima i opoziciji da se izazove gnev javnog mnjena protiv njih. Sada, pominjući likvidaciju i presude ne ide se za uticajem na široko javno mnjenje zamoreno nesrećama i anestezirano borbom za goli život. Sada se želi zastrašivanje konkretnih novinara, konkretnih medija i konkretnih opozicionih lidera bez obzira na to da li srpsko javno mnjenje to odobrava ili ne. Posle ovolikih nerazjašnjenih ubistava, kamiona sa peskom, atentata, svaka promena retorike očito nas uvodi u žešću fazu uvoda u međusrpski finalni okršaj. Kako biste okarakterisali ponašanje vlasti prema opoziciji i medijima - kao strah ili aroganciju? Nikada nemojte razdvajati ta dva fenomena, pogotovo u ovoj fazi. Suočeni sa činjenicom da unutar srpskog biračkog tela vladajuća koalicija kontroliše samo 30 odsto glasova, i da se sa ove tačke jasno vidi da ova vlast neće biti večita, ulivanjem straha i pojačavanjem hipnoze režim pokušava da se vrati u period od pre nekoliko godina. Činjenica da niko sa vrha režima neće da se suprotstavi atmosferi straha, linča i podeli Srba na patriote i izdajnike, da se neki izdajnici unapređuju u teroriste bez suđenja i presude, dokazuje da je rejting vladajuće koalicije obrnuto proporcionalan broju prideva i glagola upotrebljenih u komunikaciji sa javnošću. Dok ste bili na funkciji ministra za informisanje sarađivali ste sa ljudima iz vlasti. Da li vam je neko od njih ponudio pomoć u ovoj, za vas ne baš prijatnoj situaciji ili se, možda, sasvim suprotno, potrudio da vam odmogne? Nisam bio čovek iz vlasti. Četiri meseca sam proveo na mestu srpskog ministra informisanja, jer je posle Dejtona, Mira Marković smatrala da bi to poboljšalo demokratski i antiratni imidž srpske vlasti. Iz našeg, tada korektnog i prijateljskog odnosa, ja sam posle masovnih demonstracija u srpskim gradovima po treći put za 10 godina ostao bez posla. Ovi napadi na mene dolaze sa nižeg nivoa, jer bi ona smislila nešto inteligentnije, a ne da sam znao da će Pavle Bulatović biti ubijen. Podrazumeva se da se niko od mojih poznanika iz vladajuće strukture ne meša u ovo, jer svi čekaju da iz razvoja događaja vide dokle će ova stvar otići i šta će mi se desiti. Teške optužbe su upućene na vaš račun. Kako to utiče na vašu porodicu? Hoćete li da mi pokažete porodicu u Srbiji koja za ovih 10 godina nije doživela neku dramu, tragediju, osetila bedu, strah ili sahranila nekog bližnjeg? To ne može da zaobiđe ni moju porodicu, i ne treba da je zaobiđe. U spremnosti da se ponese odgovornost i teret javnog delovanja, pisanja, zauzimanja stava, u odlučivanju između želje da moja deca žive mirno, a moji starci umru prirodno, dakle između želje da se ponekad sakrijem ne bi li oni imali mira i osećaja stida koji bi me ugušio ako bih to uradio, izabrao sam da se moja porodica ne stidi mene. Platiću svaki račun koji mi ispostave zato što svoj posao radim kako mislim da bi ga trebalo raditi. Biljana Vasić |
Anketa "Vremena" Hoćete li putovati avionom u inostranstvo? Miladin Ješić: Ja bih rado putovao, ali gde god da krenem treba mi viza. Mnoge zemlje u Beogradu ne izdaju vize, i onda treba putovati u Budimpeštu da se ona uzme. Za mene je to cinična odluka međunarodne zajednice, da nam ukinu sankcije na aviosaobraćaj, a da zadrže režim viza. Petar Milanković: Kakvo putovanje avionom, nemam para da kupim kartu za gradski prevoz. Uostalom, mi Srbi smo se navikli da nigde ne putujemo. To nije lepo, ali tako nam je dok se nešto u ovoj zemlji ne promeni. Tatjana Jovičić: Mogućnost da letimo po svetu je prava stvar. Ako ništa drugo, sada je moguće da se lakše koriste paket aranžmani, pa se može putovati na Bali ili u Portoriko. Može se češće skoknuti i do Rima, na primer. Milan Radović: Šta će Ciganima da lete u nebo? Milena Popović: Nije da ne čeznem da negde otputujem, volela bih da vidim kako su to, recimo, "propala" naša bivša komunistička braća u Češkoj ili Poljskoj, ili kako je istrulio Zapad, što nam ovde svakodnevno servira režim. Volela bih ali nemam mogućnosti, jer bi mi samo za avionsku kartu trebala šestomesečna plata. Ovo je pet karakterističnih odgovora iz telefonske ankete "Vremena" sprovedene na uzorku od 50 građana Srbije. Tri četvrtine anketiranih (66 odsto) putovalo bi avionom u inostranstvo, ali najveći deo njih nema materijalnih mogućnosti za to; a 25 odsto građana Srbije nije zainteresovano ni za inostranstvo, ni za avionski prevoz. |