Rokada u vojsci
Isti ljudi, ista politika
Dolazak Ojdanića na mesto ministra odbrane i Pavkovića za načelnika Generalštaba neće raščistiti odnose te dve institucije; komandovanje Vojskom neće se uskladiti sa zakonom; i dalje se neće znati kakva je politika rata i mira ni šta je strategija odbrane
Dragoljub Ojdanić, prvi
general armije u istoriji Vojske Jugoslavije, razrešen je dužnosti načelnika
Generalštaba VJ i postavljen na mesto saveznog ministra odbrane umesto nedavno ubijenog
Pavla Bulatovića. Šta će to značiti za Ministarstvo, za Generalštab - na čije je
čelo došao poznati general-pukovnik Nebojša Pavković - i za vojsku kao takvu?
Pogledajmo najpre Ministarstvo odbrane, nastalo 1992. godine iz nekadašnjeg Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu. Na pitanje "Vremena" o tome šta je sve ove godine radilo to Ministarstvo, na čijem je čelu Pavle Bulatović bio od njegovog osnivanja, kompetentni sagovornici odgovorili su na isti način - sleganjem ramenima. Nema, međutim, nikakvih nedoumica čime bi to ministarstvo trebalo da se bavi.
"TREBA MI TOP": Ministarstvo odbrane deo je savezne vlade, njen organ uprave koji prati stanje u oblasti odbrane, predlaže vladi zakone i, ukoliko budu usvojeni u parlamentu, donosi propise za njihovo sprovođenje. Ono nema nadležnosti u pogledu komandovanja vojskom. Odluka o upotrebi vojske prvenstveno je politička odluka u čijem donošenju Ministarstvo treba da ima reč upozoravanjem na mogućnosti i sposobnosti vojske. Međutim, kad se odluka donese, onda se komandovanje i upotreba vojske odvija drugim kanalima.
Ukratko, Ministarstvo bi trebalo da funkcioniše kao nadležni resorni organ koji obezbeđuje pretpostavke za sve subjekte odbrane, njihovu pripremu za oružani otpor, logistički organ koji obezbeđuje vojsci i drugim oružanim sastavima sve što im treba kako se ne bi bavili ničim drugim osim pripremama za efikasnu primenu sile - ako zatreba.
Teorijski (a drugde u svetu i stvarno), ministarstvo odbrane ima dve ključne obaveze: da obezbedi finansiranje vojske i njenu popunu.Vojsku dakle treba platiti, opremati, naoružavati, hraniti, lečiti, prevoziti, propagirati. Ministarstvo mora obezbediti vojsci dobru tehničku opremljenost, moderno naoružanje, potrebnu infrastrukturu, odgovarajući kadar i plaćenost koja će ljude motivisati da u vojsku dođu.
Sama vojska treba da bude oslobođena briga oko snabdevanja, popune, finansiranja. Ona treba da izloži svoje potrebe, dovodeći u korelaciju svoje zahteve i mogućnosti da ostvari ono što se od nje traži. "Posao vojske je samo da kaže: treba mi top, a na ministarstvu je da vidi odakle će ga nabaviti", objašnjavao nam je jedan bivši ministar odbrane.
Zatim, pošto rat tangira sve strukture u državi, i one moraju biti pripremljene i organizovane za rat. To je civilni deo odbrane, u čiji delokrug spada priprema privrede, državnih organa, stanovništva, zaštita i osposobljavanje onih koji bi trebalo da otklanjaju posledice rata. I to spada u poslove ministarstva odbrane.
Sve to zahteva dobru saradnju vojske i ministarstva, ali i pažljivo poštovanje razgraničenja nadležnosti i ovlašćenja. Upravo je to razgraničenje ključno pitanje u položaju ministarstva odbrane i osnovni kriterijum mora biti obezbeđivanje efikasnosti oružanih snaga u pogledu borbene gotovosti, izgradnje jedinica, popunjenosti - umesto da se vojska pita hoće li imati para za platu, kao što je bio slučaj svih godina postojanja sadašnjeg ministarstva odbrane. U tome je uglavnom i sadržan odgovor na pitanje - šta je radilo i šta radi Ministarstvo. General koji nije želeo da mu se ime pominje u ovom kontekstu rekao nam je posle kraćeg razmišljanja: "Pa, mislim da je Bulatović uglavnom dobio civilni sektor odbrane, da su se najviše time bavili..."
MOĆNI GENERALŠTAB: Stvari stoje sasvim drugačije kad je reč o Generalštabu VJ. Generalštab, ovde i drugde, jeste usko stručni (ne politički!) organ čiji je posao priprema vojske za rat i njena upotreba u ratu, obuka, planiranje, formacija i organizacija. Ima standardnu strukturu: "mozak", centralnu upravu, koja se negde naziva prva uprava; obaveštajnu, odnosno drugu upravu koja prati šta rade druge vojske i šta odatle proizilazi po nju; treću, ili organizaciono-mobilizacijsku upravu koja, kako nam je naglasio jedan sagovornik, "nikog ne tera u vojsku, nego vojsci regruti dođu pred kasarnu, ona ih uzme, obuči i vrati". Obukom i planovima obuke u odnosu na upotrebu bavi se naredna uprava. Posebni sektori bave se administracijom, finansijama, odnosima s javnošću i moralnom pripremom vojske.
Prema našim izvorima, Generalštab je u SRJ relativno nezavisan i prilično moćan - dimenzionisan, u stvari, kao ministarstvo rata. Neki poslovi se dupliraju u GŠ -u i u Ministarstvu odbrane (na primer popuna vojske, kojom se sad bavi GŠ) - na štetu Ministarstva.
U prethodnoj Jugoslaviji Generalštab je takođe bio u sastavu SSNO-a, a načelnik Generalštaba bio je potčinjen saveznom sekretaru za narodnu odbranu, odnosno ministru vojnom, u čijoj je nadležnosti bilo komandovanje vojskom. Postoje mišljenja da se izdvajanjem Generalštaba on učinio jakim, "samo caru potčinjenim", dakle praktično izvan kontrole. To, međutim, oficijelno nije bila intencija razdvajanja Ministarstva odbrane i GŠ -a posle donošenja Ustava SRJ 1992. Tad je, po uzoru na mnoge zemlje, za ministra odbrane (po prvi put otkad Jugoslavija u bilo kom obliku postoji) postavljen civil (Bulatović) kome je pretpostavljeni predsednik savezne vlade i koji deli sudbinu vlade. To je trebalo da označi depolitizaciju, profesionalizaciju i mogućnost civilne kontrole Vojske. Do samog (očekivanog) imenovanja Ojdanića za ministra pretpostavljalo se da će on prvo biti penzionisan (ispunjava sve uslove), pa zatim kao civil postavljen na čelo Ministarstva odbrane. To se, međutim, nije dogodilo, i ponovo imamo generala za ministra vojnog, što je nagnalo "Glas javnosti" da tekst o novim imenovanjima naslovi "Vojska politizovana, Vlada militarizovana".
Marginalizacija Ministarstva odbrane vidljiva je u još jednom segmentu: ono čak ni u informativnom, medijskom smislu nije pratilo sistem odbrane, nije objašnjavalo poteze vojske. Te poslove je preuzeo GŠ, čiji su čelnici sa žarom počeli da tumače političke stvari (General Pavković je više puta isticao odanost VJ predsedniku Miloševiću i najavljivao povratak Vojske na Kosovo).
Vrlo je malo verovatno da će se vojnom rokadom koja je na nova mesta dovela Ojdanića i Pavkovića nešto izmeniti. Ako se za Pavla Bulatovića govorilo da je tih i miran čovek, čija je glavna osobina da se nije mešao u svoj posao, za Ojdanića se češće pominje vezanost za JUL i činjenica da je valjda po prvi put igde u svetu za ministra odbrane postavljen čovek koji je optužen za ratne zločine. General Pavković, po dosadašnjem učinku sudeći, nije čovek koji će sebi ili drugima postaviti pitanje o tome zašto je predsednik SRJ nezakonito preuzeo isključivo komandovanje vojskom.
ZAMEŠATELJSTVO: Kad se sve sabere, u oblasti odbrane, komandovanja i upotrebe vojske postoji opšte zamešateljstvo karakteristično za državu SRJ. Savezna vlada je po ustavu ovlašćena da utvrđuje i vodi unutrašnju i spoljnu politiku, pa samim tim i politiku odbrane, trebalo bi da je odavno utvrdila šta su ciljevi, ko su saveznici a ko protivnici i - prema formulaciji jednog generala - "protiv koga se nikako ne bi smelo u rat". Vlada ništa od toga, koliko je poznato, nije učinila i tokom svih ratnih godina nije bilo indicija da se ona uopšte bavi odbranom i vojskom. Ukratko, SRJ je država u kojoj nije jasno postavljena pozicija i koncepcija vojske, u kojoj niko nije rekao - hoćemo da vojska bude to i to, da joj se tačno odrede nadležnosti. "Strategije nema, zemlja je izolovana spolja i krajnje klimava iznutra. Pošto nema osnovne ideje, sve je stihijno i u oblasti odbrane, kamenčići se kombinuju ali se ne zna u odnosu na šta", ocena je jednog sagovornika.
Ni u Ustavu cela ta materija nije precizno definisana. Pre svega, najviši pravni akt se isključivo bavi Vojskom (definisanom kao "oružana snaga koja brani suverenost, teritoriju, nezavisnost i ustavni poredak SRJ"), a ona je ipak samo jedan segment odbrane; pa i to poglavlje o Vojsci autori su uglavili u zadnji čas. Zatim, ni takva kakva su ustavna rešenja nikog ne obavezuju. Uzmimo primer vrhovnog komandanta. Negde u vreme rata sa NATO-om ključni oficiri GŠ -a i državni mediji počeli su da govore o predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću kao "vrhovnom komandantu" VJ. U informaciji RTS-a o postavljanju Ojdanića i Pavkovića na nove dužnosti takođe se pominjao vrhovni komandant.
Nevolja je u tom što predsednik SRJ po Ustavu nije vrhovni komandant. On, istina, "komanduje VJ u ratu i miru", ali (član 40) - samo "u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane". Pa pošto odlučuje Vrhovni savet odbrane, to bi jedino moglo značiti da VJ ima kolektivnog vrhovnog komandanta. Poznato je, međutim, da se VSO (sastavljen od predsednika SRJ i republika-članica) nije sastao od jeseni 1998. samo zato što Slobodan Milošević doživljava Mila Đukanovića, predsednika Crne Gore, kao političkog neprijatelja. Načelnik Generalštaba je za sve to vreme, uključujući i rat sa NATO-om, direktno komunicirao sa predsednikom SRJ - mimo svih propisa. Miodrag Vuković, savetnik crnogorskog predsednika, izjavio je da je odlukom o imenovanju Ojdanića za ministra odbrane predsednik SRJ prekršio Ustav (jer Ojdanić nije civil), a da je imenovanje Pavkovića bez stava VSO-a dokaz da Jugoslavija i ne postoji.
POJEDINAC I RAT: "Nemamo odbrambenu politiku, izgrađen odnos prema ratu i miru, vojnim savezništvima. Tako se i moglo dogoditi da predsednik Vrhovnog saveta odbrane samostalno odlučuje o tako kapitalnim stvarima kao što je ulazak zemlje u rat sa NATO-om ili borbenom angažovanju Vojske, da jedan čovek odluči da zaratimo sa najvećom vojnom mašinerijom na svetu, sa 19 najrazvijenijih zemalja koje raspolažu sa 80 odsto svetskog bogatstva. Sa takvom mašinerijom je ušla u rat zemlja politički usamljena, izolovana, ekonomski opljačkana, uništena, vojno bez ijednog saveznika. To se ne bi moglo desiti u državi sa jasno definisanom odbrambenom strategijom. Zato je jedan od ključnih zadataka buduće demokratske vlasti da formuliše odbrambenu politiku i koncepciju", kaže za "Vreme" general Vuk Obradović, predsednik Socijaldemokratije.
Ta stranka tačno zna kako bi postavila odbranu zemlje i koncipirala vojsku ako dođe na vlast: izbacila bi iz Ustava odredbu po kojoj Vojska "štiti Ustavom utvrđeni poredak SRJ", jer to implicira političku opredeljenost Vojske; armija bi bila depolitizovana, dezideologizovana i efikasno potčinjena civilnim vlastima; vojska bi bila profesionalizovana - za pet do deset godina brojala bi 30.000 - 40.000 ljudi, a u međuvremenu bi vojni rok bio skraćen na šest do osam meseci, i uglavnom bi se služio u opštinama iz kojih su regruti; preispitala bi se veličina i organizacija Generalštaba, smanjio bi se procenat izdvajanja za odbranu. Ko čeka, možda i dočeka.
Roksanda Ninčić
General armije Dragoljub
Ojdanić rođen je 1. juna 1941. u selu Ravni, opština Čajetina. Završio je
pešadijsku podoficirsku školu (1958), Vojnu akademiju kopnene vojske (1964),
Komandnoštabnu akademiju i Školu nacionalne odbrane. Magistar je vojnih nauka (1985,
tema "Optimizacija zapovesti komandanta divizije kopnene vojske"). 
General-pukovnik Nebojša
Pavković rođen je 10. aprila 1946. godine u Senjskom Rudniku kod Despotovca,
opština Ćuprija. Vojnu akademiju završio 1970. Službovao u Bileći, Mostaru i
Banjaluci, gde je komandovao 16. motorizovanom brigadom. Bio načelnik katedre operative u
Školi nacionalne odbrane u Beogradu. Od '94. na Kosovu. Komandant Prištinskog korpusa
1996.-98. Čin general-majora dobio u junu '96, na mestu načelnika odeljenja za
operativne poslove Prištinskog korpusa. Vanredno unapređen u čin general-potpukovnika
'98. godine, ukazom predsednika SRJ. Krajem decembra te godine imenovan za komandanta
Treće armije VJ. U čin general-pukovnika unapređen po okončanju NATO agresije.
Generala Ojdanića zove "Šef". Hobi mu je slikanje, akvareli i ulja.